Корејско полуострво: Ког рата, болан?

Сви војни маневри и покрети армије завршавају се на два начина: или се војска повлачи у касарне или креће у рат.

Мирослав Лазански, Политика

Тако ће бити и на територијама обе Кореје јер ће се, по свему судећи, све три војске – севернокорејска, јужнокорејска и америчка – повући у своја стална боравишта.

Ратна реторика биће смањена, тражиће се простор за нову фазу преговора између Пјонгјанга и Вашингтона. Са посредницима или без њих.

Повишена ратна психоза траје на Корејском полуострву већ скоро два месеца, а велики јужнокорејско-амерички војни маневри одвијају се већ петнаестак дана. За то време Пјонгјанг бомбастично повећава степен бојеве готовости, нишани ракетама америчке базе и територију. Но, амерички шпијунски сателити снимцима из свемира у реалном времену показују да је у базама севернокорејске војске уобичајена активност, да се ништа посебно не дешава.

Да је Северна Кореја заиста намеравала да нападне Јужну Кореју, учинила би то пре него што су оружане снаге Јужне Кореје и САД започеле заједничке маневре. Сада су те две савезничке војске развиле своје јединице, запоселе одговарајуће позиције и много је теже извести копнени удар на југ него, рецимо, пре двадесетак дана.

Су – чим ће – те изаћ пред Ми – лоша

Северна Кореја има под оружјем око 1,2 милиона људи, ратна резерва броји 600.000 војника, а паравојне снаге полиције, народне гарде и граничне трупе чини још неколико стотина хиљада припадника. Под оружје Пјонгјанг може да стави око 5.700.000 људи.

Главна војна снага Северне Кореје, не рачунајући и нуклеарно оружје, јесте масовност копнене војске, пре свега њених 3.500 тенкова, од чега је већина застарела, 21.000 топова и 5.100 вишецевних бацача ракета.

Противавионска одбрана броји 11.000 цеви, од митраљеза од 14,5 мм до топова од 100 мм КС-19. Копнена војска располаже и са 25 ракета земља–земља типа „фрог“, домета до 80 км, са десетак пројектила КН-02, домаћа верзија руске ракете „точка” домета до 120 км, и са око 200 пројектила „скад-Б” и „скад-Ц” домета до 300 км. Противоклопне могућности севернокорејске копнене војске су солидне, али сумњам да ће доћи до таквих борби.

Ратна морнарица Северне Кореје је застарела, ударну моћ чине 72 тактичке подморнице, три фрегате и 34 ракетна чамца са пројектилима море–море типа „термит”, односно СС-Н-2. На обали су и два пука на шест локација са ракетама обала–море кинеског типа „силкворм”.

Авијација Северне Кореје такође је застарела, од модерних авиона ту је само 18 „мигова-29”. Противваздушна одбрана у склопу авијације такође је застарела иако има 3.400 ракета разних типова.

Са друге стране јасутка

Са друге стране, војна техника Југа спада у сам светски врх. Јужна Кореја има војску од 655.000 припадника, ратна резерва је 4.500.000 људи, а паравојне снаге броје 3.000.000 људи.

Копнена војска поседује око 2.500 тенкова, од чега је 1.600 најмодернијих. Артиљерија има 11.038 топова и већи број самоходних артиљеријских оруђа. Ратна морнарица је технички и бројно супериорна у односу на морнарицу северног суседа, док је авијација у односу на Северну Кореју свемирска сила. Јужна Кореја поседује између осталог 60 апарата Ф-15 и 164 апарата Ф-16.

На територији Јужне Кореје Американци држе 25.734 војника, од чега је у саставу копнене војске 17.130 војника Осме армије: тенкови „абрамс”, борбена возила пешадије „бредли”, хеликоптери „апач”, ПВО системи „патриот”. Ваздухопловство САД у Јужној Кореји поседује 40 авиона Ф-16 и 24 апарата А-10, а сада су стигли и ловци Ф-22 „раптор”.

Технички и технолошки Север данас много више војно заостаје за Југом и САД него што је то било у рату 1950–1953. Тога су свесни и у Пјонгјангу, иако пропагандни нагласак стављају на своје ракете средњег и повећаног средњег домета „нодонг-1” домета око 1.000 км и „таеподонг-2” домета до 6.000 км. Ових других је у оперативном стању врло мали број.

Велики проблем севернокорејских пројектила те категорије јесте њихова релативна непрецизност. Оне могу да погоде велике градове у свом домету, могу да „покрију” Јужну Кореју и Јапан, евентуално да добаце до Аљаске и ништа више. Тешко да могу да погоде Гуам.

Проблем је и минијатуризација бојеве главе. Пјонгјанг још не поседује атомску бојеву главу толико малу и толико лагану да може да стане на врх „нодонга-1” и „таеподонга-2”, јер то и јесте питање нових технологија. Могуће је да иду на развој нуклеарне бојеве главе од 0,5 до једне килотоне. Испробали су је 9. октобра 2006, али не на ракети, већ под земљом.

Неће свијет дозволити рат

Дакле, велики рат између Севера и Југа је искључен јер и у Пјонгјангу има разумних људи. Могуће је да дође до неког војног инцидента, до пушкарања, или размене артиљеријске ватре, при чему би обе стране пазиле да ствари не измакну контроли.

То неће бити лако, јер је Сеул још киван због потапања јужнокорејске фрегате пре неколико година. Потопила ју је мала севернокорејска подморница класе „југо”. У Сеулу тврде да је још бивша СФРЈ дала Пјонгјангу планове за изградњу таквих подморница.

У сценарију конвенционалног рата могући су и упади на суседне територије, поморски десанти, нешто што се већ догађало у прошлом корејском рату. Северна Кореја има врло ограничене поморске десантне капацитете, десет бродова за превоз укупно 30 тенкова и око 3.500 војника, те још 257 бродова за пребацивање од 35 до 50 војника по броду. Све скупа то није довољно за озбиљан мостобран на југу. Такав десант био би изложен ударима јужнокорејске авијације и флоте и то би био масакр за нападача. Истина, „везао” би за себе део снага Јужне Кореје, али то би већ био прави рат у који Американци једва чекају да уђу.

Да ли је могуће да дође до случајног почетка рата због неке грешке на радару. То је искључено, јер једни друге тако помно пазе да ту нема случајности. Северна Кореја вероватно добија сателитске снимке од Кинеза, Јужна Кореја од Американаца. Кинезима не одговара излазак америчке војске на њихову границу.

Како онда изаћи из ове кризе? Пјонгјанг излазну стратегију види у завршетку америчко-јужнокорејских маневара и у посредовању Кине око нове фазе преговора и дипломатије, све у циљу укидања економских санкција Северној Кореји.

Да би Ким Џон Ун кренуо у реформе, прво мора да се покаже као достојан наследник великих вођа. Кључ кризе и јесте како ће се утишати ратна реторика Северне Кореје, а да нови вођа сачува образ. Он неће дозволити да то изгледа као пораз Пјонгјанга и њега лично. У томе и лежи опасност да ствари измакну контроли.