Хришћани у Српској заједно обиљежавају Милански едикт
Представници Римокатоличке и Српске православне цркве у Републици Српској данас су са предсједником Српске Милорадом Додиком постигли начелни договор да ове двије вјерске заједнице прославе заједнички 1700 година од Миланског едикта. Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије рекао је, током пријема који је Додик уприличио поводом 9. јануара – Дана и крсне славе Републике Светог архиђакона […]
Представници Римокатоличке и Српске православне цркве у Републици Српској данас су са предсједником Српске Милорадом Додиком постигли начелни договор да ове двије вјерске заједнице прославе заједнички 1700 година од Миланског едикта.
Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије рекао је, током пријема који је Додик уприличио поводом 9. јануара – Дана и крсне славе Републике Светог архиђакона Стефана, да се Милански едикт односи на обје вјерске заједнице и да ће кроз разне симпозијуме и конференције покушати да покажу да је БиХ и Република Српска хришћански простор, као што је простор и за друге.
Он је додао да се заједничким обиљежавањем овог јубилеја настоји показати да постоји свијест да је на Миланском едикту израсла и данашња Европа.
Владика Григорије је нагласио да је данас договорено да у овој години почне и обнова цркве у Пребиловцима у којима је 1941. године почињен геноцид над српским становништвом. Владика је додао да је покровитељ изградње ове цркве и предсједник Српске Милорад Додик.
Он је подсјетио да су 1941. године побијени сви становници овог мјеста, док је током посљедњег рата минирана капела са костима погинулих.
Владика Григорије је пренио и захвалност вјерских заједница за вјерску толеранцију и однос Републике Српске, у оквиру којег се уважавају високи цивилизацијски и европски стандарди.
Он је грађанима православне вјероисповијести честитао предстојеће божићне празнике, уз напомену да утјеха у духу мора да буде оно што ће им помоћи да издрже тешка времена.
Говорећи о мањим буџетским издвајањима за вјерске заједнице у овој години, владика Григорије је рекао да је то природно јер је њима у ранијем периоду много помагано и да у том смислу није било никаквих приговора.
Данашњем пријему код предсједника Републике присуствовали су и владика бањалучки Јефрем, зворничко-тузлански Василије, митрополит дабробосански Николај и бањалучки бискуп Фрањо Комарица.
Владика звани ЂУБРЕ, народе! x-(
buddha, 05.01.2013. 19:36:44
Razumijem tvoju frustraciju Vladikom ali mi objasni u cemu je problem,vezano za proslavu Milanskog Edikta?
Lopovska spodoba zahumsko-hercegovačka zajedno sa volom laktaško-banjalučkim i prikazom zvorničko-tuzlanskom postigli „načelni dogovor“ o lopovluku o čemu će drugom.
Mamu im lopovsku i mafijašku
MrStojan, 05.01.2013. 20:12:07
O pa dje si ti McStojane?
Tebi izgleda jos nije jasno kako je poceo rat?
http://www.youtube.com/watch?v=TZ40AI3ptYQB-)
McSamire bolje receno;)
Потичем из краја гдје су Срби вјековима трпили сташне притиске
да би признали унију и нисмо поклекли,макар нас већина.
А сад је Младен Дурић из Вареша ријешио да ме поунијати.Неће моћи ове ноћи!
vozi misko, 05.01.2013. 20:28:51
Ma nije ovdje rijecu o unijacenju(bar ne ovdje i bar ne na ovoj temi).
Svaki Srbin bi svakako trebao biti ponosan na Milanski Edikt , njegove tekovine,kao i na dosljednosti upravo pravoslavne crkve kao najstarije i najhriscanskije(da se tako izrazim) insitucije…
A sto se Vladike samog tice on je posebna prica i nije joj ovdje mjesto.
Treba jak stomak da možeš gledati spodobe kriminalnozločinačke oko firčija, a da ne povraćaš.Zar je moguće da se u ovo vrijeme na ovom komadu naše zemlje nađu ovoliki gadovi čiji je zadatak da srpstvo i pravoslavlje zauvijek dokrajče? Firer našega doba, vasilije, grigorije, emir, …. Svi naši zavojevači i vjekovni okupatori su bili mile majke u odnosu na ove.
jahac, 05.01.2013. 19:41:37 [63060]
А ти ко фол не знаш? Није ти јасно да се на мала врата уводи ЕКУМЕНА? Ај екумену да оставимо са стране, ал’што изједначише жртву и џелата?
jahac, 05.01.2013. 19:41:37 [63060]
Ко је Милорад Додик и владика Јебивјетар да одлучују шта, гдје и како ће се славити?
prijedor, 05.01.2013. 20:43:06
Sto ti utrpa Vasilija sad u svu pricu?
Pa nije li upravo Vasilije podrzao Kradzica i stvaranje Republike Srpske?
buddha,
To razumijem ali to nema veze sa ovom temom.
Ja sam pricao o Milanskom Ediktu.
Bez obzira na aktere i kontroverze vezano za njih,nije u redu da se gazi jedna od najsvetijih nasih tekovina.
