Ко осваја европског Оскара?

Листа кандидата за награде у 17 категорија – од најбољег европског филма до најбољег европског дебитанта – већ је позната.

Дубравка Лакић, Политика

А ко ће бити овогодишњи лауреати „европских оскара” сазнаће се 1. децембра када се у историјском здању из 16. века у који је смештена и сцена Медитеранског конференцијског центра у Валети (Малта), буду отвориле запечаћене коверте са финалним резултатом гласања више од две хиљаде чланова Европске академије за филм.

Стално седиште Европске академије је у Берлину где је пре четврт века и основана, али се свечана церемонија доделе награда ЕФА (некадашњи „Феликс”) сваке друге године „сели” од једног до другог европског града, и где год да се одржава, има и неки специјални локални укус. Тако ће ове године бити и на Малти, острвској земљи са стабилном кинематографском базом и атрактивним и радо коришћеним филмским локацијама, којој је припала част да буде домаћин јубиларне церемоније и изборне скупштине ЕФА током које се очекује да ће Вим Вендерс поново бити изабран за њеног председника.

У категорији најбољи европски филм 2012. године, за 25. награду ЕФАноминовано је шест филмова: „Љубав” Михаела Ханекеа, „Барбара” Кристијана Пецолда, „Цезар мора умрети” браће Тавијани, „Недодирљиви” Оливијеа Накашеа и Ерика Толедана, „Лов” Томаса Винтерберга и „Срам” Стива Мек Квина.

„Љубав” овогодишњег канског победника Михаела Ханекеа (и добитника „европског оскара” за „Белу траку”), најозбиљнији је фаворит за награду као једна је од лепших љубавних прича на великом екрану, велика посвета љубави, али и омаж животу који неумитно пролази. У камерној атмосфери, у просторима једног париског стана, крај живота је закуцао на врата остарелог брачног пара (у вансеријском тумачењу Жан – Луј Трентињана и Емануел Риве), стављајући на проверу вишедеценијску љубав, али и отварајући простор за Ханекеову редитељску прецизност и промишљеност и стилски перфекционизам.

„Барбара”, немачког редитеља Кристијана Пецолда, елегантни и крајње непретенциозни мали филм о животу у Источној Немачкој, био је један од лауреата овогодишњег Берлинала на којем је „Златног медведа” освојио филм браће Тавијани „Цезар мора умрети” који је такође један од најозбиљнијих фаворита за „европске оскаре”. Филмoм снимaним у нeoрeaлистичкoj црнo-бeлoj тeхници, кроз игрaнo-дoкумeнтaрни микс кojи прaти пoстaвљaњe Шeкспирoвoг кoмaдa „Jулиje Цeзaр” нa „тeaтaрскe дaскe” нajстрoжиje чувaнoг итaлиjaнскoг зaтвoрa – римскe Рeбибиje, браћа Тавијани нуде незаборавну причу о погледима тешких робијаша на питањаприjaтeљствa, издaje, мoћи, oбмaнe и нaсиљa, штo и jeсу глaвнa питaњa oвoг Шeкспирoвoг и глaвнe дилeмe aнтичких ликoвa Брутa, Кaсиja и Цeзaрa…

„Недодирљиви” Оливијеа Накашеа и Ерика Толедана, један је од најгледанијих француских филмова свих времена, интелигентна комедија о снажном пријатељству које се рађа у судару два различита света, два супротна светоназора и класне и расне припадности, између два човека који само наизглед немају ништа заједничко.

И дански „Лов” Томаса Винтерберга је виђен и награђен ове године у Кану. Реч је о интригантној, драматуршки моћној причи о модерном лову на вештице, колективној хистерији и њеним последицама по појединца. Голгота невино оптуженог главног јунака, проузрокована једним исхитрено донетим закључком дечијег психолога поклоника концепта потиснуте меморије, који је бујну машту петогодишње девојчице погрешно „превео” и тако покренуо „вирус” који је веома брзо „заразио” малу заједницу на северу Данске, послужила је Винтербергу за градњу узбудљивог филма са изванредном атмосфером.

На крају листе номинованих, коју је ЕФА „скројила” по абецеди, а не по броју гласова, јесте и провокативан „Срам” британског визуелног артисте Стива Мек Квина. Зашто се он нашао међу номинованима за најбољи евроспки филм 2012. године, иако је своју светску премијеру имао још прошле године у Венецији (?) није баш до краја правилником разјашњено, али свакако је реч о квалитетном филму. О филму изванредне визуелне културе и врхунске режије, о директној, експлицитној, мрачној и узнемирујућој драми у којој је опседнутост порнографијом главног јунака заправо метафора за усамљеност, емотивну дефекност и неспособност човека да воли и буде вољен.

Заниљиво је и да се на листи номинованих за награду ЕФА у категорији најбољи редитељ „изгубило” име Критијана Пецолда аутора „Барбаре”. Уместо њега, Михаелу Ханекеу, Паолу и Виторију Тавијани, Томасу Винтербергу и Стиву Мек Квину, са огромним разлогом и покрићем придружује се турски аутор Нури Билге Чејлан за режију филма „Било једном у Анадолији”…

Свака врста изненађења по отварању коверти могућа је, јер је тешко предвидети како је гласало, по много основа шаренолико, чланство Европске академије за филм у којој су још увек најбројнији и најгласнији ипак продуценти. Гласање је темељно спроведено, на адресе сваког члана понаособ из Берлина стигли су пакети са двд скринерима сваког од 40 номинованих филмова, међу којима су била и наша два: „Парада” Срђана Драгојевића и „Смрт човека на Балкану” Мирослава Момчиловића. За гледање филмова било је довољно времена, баш као и за гласање које је спроведено електронским путем са двоструком заштитом.