Кога је Хаг помирио? (1)

Фронтал воли да показује отвореност у пракси. То обавезује да подсјетимо на реалност, односно да је у протеклих петнаестак година полтронисање силејџијству Хашког трибунала била основна догма у јавном простору.

Пресуде Рамушу Харадинају и хрватским генералима, обиљежиле су протеклу јесен 2012. године и узроковале појачано душебрижништво у српском медијском и културном простору. Уз изненађујуће наглашен национални сентимент, поготово од стране оних који за исти баш и нису били заинтересовани. Карактеристично је било да су се о пресудама изјашњавали и коментарисали их многи, и са једне и са друге тачке јавног мњења.

Наравно, ако се оријентишемо тако да замислимо како између тих тачака стоји Трибунал и мишљење о њему.

Све се мијења, осим Срба и камења

Намјера је била питати оне који се већ дуго баве "суочавањем са прошлошћу", да ли је ово посљедње бирање страна у Хашком трибуналу, донијело нешто ново у смислу интерпретације његове улоге уопште.

Фронтал се труди да његује правилан нагласак на виђења друштвене стварности. Стога, једнако како нас злобни и малодушни покушавају од почетка етикетирати као некакво екстремистичко гласило, бивамо често разбјешњени експлозивним и краткорочним србовањем широких народних маса. Тресе се гора, роди се Фејсбук група. И то покоја.

Такво размишљање, односно неувиђање свих страна, може водити само у непамет простачких реакција и нереалитета у погледу институције која је већ посјекла небројене главе српских ововремених кнезова и војвода. И наставиће да сијече по већ утврђеној агенди.

Затражили смо коментаре много раније него што их објављујемо, а у међувремену је изгубљена нада да ћемо од неких одговоре икада и добити. Тим више захваљујемо нашим саговорницима из овог наставка, јер има неких који на ову тему, обзиром на своје досадашње изјашњавање о овом правном субјекту, не смију данас ни проговорити.

Њима ни име нећемо поменути.

Тања Топић: Хаг ће изгубити смисао кад сами преузмемо одговорност

Да ли ће пресуда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, те пресуда бившем командату ОВК, Рамушу Харадинају, допринијети помирењу у региону, које је наведено као један од циљева оснивања трибунала?

Нажалост, као што сви видимо, свака нова пресуда Хашког трибунала угрожава процес помирења у регији. И сам однос према Трибуналу је селективан, од самог почетка.

Занимљиво је било пратити изјаве и однос према Трибуналу у Републици Хрватској, прије него што су донешене ослобађајуће пресуде Готовини и Маркачу. Тај суд је означаван као политички, да би његова одлука била слављена као велика побједа међународне правде. На другој страни, видјели смо какве су реакције биле на одлуке овог суда у Србији и Републици Српској.

Кроз цјелокупан овај однос прелама се селективност у понашању, прије свега, политичких елита. Сви смо склони бројању само сопствених жртава, утврђивању само туђег злочина. Нико није направио искорак да се суочи најприје са сопственом мрачном страном у протеклом рату, а бојим се да ће, тако остати и након задњих пресуда Хашког трибунала. Као друштва и државе, настале распадом бивше Југославије нисмо били довољно зрели да сами процесуирамо ратне злочине, подругивали смо се међународној правди, и као резултат тога данас имамо чињеницу да су највише страдале жртве.

На њих смо сви заборавили, па тако и Хашки трибунал најновијим пресудама. Сама та чињеница свакако да утиче на процес помирења у региону.

Да ли овом пресудом Хашки трибунал губи смисао свог постојања?

Хашки трибунал ће изгубити смисао свог постојања тек онда кад достигнемо ниво зрелости да се свако сам са собом суочи са свим мрачним странама и злочинима, који су чињени на свим странама.

Најстрашније је да ћутимо о злочинима, да их скривамо под тепих. Хоћу рећи, тек кад процесуирање свих злочина преузмемо на себе, на домаће правосуђе, и кад одговорни буду кажњени за оно што су починили, Хашки трибунал нам неће ни требати, то је та зрелост друштва о којој говорим.

Да ли ће изјаве Сефера Халиловића о томе како са Милорадом Додиком треба завршити "по кратком поступку" допринијети суживоту и помирењу у БиХ?

Те изјаве су штетне и опасне, оне не заустављају ту спиралу која потиче на неке нове ратове, она је она иницијална капсла која зачас може покренути нове сукобе на овим просторима. Отуда су све изјаве те врсте веома опасне. Наравно, увијек треба поставити питање, ко је изрекао такве ствари. Човјек који је данас у политичком и сваком другом смислу, потпуно безначајан.

Поставља се питање да ли таквим људима треба уопште отварати медијски простор и давати им на значају, који никако немају. Али, живимо у демократском друштву, што наравно не допушта да се пређе та танка линија, која нас може одвести у нови простор.

Такве изјаве само подгријавају даљу нетрпељивост, али мислим да их данас можемо наћи у јавном и политичком простору на свим етничким странама у БиХ.

Aлександар Трифуновић: Помирење је промашена мисија Трибунала

Да ли ће пресуда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, те пресуда бившем командату ОВК, Рамушу Харадинају, допринијети помирењу у региону, које је наведено као један од циљева оснивања трибунала?

Помирење као један од циљева рада Трибунала већ годинама се не помиње и заобилази. Разлог треба тражити у томе што се рад ове међународне инстиутуције приводи крају и циљ је прије свега "завршити” администрацију, тј., привести постојеће случајеве крају и коначно затворити случај "бивша Југославија”.

И претходних година Трибунал иако је имао огроман буџет није превише радио на аутрич (outreach) програму који је по мени био важнији од самих процеса. Тако да је мој одговор да је помирење као мисија Трибунала, потпуно промашена мисија и неко би за то барем морао да положи неки рачун јер ради се о милијардама намјењеним за ту сврху.

Да ли овим пресудама Хашки трибунал губи смисао свог постојања?

Питање о смислу Трибунала на крају његовог рада је сувишно. Оно што јесте необорива чињеница је да већина процеса оптуженим никада не би процесуирана да није било Трибунала.

Домаће правосуђе је, рекао бих, једва чекало да препусти ове случајеве Трибуналу јер однос јавности према злочинима и злочинцима у регији је готово исти-Нисмо ми убијали њих, они су убијали нас. Оно што јесте спорно је начин рада Трибунала који се често понашао као провинцијски Суд, а не међународна институција и што је оборена или преиначена већина случајева Тужилаштва.

Да ли ће изјаве Сефера Халиловића о томе како са Милорадом Додиком треба завршити "по кратком поступку" допринијети суживоту и помирењу у БиХ?

Ни једна изјава која у јавном простору позива на линч, било које особе, народа или чак града, не може доприњети помирењу.