Jahaču, uozbiliji se, vremena su preozbiljna. Uoči našega svetog dana lucifer laktaški zadaje strašan udarac pravoslavlju. Velika je drskost baš večeras da potegnu ekumenu. Ima li žešćeg ustaše od pokatoličanih srba?
Poceli smo se opet ponasati kao komunisti,dok drugi njeguju svoju vjeru i bespogovorno kao slijepci prate Cerice,Pape,k***ce ,palce mi smo prvi kad treba oplesti po nasoj kulturi,naslijedju itd…a kritikujemo i komuniste…
A cinjenica da neko iz tih redova nekim svojim postupcima rusi ugled sebi prvenstveno,nije dovoljna da ih izjednacavamo sa tim tekovinama.
jahaču, uozbilji se, Vasilije i RS su kao kurjak i jagnje.
prijedor, 05.01.2013. 21:03:18
Kako je to veceras bas posegao za ekumenu?
Jeli ova vijest tebi govori o nekoj ekumeni ili mislis na nesto drugo?
jahac, 05.01.2013. 21:00:32 [63078]
Ма дај молим те. Пусти ту шупљу причу, немој разводњавати. Погледај само ко одлучује о прослави ратни дезертер и екуменски владика.
Као да никад у име католичке цркве нису чињени злочини према Србима! Фуј!
prijedor, 05.01.2013. 21:07:01
Kao prvo nije RS nego Republika Srpska.Sta je to Vasilije ucinio da nasteti Republici Srpskoj?
Da nije zato sto je izbjegao kao i drugi Srbi iz Tuzle?
buddha, 05.01.2013. 21:09:35
Ne razvodnjavam pricu nego pitam konkretno pitanje.
Sva ta prica nema veze sa proslavom a Komarica bi ionako vjerovatno isao ali nema veze…
Meni smeta sto se prigovara samom dogadjaju kao da se radi o posjeti Hadzu…
I prijedore,moram te podsjetiti da je Vasilije spasao mnoge Tuzlanske Srbe bio veliki saradnik i prijatelj rukovodstvu sa Karadzicem na celu i ucestvovao u samom stvaranju Republike Srpske kojoj je dao svoj pecat.
Jahaču, Dao je svoj pečat u prokletoj pohlepi. Ima više zlata nego engleski dvor. Živi raskalašeno, neprimjereno čovjeku , kamoli crkvenom velikodostojniku. Osim toga upleten je u neke prljavštine neljudske , a gdje ima dima ima i vatre. On nema šta da petlja sa firčijem već da baci na današnju vlast anatemu zbog kriminala i ekonomskog pustošenja RS.Kada bi vratio ono što mu ne pripada rupe budžetske bi bile osjetno manje. A, grigorije , nije tajna, je vatikanski čovjek. Jahaču, samo budala, a nisi to, ne vidi šta je na sceni. Svjesno uništavanje RS. Ekonomski je potpuno uništena, još pravoslavlje treba razbucati. Izvodjač radova je firči,sa pomoćnicima grigorijem, vasilijem, ….
Pocetak i razlog podele Hriscanstva najbolje je objasnjen u dokumentarnom filmu „Pad Imperije“, preporucujemo da pogledate kako biste bolje razumeli razlog i nastanak sve vece podele izmedju Pravoslavlja i Katolicanstva, a fascinantno je i to, da je Pravoslavni Hram Sv. Sofije u tadasnjem Konstantinopolju sadasnjem Istambulu postala simbol Islama stoje samo po sebi kao dokaz ispravnosti i starosti veroispovesti.
Pogledajte kako su to radili ranije, a ni sada nije recept bitnije promijenjen:
http://www.youtube.com/playlist?list=PL9A1B00062BE80AAC
Г. Јахач, не слажем се са Вама. Не подржавам напад и вријеђање владика, скоро сам постављала текст владике Николаја на ту тему, критиковања свештеника. Тамо је све речено. АЛИ, ово је значајно питање. Са католицима не треба сарађивати док се не одреде према Јасеновцу и сл. мјестима у које је католичка црква била најдиректније умијешана јер без тога то није никакав искрен однос. Такође, екуменски процеси, који увелико трају (ово је један од показатеља), су погубни по јединство нашег народа, с обзирома да огромна већина не подржава тај процес. Друго, ово је осјетљива земља и свака прича 2 на 1 не може да донесе ништа добро. Мој утисак је да се настоји парирати причи да је ово исламска земља па ћемо као ми сви хришћани да се томе супротстављамо. Ово није прави начин. Годишњицу Миланског едикта треба да обиљежимо посебно и некако у оквиру Међурелигијског савјета сви заједно. Мислим да се са новим реисом може разговарати. Удруживање са католицима из пркоса овима ће највише нас да кошта. Лукави Латини ће опет да се извуку, по обичају.
vozi misko, 05.01.2013. 20:28:51 [63068]
Потичем из краја гдје су Срби вјековима трпили сташне притиске
да би признали унију и нисмо поклекли,макар нас већина.
А сад је Младен Дурић из Вареша ријешио да ме поунијати.Неће моћи ове ноћи!
U potpunosti se slažem.
