Кап је прелила чашу незадовољства

Овдје је ситуација таква да се грађани боје власти. Сада страх прелази на другу страну, то је позитивна страна протеста, иако нису издејствовали заустављање градње.

И даље постоји насиље оних који имају моћ над грађанима. Али, постепено се буди грађанска свијест. То је дуг и еволутивни процес, који не може да се деси преко ноћи, каже Дражен Милосављевић, кандидат за одборника у Скупштини Града Бања Лука, испред Независне листе "Сви за Бањалуку"

Разговарао: Саша Бижић

На предстојећим локалним изборима у Бањалуци, 7. октобра, осим уобичајене страначке понуде, учествоваће и листа „Сви за Бањалуку“. Ријеч је о седам независних кандидата за одборнике у Скупштини града. То су: апсолвент Медицинског факултета и члан Савјета Мјесне заједнице Страчевица Дражен Милосављевић, актуелни предсједник поменутог савјета Бранислав Вучић, стоматолог Бранислав Рачић, новинар Милорад Лабус, фронтмен групе „Афродизијак“ Рене Рајковић, правник Жељко Гајић и студент Факултета политичких наука Борјана Ивић. Ову групу младих људи не обесхрабрују досадашњи скромни домети других независних кандидата на ранијим изборима у Бањалуци, Републици Српској и Босни и Херцеговини. На почетку разговора за „Нови Репортер“, Дражен Милосављевић је истакао да постоји разлика између листе „Сви за Бањалуку“ и претходних покушаја ванпартијског политичког дјеловања: „Они су постизали другачије резултате, али, вјероватно су имали и другачије мотиве. Ми долазимо из базе. Прво смо сви били активни у оквиру разних грађанских иницијатива и имали смо позитивне резултате у тој сфери, а онда смо одлучили да се боримо за исте вриједности и на нивоу града.“

Да ли је листа „Сви за Бањалуку“ савез седам „слободних стријелаца“, који су се опредијелили за заједнички наступ искључиво због лакшег уласка у градски парламент, или постоје програмске додирне тачке међу вама?

Милосављевић: Наша првобитна намјера била је да окупимо већи број кандидата на листи. Међутим, неки људи су одустали, већина због приватних обавеза, неки усљед недостатка материјалних средстава, јер све финансирамо из личних средстава, а политика је скуп спорт. Иначе, на изборима у Бањалуци учествују још четири независна кандидата. Они нису повезани с нама и немамо исте мотиве кандидовања, мада је заједничко незадовољство радом актуелне власти. Разговарали смо и с њима, али, испоставило се да нисмо концептуално блиски. Без обзира на то, драго ми је да постоји још слободоумних људи, који су имали храбрости да „изађу на црту“. У сваком случају, седам људи на листи „Сви за Бањалуку“ повезује, прије свега, чињеница да смо опозиција актуелној власти, али и опозиционим странкама. Нагласио бих да се око наше групе окупља знатно већи круг људи, који ће заједно с нама да раде у кампањи, да нам помогну својим идејама, радом на терену и другим видовима подршке, тако да је, на крају, читав подухват знатно шири од ангажмана седам личности.

Као ембрион ваше листе за Скупштину града може се означити листа која је у прољеће 2011. побједила на изборима за Савјет МЗ Старчевица. Како функционише највећа мјесна заједница у РС након тог момента?

Када смо побједили, као независна листа „Старчевица – кућа свих нас“, истовремено су наши пријатељи из мјесних заједница Центар 2 и Обилићево 2 побједили у тим насељима, такође као независни кандидати. Добре резултате постигли су и наши познаници из Чесме. Већ тада смо разговарали о заједничкој листи за Скупштину града, а у те контакте укључили су се и људи који нису директно повезани с мјеснима заједницама, већ су успјешни у својим друштвеним и грађанским активностима. Што се тиче резултата Савјета МЗ Старчевица, колико смо упознати, можда смо најбољи на нивоу цијеле БиХ. На основу учешћа на одређеним семинарима и јавним расправама о раду мјесних заједница, стекли смо такав утисак. Иначе, надлежности мјесних заједница су, законски, веома ограничене. Између осталог, МЗ немају статус правних лица. Без обзира на то, ми у стварности радимо много више од оног што је у опису нашег посла. Покушавамо да се приближимо нашим комшијама, грађанима, да вратимо све оно што је било добро у прошлим временима, чему се данас можда и смијемо. Мислим на вриједности као што су солидарност, саосјећање, емпатија, алтруизам…

Конкретно, какве активности подразумијева тај предзнак?

