Колико смо далеко од откривања лијека против еболе?
Ебола наставља да убија људе широм Западне Африке, а још увијек нема лијека. Доступни третмани само ублажавају симптоме болести. Људима који болују од еболе доступна је једино подршка попут интравенозних течности којима се спрјечава дехидратација, узрокована крварењем, повраћањем и дијарејом. Неколико потенцијалних лијекова и вакцина се тренутно тестира на животињама и клинички испитује, али напредак […]
понедељак, август 4, 2014 / 14:30
Ебола наставља да убија људе широм Западне Африке, а још увијек нема лијека. Доступни третмани само ублажавају симптоме болести. Људима који болују од еболе доступна је једино подршка попут интравенозних течности којима се спрјечава дехидратација, узрокована крварењем, повраћањем и дијарејом.
Неколико потенцијалних лијекова и вакцина се тренутно тестира на животињама и клинички испитује, али напредак је веома спор. На лицу мјеста је готово немогуће спровести тестирање, углавном због тога што су епидемије у Африци спорадичне и непредвидљиве. "Веома је тешко спровести конвенционална клиничка испитивања.", рекао је Томас Гајсберт са Универзитета у Тексасу, који развија вакцине и терапије.
Заустављање умножавања
Једини вид лијечења који је стигао до тестирања на људима ради помоћу технике која се зове РНК уплитање. Приступ користи молекуле РНК – који могу да спријече ДНК да производи протеине – како би се спријечило умножавање вируса еболе.
Лијек, назван ТКМ-Ебола, заштитио је мајмуне када им је дат у току од 30 минута од убацивања вируса. Безбједносни тестови на људским волонтерима су обустављени, међутим, све док произвођач не добије више информација о томе како имунолошки систем реагује на високе дозе.
Други приступ је инхибирање вирусног ензима који је виталан за преживљавање микроба. Једињење које изгледа то чини, назива се БЦX4430, а тренутно се тестира на животињама зараженим еболом.
Најбоља би била вакцина против вируса. Можда највише обећавају вакцине начињене од релативно безопасних микроба званих вирус везикуларног стоматитиса (ВСВ). ВСВ је генетски модификован тако да је протеин на његовој површини замијењен једним еболиним протеином. То вара имуни систем човјека да мисли да је видио еболу и подстиче производњу антитијела против вируса. Идеја је да, уколико се имуни систем суочи касније са правим вирусом, он буде припремљен и спреман за напад.
Вакцина као лијек
Вакцина би могла да се користи и као лијек након што је особа изложена еболи, на исти начин као што се користе вакцине против бјеснила. То је зато што се ови вируси инкубирају неколико дана до првих симптома, тако да има времена да вакцина дјелује.
Заиста, 2009. године једна вакцина на бази ВСВ-а је дата њемачкој истраживачици која се случајно убола у прст иглом која је носила вирус. Она је преживјела инцидент, али нема начина да се сазна да ли је вирус заиста ушао у њено тијело.
Таква стратегија захтијева да се вакцина да што је прије могуће, након излагања. "Уколико неко дође са потпуним симптомима хеморагијског вируса, онда им не остаје дуже од 24 до 48 сати живота.", каже Гајсберт.
Нажалост, ниједан од ових приступа није ни близу од добијања регулаторних дозвола – нити проласку прве фазе тестирања на људима – да би се користили у Африци сада. Можда буду спремни за неку следећу епидемију, каже Гајсберт.