Та коалиција са ватиканским ђавољим слугама ткз.екумена ће морати проћи без мене.Са онима који су усташе пацовским каналима пребацивали У Латинску Америку,ја немам ништа.А Додик
,Григорије и други Хрватољуби нек се са њима слободно лижу,али
и нека знају да ће бити јебени.
anja banja luka, 06.01.2013. 13:42:31
Nije to moja poanta.
Mnogi su jeftine (cisto politicke)poteze Dodika ,kao i Grigorija koji ga svim silama podrzava podigli ovo na suvise visok nivo.
Kontradiktorno je u najmanju ruku prihvatanje proslavljanja edikta jednog Srbina kakav je bio Konstantin od strane minorne licnosti kakav je Komarica uciniti bilo sta u vezi tamo nekakvog ekumenizma.
Naravno nece ovaj pravoslavni dogadjaj ni Komaricu pretvoriti u Srbina i smatram da je ova gluma od strane i jednih i drugih cisti marketinski potez.
Ali njih trojica kako rekoh…na stranu.
O centralnoj proslavi u Srbiji(Konstantinovom rodnom mjestu)se vec duze vrijeme sire odredjene poluistine i lazi.
Irinej nikada nije pozvao Papu na tu svecanost.Spominjao jeste ali naravno da je uslovio dolazak poklanjanju Jasenovackim zrtvama.Drugi nizi cinovnici koji zive sa manjinskim katolickim zivljem u Srbiji su ,koliko mi je poznato pozvani.
Ko siri medijsku pompu protiv Srpske Pravoslavne crkve?
Nazalost,pored dobro poznatih neprijatelja,dobar dio te pompe dolazi upravo iz redova Srpskog naroda.
Radi se o jos uvijek jakom sloju Jugonostalgicnih Titoista kod kojih “ON“ jos uvijek na zidu visi umjesto ikone i koji preziru Srpsku crkvu,kriveci je za raspad “bratstveno-jedinstvene“zemlje raja.
Druga grupa ,koja je u sprezi i pomijesana sa prvom su slojevi “pro Evro,pro zapad i promoderno-liberalno“orjentisani tipovi.
Ovi drugi bi zaista rado i postali katolici samo da “zive normalnim zivotom“(kako vole reci).
Cijelu pompu potpomazu i zahuktavaju zapadni mediji cackajuci po “detaljima“stavljajuci na prvo mjesto svaki potez crkve i njenih pripadnika,naravno naglasavajuci detalje,krojeci pricu koja daje prostor za pljuvanje.
Nekada se i Pavle napadao ali nesto u blazoj mjeri,jer je Pavle bio veoma oprezan i u djelovanju i u javnom izlaganju a poslije njegove smrti,njegovo ime vjesto zloupotrebljavaju isticuci kako(Pavle je bio jedini “izuzetak“).
Taj “izuzetak“ se u poslednje vrijeme cak forsira i u nekim Hrvatskim i Muslimanskim medijima.
Najinteresantnija je kovanica“Pavle je bio andjeo a Irinej je djavo“……
Ovaj nesretni Grigorije je izbacio ikonostas iz crkve u Trebinju i bukvalno napravio katolicki hram. Tezak je to unijata i glumac. Cuj slaviti sa katolicima jereticima bilo sta. Ekumenisti u SPC su nazalost u vecini, ali cuvaj se stado malo. Jedan od rijetkih cestitih vladika je nas Jefrem banjalucki veliki protivnik Ekumenizma, vladika Artemije koji je tesko postradao od Zute DS bande i jos neki…….Cuj da slavimo sa katolicima x-(
Jahaču, ne minimiziraj ulogu Komarice, i našeg firčija. Opet i večeras daju prostora u dnevnicima papskom nunciju grigoriju. Opasni su to tipovi luciferovi. Zapamti dobro sto ti čika prijedor kaže, ako nisi siguran ko nam radi o glavi, ko nam je prvorazredni neprijatelj, ako je sa firčijem , taj je.Njegov prevashodni zadatak i njegova preokupacija je – uništiti sve srpsko. Zatrati trag srpstvu kao da nije ovdje postojalo. Materijalno nas je dokrajčio, sad je na redu duhovno uništenje, unštenje pravoslavlja. Desna ruka mu je grigorije.
Crnac6, 06.01.2013. 18:33:45
Da ne crpis “znanje“iz ovih spisa?
Finansiranih od “Norvegian popeples aid“
http://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&frm=1&source=web&cd=5&ved=0CFQQFjAE&url=http%3A%2F%2Fpescanik.net%2Fwp-content%2FPDF%2Fmirko_djordjevic-kisobran_patrijarha_pavla.pdf&ei=mrzpUO-RMtLK0AWO5IHIBQ&usg=AFQjCNH5nH2ygkZWKEreaOrsw3M3HZgkoQ
prijedor, 06.01.2013. 19:16:04
Vidjecemo.