Прије свега, жељели смо да покажемо да смо потпуно другачији и да поставимо нове стандарде у јавном ангажману. Као листа „Старчевица – кућа свих нас“, која има натполовичну већину у Савјету МЗ, хтјели смо да људима дамо до знања да нисмо ту из материјалног интереса. Одрекли смо се средстава добијених по том основу у корист два најбоља ученика из локалне основне школе. Купили смо два инхалатора за амбуланту. Сваког мјесеца реализујемо разне хуманитарне акције, с циљем да помогнемо социјално угроженим или вишечланим породицама, као што је, рецимо, додјела пакетића за дјецу из таквих породица. Поменуо бих и бесплатну школу скијања на Великом брду за дјецу из цијелог града, као и излет са дјецом са Дауновим синдромом, који смо организовали заједно са Удружењем за помоћ ментално недовољно развијеним особама. Важну активност покренули смо и због веома лошег гријања на Старчевици. За петицију с тим поводом прикупили смо 1.557 потписа власника етажних јединица и покушавамо да рјешимо тај велики проблем с Топланом.

У Бањалуци већ дуже од мјесец дана траје протест поводом изградње тзв. стамбено-пословног комплекса на зеленој површини у центру града. Истовремено, воде се и расправе – да ли тај протест има стриктно еколошку конотацију, или посједује и политичку, социјалну и економску димензију? Какав је ваш став?

Лично, а не у име листе „Сви за Бањалуку“, сматрам да протести у тзв. Пицином парку и окупљања код Старог храста имају све те поменуте конотације.

Треба ли бјежати од њих?

Не, мислим да не треба. Тачно је да постоји та еколошка компонента, која је била иницијална каписла. Међутим, читајући многобројне коментаре на друштвеним мрежама и разговарајући с људима, стекао сам увјерење да је то само кап која је прелила чашу, да се иза тога крије незадовољство односом градских власти према грађанима, као и социјално-економском ситуацијом. Сигурно, постоји политика у свему томе, али не у страначком смислу, већ у виду грађанске акције.

Да ли је остварен икакав ефекат у досадашњем току протеста? Има ли побједника и поражених у читавој ситуацији?

Ти протести сигурно нису били узалудни, посебно ако се зна да Бањалука нема традицију изражавања грађанског незадовољства. Подсјетио бих на чињенице да се Кастел годинама урушава, да је бетониран парк „Петар Кочић“, да постоји сличан план и за парк „Младен Стојановић“. Имали смо разне пројекте са вишеструко надуваним фактурама. Рецимо, за реконструкцију градског базена планирано је пет милиона марака, а на крају је то коштало грађане Бањалуке 17,6 милиона КМ. Дакле, и раније је било много разлога да се изрази грађанско незадовољство, а мени је драго да се сада изражава на овакав ненасилни начин. Мислим да грађани треба да се питају, а у том контексту потпуно је оправдана реакција на случај с дрворедом у Росуљама. Протести су значајни зато што се грађани полако ослобађају страха. Овдје је ситуација таква да се грађани боје власти. Сада страх прелази на другу страну, то је позитивна страна протеста, иако нису издејствовали заустављање градње. И даље постоји насиље оних који имају моћ над грађанима. Али, постепено се буди грађанска свијест. То је еволутивни процес, који не може да се деси преко ноћи. Вјерујем да ћемо у будућности досегнути ту тачку да ће свака власт знати да је смјењива у року од мјесец дана и да ће морати да ради у интересу грађана.

