Јелена Топић чека Шешеља!

Гласно ћутање Јелене Топић постало је хит вијест из Српске. Што је права ријеткост, а да у вијести није Додик, Качавенда, или несрећа са више жртава.

Пише Марко Шикуљак

То би требало да је добро, кад нас не би оголило. Колико смо само поводљиви.

-Не знамо због чега стоји и ћути, али је у сваком случају подржавамо – рече неко од окупљених који су се придружили ћутању.

Не, нема ту ништа ново. Све је описао неки чика Домановић, у причи о вођи.

– Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! – закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.

Дакле, ако вам није јасно како неко долази на власт и на њој опстаје упркос свему, ето инстант објашњење.

Фасцинантно је како су сви, потакнути пажњом беспослених медија, исконструисали своју причу зашто дјевојка стоји и ћути. Те нема посла, хоће да се уда, мир у свијету, критика стања у друштву… Нико се не сјети да је можда протест против хашке тираније.

Осим на Домановића, подсјећа и на ону епизоду у којој Миле против транзиције тестира објективност медија. Запиша дрво у парку, и после гледа дневнике да види како свака ТВ извјештава другачије.

Покушавам да одговорим на она питања која је студентима поставио почивши Александар Тијанић. Још од кад их је поставио, не сад кад је последњи пут момачки скренуо пажњу на себе.

Ко сте, бре, ви људи? Шта је ваша генерација? Која је ваша песма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме верујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мењате? Које су књиге ваше? Чему се радујете? Ко су ваши будући класици? Који је разлог вашег постојања?

Упорно сам збуњен у потрази за одговорима. Не само да ми не производимо пјесме, књиге, филмове, већ нема неких које би могли ставити да су наша лична карта. Сваки излазак у коме не можете чути ни једну пјесму снимљену у овом миленијуму доказ је да се вртимо у круговима неких прошлих времена. Доказ да од садашњости и стварности бјежимо.

Одједном смо осјетили потребу да нам треба икона нашег времена, па нам се Јелена Топић учинила као нека лајт верзија Јана Палаха или Мартина Лутера. И су на њен протест почели да лијепе све што им се чини згодно.

Јелена је нестала и оставила хуманитарни број за помоћ болесном дјечаку. Маркетиншки одлично. И поново питање: Докле ће у борби са огромним цијенама најзахтјевнијих операција шансу имати само они који имају масовну подршку медија, Сергеја Трифуновића у прајмтајму и маркетиншке стручњаке да осмисле кампању.

Да ли ћемо надоћи да нам је за хитне интервенције које не може покрити фонд здравственог осигурања, потребан посебан фонд. Марка мјесечно од сваке плате, а не да се просјачи и по милионити пут апелује на хуманост.

Од медија очигледно много зависи. Зато рецимо више људи зна за Јеленино ћутање, него за ћутање младића који клечи пред спомеником палим борцима у Зворнику. А нечији живот није нешто што од тога треба да зависи.

PS: Наслов нема других претензија сем да привуче пажњу на неко другачије мишљење које се крије у тексту. Нема потребе да око тога нагађате.