Jos nijesam cuo za ove price osim “sa druge strane granice“;)
SVETOM ARHIJEREJSKOM SABORU SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE BEOGRAD, 12.05.2007 godine
Vladika Jefrem
Onome što se u našoj Crkvi događa poslednjih godina, na planu narušavanja crkvenog bogoslužbenog poretka, posebno prilikom služenja Sv. liturgije, u potpunosti odgovaraju riječi
Sv. Vasilija Velikog: „Mnogo me žalosti što su napušteni kanoni Otaca i što je svaka tačnost Crkava izagnana, te se bojim da postepeno, ako takva nemarnost bude napredovala ovim putem, ne dođe u potpuni nered stvari Crkve….” (Sv. Vasilije Veliki, Kan. 89). Ovim problemom bavio se Sv. Arhijerejski sabor na prošlogodišnjem oktobarskom zasjedanju. Donesena je obavezujuća odluka, da se pored obrazovanja Komisije za proučavanje liturgijskih pitanja, u pogledu služenja Sv. Liturgije i durgih bogosluženja, do daljnjeg drži ustaljenog crkvenog poretka (AS. br.8/zap.55/od 6. X 2006).
Ne samo da saborska odluka nije ispoštovana, nego smo na sam dan Rođenja Hristovog ove godine, na TV ekranima mogli pratiti žalosnu novotarsku promociju na istoku Srpskog duhovnog prostora, a na zapadu nevješto psevdovizantijsko hibridno pojanje u polupraznom hramu. Na jugu u Sv. Save dedovini, na Vaskrs smo gledali još nevještije sklopljenu simbiozu jednog i drugog sa primjesom nečeg trećeg.
Ovakvu sliku poslali smo u svijet, na žalost naše Crkve i vjernika i radost naših protivnika. Poruka ovom Saboru, našem sveštenstvu i vjerujućem narodu bila je da su saborske odluke izgubile obavezajuću snagu, a sam Sabor autoritet i da se njegove odluke malo ili ni malo poštuju. Novotarenje se na velika vrata uvuklo u neke naše Bogoslovske škole, sigurno ne slučajno i ne bez plana. Svejedno, da li svjesno ili nesvjesno, proizveden je antagonizam i podvojenost među bogoslovima i studentima. Ostaje nejasno zašto Sveti arhijerejski sinod (koji je direktno nadležan za školstvo) nije preduzeo potrebne mjere da se stanje u našim duhovnim školama, dovede na svoje mjesto i izvrši neophodna selekcija u nastavnom kadru. Prijeti li nam opasnost, da naše škole budu izuzete iz nadležnosti Sv. Sinoda i ovog Tijela, odnosno Crkve.
Evidentno je da su kolovođe novotarenja u našim duhovnim školama, upravo oni nastavnici koji su malo ili nimalo teolozi i koji su kao neofiti zauzeli visoka mjesta u našoj prosveti. Uzalud ih njihove „mecene” nazivaju „studioznim”, oni su ipak fatalni za sadašnjost i budućnost naše Crkve. Naši sveštenici su zbunjeni i razapeti između sopstvene savjesti, svešteničke zakletve i obaveze poslušnosti prema Arhijereju. Neki su već žrtvovani i osuđeni bez suda. Kod drugih je iz straha proizveden podanički mentalitet, vladaju se po opasnoj i neprihvatljivoj devizi „Ćuti i udeni se”. Da smo se kroz našu mukotrpnu istoriju „udevali” u bivale prilike i neprilike, nigdje nas kao naroda ne bi bilo, posebno ne u kalendarskom diptihu svetih.
Na vapaje vjerujućeg naroda na ove anomalije, malo se ko obazire od njihovih pastira, teško nam je i da pročitamo sve njihove žalbe i molbe, a kamoli da ih čujemo i nešto učinimo, a dužni smo i pred Bogom i pred njima. Svjesno ili nesvjesno, s planom ili bez njega, proizvedeno je jedno mučno stanje u Crkvi, pa i ovom Saboru. Grijeh novotarenja otuđio nas je i doveo do izbjegavanja zajedničkog sasluživanja, a ako ne saslužujemo po čemu smo braća i saslužitelji.
Većina arhijereja s pravom izbjegava moguću situaciju, da se nehotično nađe u novom obredu ili da im saslužitelj bude u kamilavci sa obom ili šarenoj skufiji koja neodoljivo podsjeća na nešto umanjenu zapadnjačku tijaru. Ne stoji konstatacija jednog od apologeta ovakvog stanja, da „je to samo dokaz da su unošene neke molitve „po ukusu” čime se ipak projavljivala još uvek sloboda dece Božije – sveštenih služitelja”. Sloboda djece Božije, a posebno sveštenoslužitelja, podrazumijeva punu i svjesnu odgovornost za sve što se čini, a posebno u oblasti Sv. Bogosluženja, prvenstveno Svete liturgije.
To je zaista neviđena i nebivala samovolja u svetom bogosluženju u nekim Eparhijama naše Crkve. Ovo je, nažalost, danas stanje naše Crkve i ovoga Sabora. Ne smijemo zatvarati oči pred nepobitnim činjenicama, niti se uklanjati od postojećih problema. Moramo ih rešavati i možemo ih riješiti samo ako bude dovoljno crkvene svijesti i dobre volje. Gordost i grijeh su proizveli rušenje bogoslužbenog poretka, želju da se bude originalnim, boljim i pametnijim od drugih. Za to se uvijek nađe „naučno” opravdanje – tako je nekad i negdje bilo. Kao da će nam pomoći uporno kopanje po crkveno-liturgičkoj arheologiji, a zanemarivanje onoga što imamo, ovdje i sada, i sa čim se spasavamo u ovom vremenu.