Протести се могу окарактерисати и као увод у локалне изборе. Какав однос снага очекујете у будућој Скупштини града? Колику тежину, с вашег становишта, има тврдња извршног секретара СНСД-а Рајка Васића да та странка има 25.000 чланова у Бањалуци?

Што се тиче 25.000 чланова, то не игра никакву улогу, јер су се многи људи учлањивали у политичке партије на власти да би рјешавали своја статусна питања, од запослења па надаље. Значи, рад на терену је много важнији од броја чланова. Мислим да ће СНСД падати с бројем гласова. Сматрам да су тренутно у силазној путањи са 15 на 10 одборника, с тим да постоји тенденција да се спусте испод 10 мандата.

Вишемјесечна сага о потенцијалном заједничком кандидату опозиције за градоначелника Бањалуке завршила се тако што је СДС стао иза Ненада Стевандића, а ПДП, ДП и НСП иза Драгана Чавића. Да ли ће листа „Све за Бањалуку“ подржати једног од њих двојице?

Ја ћу предложити колегама с листе да јавно не подржавамо ниједног кандидата за градоначелника, јер бисмо онда изгубили дио свог идентитета. Ми смо се кандидовали зато што смо незадовољни радом и странака у власти и у опозицији. Зато и нисмо на листама неких политичких партија, већ смо направили независну листу. Лично бих подржао било којег заједничког нестраначког кандидата опозиције да су дошли до договора и разочаран сам што таква сагласност није постигнута. У оптицају је било више имена која су мени била прихватљива. Овако су направили услугу актуелној власти и вријеме ће показати да су опозиционе странке веома погријешиле, разводњавајући свој наступ.

Сматрате ли да ваша листа може да има одређену улогу у распореду одборничких мјеста у новој Скупштини града у Бањалуци?

Мислим да би баш листа „Сви за Бањалуку“ могла да буде језичак на ваги и фактор одлуке, између те двије стране. Ми рачунамо на гласачко тијело које је пасивно, које не излази на изборе. Говорим првенствено о оним грађанима који не гласају зато што мисле да су све партије лоше. Вјерујем да ће ти људи, који сматрају да су се у протеклих 20 година на власти само смјењивали Курта и Мурта, нас доживјети као нови квалитет, као свјетло на крају тунела. Таквих грађана није мало, претпостављам да их у Бањалуци има бар 10.000, што би нам можда донијело три до четири мандата. Суштина је у томе да ће људи овај пут изаћи да гласају против, а не за одређене опције. Много је оних који су раније излазили на изборе, да бирају мање зло, а овај пут можда ће гласати за нас, као за нешто добро.

Због чега би то учинили?

Људи који нас познају приватно знају какви смо, из каквих породица долазимо. Пошто немамо мрље из политичке прошлости, јер нисмо страначки дјеловали, могуће је да ће нас грађани доживјети као наду да се ипак нешто може промјенити. Важно је да људи снажно стану иза наших идеја, прије свега, иза става да се криминал и корупција морају свести на разумну мјеру, ако је већ немогуће потпуно искоријенити исте. Опет говорим у лично име, пошто о томе нисмо заузели став у оквиру листе, али, сматрам да је посебно лоше то што се грађанима на кашичицу враћају средства која дају кроз порезе и таксе у градски и републички буџет. Из искуства у МЗ Старчевица, познато ми је да насеља ни изблиза не добијају поврат тог новца, претходно усмјереног према градској управи. Градски буџет је био 180 милиона марака, сада је 130 милиона КМ, а од тог износа чак 39 милиона марака одлази на плате запослених у администрацији. Не видим зашто би људи који раде у тој администрацији имали дупло већа примања од запослених у привреди. Те приходе треба нивелисати. Вјерујем и да администрација има знатан вишак запослених, те да се кроз увођење информационих технологија могу смањити трошкови за ту намјену. Даље, сва предузећа, која су функционисала чак и у рату, скоро су уништена. Бањалука је готово остала без привреде. „Чајавец“, „Јелшинград“, „Фруктона“, „Житопродукт“, Мљекара и још низ предузећа су уништена, између осталог, и да би се дошло до грађевинског земљишта у центру Бањалуке. Многи људи су данас без посла да би неко градио стамбено-пословне објекте. Такође, у граду је на сцени изразита нетранспарентност, бахатост и расипање, а нама је потребна штедљивост.