Oni koji svoju braću nazivaju „neznavenim”, samo zato što ostaju u vjeri, predanju i tradiciji Otaca, sami sebe izobličavaju i sude. Zaboravlja se osnovna pravno- kanonska aksioma, da svako novo pravilo, po istom pitanju, staro stavlja van snage. Ovakvo pravno dejstvo proizvode samo one odluke koje su donesene od pravnih subjekata i crkvenih autoriteta: Sv. apostola, Sv. otaca, vaseljenskih i pomjesnih sabora. U danom slučaju, u našoj Crkvi, radi se o ličnom proizvolu koji sam u sebi nalazi pokriće i opravdanje. Tu nikoga ne može opravdatini jednotomna napisana ni najavljena nova debela Apologija ličnog proizvola. Očekivali smo da će biti zaštićen naš osveštani vjekovni bogoslužbeni poredak, a ne branjeno ono što je suprotno tome. Ako se htelo nešto reformisati onda je trebalo polaziti od sebe – našeg pristupa Sv. liturgiji, a za to je bilo dovoljno pažljivo isčitati i usvojiti „Izvjestije učiteljnoje” koje se dotiče svih sfera života i priprema sveštenoslužitelja koji namjerava bogoslužiti. Nažalost, mlađe generacije sveštenoslužitelja, jedva da su i čule, a još ređe čitale i u liturgičkoj pripremi primjenjivale ovo sveobuhvatno pravilo koje je na volšeban način nestalo iz novog srpskog služebnika. Da li baš slučajno? Možda, ali prije će biti zato da bi se „popravljala i ispravila” Sv. liturgija, a ne onaj koji je služi – sveštenoslužitelj. Tu bi najbolje pristajale riječi Sv. pisma: „Ljekaru izliječi se sam” (Luka 4,23). Valja napomenuti, da nedopustivo dugo nema u prodaji srpskog Služebnika, sinodskog izdanja. Imamo pravo misliti da se čeka, novi reformisani, preko koga bi se pokušavalo ozakoniti u bogosluženju ono što ne može i ne smije biti legalizovano.
Sa kakvom i zašto baš sada, krenuše samozvani reformatori u sklanjanje i zanemarivanje onoga što je naše i čime smo se vjekovima spasavali mi i naši oci i očevi naših otaca i najnovija plejada srpskih novomučenika, sveštenomučenika, ispovjednika vjere, prepodobnih i pravednih…i počeše uvoditi tuđiništinu, nama stranu i neprihvatljivu? Sažaljenja vrijedni kopisti i imitatori koji nikome ne mogu biti ideal i niko ih neće oponašati, kao besplodni hibridi koji se sami zatiru već u prvom pokoljenju, ipak su sposobni da proizvedu smutnje i zablude i nanesu duhovnu štetu sa nesagledivim posledicama.
Šta bi nam rekao Sv. Sava koji je poštovao i Ruse i Grke ali ne ostade ni u Rusiku ni u Vatopedu već nam podiže srpski Hilandar i učini ga centrom duhovnosti, srpske nacionalne svijesti i autohtone kulture. A da bi sve bilo čino i blagoobrazno, lišeno bilo čijeg ličnog proizvola, napisao je crkvene bogoslužbene ustave – tipike i za Hilandar i za Kareju i za Studenicu i obavezao savremenike i potomke da ih dosledno primjenjuju. Naša Crkva i danas, ima svoj važeći Tipik koji u kontinuitetu održava duh, vjeru, misao i bogoslužbene propise Sv. Sava. Tu nam nije potreban savjet čak ni Meletija Siriga iz Carigrada koji je nekad nekome savjetovao „da je samo u osnovnome i glavnome potrebna jednoobraznost i jedinstvo…a ne u „činoposledovanjima” (= porecima = ustavima = tipicima)”. Za nas je u našim bogosluženjima, a posebno u Sv. liturgiji sve glavno i važno. Treba li govoriti koliko puta nas Sv. kanoni obavezuju, da primljeno od naših starijih neokrnjeno predamo mlađima, a ne samo da nas obavezuju nego i propisuju sankcije (Laodikijski, Trulski, Kartaginski…). Svi smo se mi prilikom prezviterske, a posebno arhijerejske hirotonije, vrlo glasno, zaklinjali, između ostalog, da ćemo čuvati nepovređene bogoslužbene propise.
Iako ostaju nejasni motivi i ciljevi, ovako olakog narušavanja i mijenjanja naše osveštane bogoslužbene liturgičke prakse, posledice su već vidljive i jasne sa tendencijom katastrofalnog ishoda. Kakvo nam je jedinstvo na bogoslužbenom planu, tako nam je stanje Crkve u cjelini. Gospoda koji su bili akteri novotarenja ili su ga dopustili u svojim Eparhijama, biće direktno odgovorni za nastale podjele koje su već evidentne i u budućnosti će se samo produbljavati. Naša Crkva još uvijek ima bolno iskustvo sa američkim i makedonskim raskolom koji su imali političku pozadinu, a naša sadašnja rasprava je daleko teža, ona seže na teren liturgijskog, bogoslovskog i graniči sa dogmatskim.
Sjetimo se kako je bilo kobno djelovanje tzv. obnovljenaca u revolucionim godinama u Rusiji. Treba li nam to? Smijemo li to dopustiti ikada, a posebno sada kada je više nego evidentno političko i nacionalno rastakanje srpskog naroda i njegovih vjekovnih prostora. Naša Crkva je kroz istoriju sabirala i održavala srpski narod, čak i onda kada smo kao sada, bili rasparčani i nismo imali svoju državu. I danas, samo nas Crkva može očuvati u jedno, vratiti izgubljenu samosvijest i naš svenarodni organizam učiniti imunim na sve negativne uticaje i otrovne strijele koje se odapete na nas. Zato nikakve podjele u Crkvi ne može i ne smije biti, posebno ne smijemo se razlikovati u bogosluženjima, obredima, pristupanju i poimanju Sv. tajni… Moramo biti jedinstveni i jednoobrazni na svim Srpskim duhovnim prostorima, da bismo bili jedni drugima svojim – prepoznatljivi i prihvatljivi.
Ovo je poslednji momenat kada to moramo učiniti, sada na ovom Svetom arhijerejskom saboru. U prestup se ušlo kroz gordost, iz njega se izlazi kroz pokajanje. Pokajati se i prinijeti plodove pokajanja i ljudski je i hrišćanski i neophodno je radi našeg spasenja. Sada je to mnogo lakše i bezbolnije učiniti nego dogodine. Sada je pravi čas i vrijeme blagoprijatno. Ko to ne mogne uraditi i pokoriti se odlukama Sabora mora biti označen i prozvan, mora snositi posledice koje će neminovno nastupiti. Kakav je smisao da ovaj Sabor radi i donosi odluke koje pojedinci ne poštuju? Nažalost, da li samo pojedinci, prošle godine na saboru javno je rečeno, da se radi o jedanaestorici koji su prenebregli glas većine, a što je najvažnije, glas većine koja je u pravu. Takvo raznoglasije u bitnim stvarima života Crkve je nedopustivo. Ono mora odmah biti riješeno, inače rad ovog Tijela gubi svaki smisao.
Zašto gubiti vrijeme na nebitnim drugorazrednim poslovima, stvarajući privid da nešto radimo, ako nismo u stanju odbraniti od nas samih, poredak služenja Svete liturgije koja čini srž cjelokupnog blagodatnog života Crkve. Rad saborske Komisije za proučavanje liturgijskih pitanja, vidimo sa zadatkom i mandatom, da zaštiti postojeći osveštani crkveno-bogoslužbeni poredak, a ne da pokušava ozakoniti samovolju u toj oblasti. Ako se nije radilo tako, postoji opasnost unošenja dodatnih razloga za mimoilaženja među članovima Sabora.
Zato, nepotrebno nastali spor, treba riješiti odmah u duhu već postojeće skoro hiljadugodišnje bogoslužbene prakse naše Crkve i time zauvijek otkloniti vještački stvoreni nesporazum i dilemu u Crkvi i narodu. Niko nema pravo proizvoditi smutnje i zabune, kao što niko nema pravo na ćutanje, ako su ta žalosna nesaglasja već stvorena. Sve je rađeno samovoljno i bez blagoslova Crkve. Crkva mora naći snage i odbraniti svoj vjekovni poredak u bogosluženju i praksu koja se uvijek držala. Sve se to treba dogoditi odmah, kako ne bi nastala još veća duhovna šteta, a ona je evidentna, koliko samo ružnih „narekanija” je izgovoreno i napisano, između ostalog i na episkopski čin. Ovde se s jedne strane gubi duša, a s druge ruši autoritet crkvene jerarhije, pa i same Crkve. Ako odmah ne dovedemo stvari na svoje mjesto, ne smijemo biti u zabludi, da će ovo proći olako i bez posledica. Sjetimo se kako se u naše vrijeme bolno završila reforma kalendara, kod zrelijih i duhovno jačih naroda i organizovanijih Crkava.
Njihovi starokalendarci vršljaju i po našim crkvama i manastirima i zbunjuju sveštenstvo, monaštvo i vjerujući narod. Daj Bože, da oni koji su proizveli starokalendarce, riješe njihov problem i u narednom milenijumu, kao što ni Rusi neće riješiti pitanje svojih staroobrjadaca, koje su izazvale, iako opravdane i potrebne, ali neodmjerene crkvene reforme patrijarha Nikona, koje su ga koštale i položaja i života. Valda i nama, posle navedenih primjera, istorija može biti učiteljica života. U situaciji u kojoj se nalazi naša Crkva i narod, moramo se kloniti svega što nas može dovesti u još teži položaj. Zato sv. ap. Pavle kaže: „…Ako jelo sablažnjava brata mojega neću jesti mesa do vijeka, da ne sablaznim brata svojega.” (1. Kor. 8,13). Neću dakle, činiti ni ono što je dozvoljeno, ako će to proizvesti negativne posledice. Pitanje je šta i kako raditi, da se posledice koje su već na pomolu, spriječe i zauvijek otklone iz života naše Crkve i vjerujućeg naroda?