На чему се могу рационализовати расходи?

Један мој пријатељ каже – ако су дјеца гладна и уколико прокишњава кров, не може се куповати плазма телевизор од 4.000 КМ. Значи, мора се знати шта су приоритети, а кључни приоритет је – да људи нису гладни, да имају услове да задовоље основне потребе у једном граду, а и по селима. Сматрам да треба да направимо боље услове и разне олакшице за инвестиције, ради запошљавања људи. Не да чекамо да инвеститор дође, него да га доведемо. Морамо да максимално искористимо обрадиво земљиште на територији града, да произведемо храну за себе, да не зависимо од увоза. На Мањачи имамо сјајне услове за развој сточарства. Приоритети су и јавне кухиње. Јако је битна инфраструктура у неким насељима, нове школе, вртићи, колектори за отпадне воде. Нови вреловод, као што је, рецимо, „Врбас“, који кошта 25 милиона марака, далеко је важнији од свјетског првенства у једном неолимпијском спорту, какав је рафтинг. Већ сам поменуо реконструкцију олимпијског базена, која је била скупља за 12,6 милиона у односу на планирани износ. За ту разлику, три највеће мјесне заједнице у Бањалуци могле су добити готово комплетну инфраструктуру за потребе у наредних 10 до 15 година.

Осим по политичком ангажману, у једном дијелу јавности постали сте препознатљиви и по ауторским прилозима, али и коментарима на форумима на Интернету. Колики су домети таквог начина комуникације?

Мислим да се коментарисањем на порталима не може много постићи, али кроз ту интеракцију са другим људима, који слободно размишљају сопственом главом, доста се може научити, па чак и доћи до најбољих рјешења у разним областима. Жао ми је што се не појављује више таквих појединаца, јер на тај начин могу кориговати одређене личне ставове, ако се испостави да су погрешни. Иначе, када је ријеч о ситуацији у друштву, о којој се најчешће расправља на Интернету, чини ми се да је РС далеко више угрожена од нас самих него споља. Зато и заговарам улазак нових људи на политичку сцену. На велики број актуелних политичара гледам као на антисоцијалне личности, са очигледним девијацијама у понашању и потпуним одсуством кућног васпитања. Треба побољшати позицију РС, а најефикаснији начин за то је економско јачање и побољшање образовног система. Колико сте економски снажни, толико имате моћ да одлучујете. Ако смо презадужени, као сада, онда одређени центри моћи у свијету имају прилику да преузму наша природна богатства, од којих можемо да квалитетно живимо, јер нас нема много на овом простору.

Инсистирате на значају образовања, а истовремено сте и апсолвент Медицинског факултета. С тог становишта, како гледате на недавну полемику о стању у високошколским институцијама у РС?

Оно што је у посљедњих десетак година урађено школству, а првенствено високом образовању, представља немјерљиву штету за РС. Јер, добијамо форму без садржаја. Енормно је повећан број високообразованих појединаца, али, када бисмо сабрали њихово комплетно знање с којим излазе с факултета – и постболоњских државних, а да не причамо о приватним – онда смо далеко иза наших родитеља који су студирали седамдесетих и осамдесетих година. Мислим да РС не може да се развија ако нема ту базу. Ако немамо квалитетне инжењере, ми не можемо развијати привреду. Такође, сматрам да на Медицинском факултету или ЕТФ, ако се занемари корупција, ипак добијамо кадрове са високим степеном знања, који могу да прођу било гдје у свијету. У томе је суштина – најбоље ћемо знати какво нам је образовање када се кадрови с нашим дипломама понуде на тржишу ван екс-JУ граница. Бојим се да би ту врсту провјере у иностранству прошли једино наши машински инжењери, инжењери електротехнике и доктори. И то не сви.