Predlažemo da Sveti arhijerejski sabor, već na ovom zasedanju, posveti punu pažnju, ovoj potrebno stvorenoj situaciji – smišljenom rušenju važećeg bogoslužbenog poretka i pozove njegove aktere, da se u ime Božije, naše Crkve, svoga čina i položene zakletvek, odreknu svakog „novovedenija” u crkvenom bogosluženju i na to obavežu područno sveštenstvo. Ako imamo dovoljno crkvene svijesti i dobre volje, a vjerujem da imamo, ovo se može bezbolno riješiti jer to želi i očekuje kako većina članova ovoga Sv. tijela, tako i naše sveštenstvo i vjernici.
Najbolje je da to učinimo mirno i dogovorno, sa sviješću da je to zaista jedini način da se stvoreni problemi bezbolno prevaziđu. Ako takve volje, ne daj Bože, ne bi bilo, onda se to u Crkvi uvijek rešavalo sabornom voljom većine koja se mora poštovati, a ko to ne bi učinio sam sebe isključuje iz našeg soslovija. Očekujemo da se to odmah dogodi, ovako ili onako, na opšte zadovoljstvo i duhovnu korist jer svaki novi dan, a posebno svaka godina kašnjenja, problem bi činila bolnijim i teže rešivim. Nažalost čekalo se dugo i naivno mislilo, da će se stvari same po sebi riješiti ali nisu, nisu ni mogle. Ovo što sada imamo, rezultat je neblagovremenog činjenja, a bili smo dužni stvari nazvati pravim imenom i dotične pojedince osloboditi iluzije da Crkva može djelovati kao društvo slobodnih strelaca. Našim odlaganjem problem je samo rastao i još više se umnožio, na putu je da metastazira.
Riješimo ga odmah da ne bude kasno, ako već nije. Svetom arhijerejskom saboru odani,
Episkop banjalučki
+Jefrem
12.05.2007 Banja Luka
SVETOM ARHIJEREJSKOM SABORU SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE BEOGRAD, 12.05.2007 godine
Vladika Jefrem
Onome što se u našoj Crkvi događa poslednjih godina, na planu narušavanja crkvenog bogoslužbenog poretka, posebno prilikom služenja Sv. liturgije, u potpunosti odgovaraju riječi
Sv. Vasilija Velikog: „Mnogo me žalosti što su napušteni kanoni Otaca i što je svaka tačnost Crkava izagnana, te se bojim da postepeno, ako takva nemarnost bude napredovala ovim putem, ne dođe u potpuni nered stvari Crkve….” (Sv. Vasilije Veliki, Kan. 89). Ovim problemom bavio se Sv. Arhijerejski sabor na prošlogodišnjem oktobarskom zasjedanju. Donesena je obavezujuća odluka, da se pored obrazovanja Komisije za proučavanje liturgijskih pitanja, u pogledu služenja Sv. Liturgije i durgih bogosluženja, do daljnjeg drži ustaljenog crkvenog poretka (AS. br.8/zap.55/od 6. X 2006).
Ne samo da saborska odluka nije ispoštovana, nego smo na sam dan Rođenja Hristovog ove godine, na TV ekranima mogli pratiti žalosnu novotarsku promociju na istoku Srpskog duhovnog prostora, a na zapadu nevješto psevdovizantijsko hibridno pojanje u polupraznom hramu. Na jugu u Sv. Save dedovini, na Vaskrs smo gledali još nevještije sklopljenu simbiozu jednog i drugog sa primjesom nečeg trećeg.
Ovakvu sliku poslali smo u svijet, na žalost naše Crkve i vjernika i radost naših protivnika. Poruka ovom Saboru, našem sveštenstvu i vjerujućem narodu bila je da su saborske odluke izgubile obavezajuću snagu, a sam Sabor autoritet i da se njegove odluke malo ili ni malo poštuju. Novotarenje se na velika vrata uvuklo u neke naše Bogoslovske škole, sigurno ne slučajno i ne bez plana. Svejedno, da li svjesno ili nesvjesno, proizveden je antagonizam i podvojenost među bogoslovima i studentima. Ostaje nejasno zašto Sveti arhijerejski sinod (koji je direktno nadležan za školstvo) nije preduzeo potrebne mjere da se stanje u našim duhovnim školama, dovede na svoje mjesto i izvrši neophodna selekcija u nastavnom kadru. Prijeti li nam opasnost, da naše škole budu izuzete iz nadležnosti Sv. Sinoda i ovog Tijela, odnosno Crkve.
Evidentno je da su kolovođe novotarenja u našim duhovnim školama, upravo oni nastavnici koji su malo ili nimalo teolozi i koji su kao neofiti zauzeli visoka mjesta u našoj prosveti. Uzalud ih njihove „mecene” nazivaju „studioznim”, oni su ipak fatalni za sadašnjost i budućnost naše Crkve. Naši sveštenici su zbunjeni i razapeti između sopstvene savjesti, svešteničke zakletve i obaveze poslušnosti prema Arhijereju. Neki su već žrtvovani i osuđeni bez suda. Kod drugih je iz straha proizveden podanički mentalitet, vladaju se po opasnoj i neprihvatljivoj devizi „Ćuti i udeni se”. Da smo se kroz našu mukotrpnu istoriju „udevali” u bivale prilike i neprilike, nigdje nas kao naroda ne bi bilo, posebno ne u kalendarskom diptihu svetih.
Na vapaje vjerujućeg naroda na ove anomalije, malo se ko obazire od njihovih pastira, teško nam je i da pročitamo sve njihove žalbe i molbe, a kamoli da ih čujemo i nešto učinimo, a dužni smo i pred Bogom i pred njima. Svjesno ili nesvjesno, s planom ili bez njega, proizvedeno je jedno mučno stanje u Crkvi, pa i ovom Saboru. Grijeh novotarenja otuđio nas je i doveo do izbjegavanja zajedničkog sasluživanja, a ako ne saslužujemo po čemu smo braća i saslužitelji.
Većina arhijereja s pravom izbjegava moguću situaciju, da se nehotično nađe u novom obredu ili da im saslužitelj bude u kamilavci sa obom ili šarenoj skufiji koja neodoljivo podsjeća na nešto umanjenu zapadnjačku tijaru. Ne stoji konstatacija jednog od apologeta ovakvog stanja, da „je to samo dokaz da su unošene neke molitve „po ukusu” čime se ipak projavljivala još uvek sloboda dece Božije – sveštenih služitelja”. Sloboda djece Božije, a posebno sveštenoslužitelja, podrazumijeva punu i svjesnu odgovornost za sve što se čini, a posebno u oblasti Sv. Bogosluženja, prvenstveno Svete liturgije.
To je zaista neviđena i nebivala samovolja u svetom bogosluženju u nekim Eparhijama naše Crkve. Ovo je, nažalost, danas stanje naše Crkve i ovoga Sabora. Ne smijemo zatvarati oči pred nepobitnim činjenicama, niti se uklanjati od postojećih problema. Moramo ih rešavati i možemo ih riješiti samo ako bude dovoljno crkvene svijesti i dobre volje. Gordost i grijeh su proizveli rušenje bogoslužbenog poretka, želju da se bude originalnim, boljim i pametnijim od drugih. Za to se uvijek nađe „naučno” opravdanje – tako je nekad i negdje bilo. Kao da će nam pomoći uporno kopanje po crkveno-liturgičkoj arheologiji, a zanemarivanje onoga što imamo, ovdje i sada, i sa čim se spasavamo u ovom vremenu.
Oni koji svoju braću nazivaju „neznavenim”, samo zato što ostaju u vjeri, predanju i tradiciji Otaca, sami sebe izobličavaju i sude. Zaboravlja se osnovna pravno- kanonska aksioma, da svako novo pravilo, po istom pitanju, staro stavlja van snage. Ovakvo pravno dejstvo proizvode samo one odluke koje su donesene od pravnih subjekata i crkvenih autoriteta: Sv. apostola, Sv. otaca, vaseljenskih i pomjesnih sabora. U danom slučaju, u našoj Crkvi, radi se o ličnom proizvolu koji sam u sebi nalazi pokriće i opravdanje. Tu nikoga ne može opravdatini jednotomna napisana ni najavljena nova debela Apologija ličnog proizvola. Očekivali smo da će biti zaštićen naš osveštani vjekovni bogoslužbeni poredak, a ne branjeno ono što je suprotno tome. Ako se htelo nešto reformisati onda je trebalo polaziti od sebe – našeg pristupa Sv. liturgiji, a za to je bilo dovoljno pažljivo isčitati i usvojiti „Izvjestije učiteljnoje” koje se dotiče svih sfera života i priprema sveštenoslužitelja koji namjerava bogoslužiti. Nažalost, mlađe generacije sveštenoslužitelja, jedva da su i čule, a još ređe čitale i u liturgičkoj pripremi primjenjivale ovo sveobuhvatno pravilo koje je na volšeban način nestalo iz novog srpskog služebnika. Da li baš slučajno? Možda, ali prije će biti zato da bi se „popravljala i ispravila” Sv. liturgija, a ne onaj koji je služi – sveštenoslužitelj. Tu bi najbolje pristajale riječi Sv. pisma: „Ljekaru izliječi se sam” (Luka 4,23). Valja napomenuti, da nedopustivo dugo nema u prodaji srpskog Služebnika, sinodskog izdanja. Imamo pravo misliti da se čeka, novi reformisani, preko koga bi se pokušavalo ozakoniti u bogosluženju ono što ne može i ne smije biti legalizovano.
Sa kakvom i zašto baš sada, krenuše samozvani reformatori u sklanjanje i zanemarivanje onoga što je naše i čime smo se vjekovima spasavali mi i naši oci i očevi naših otaca i najnovija plejada srpskih novomučenika, sveštenomučenika, ispovjednika vjere, prepodobnih i pravednih…i počeše uvoditi tuđiništinu, nama stranu i neprihvatljivu? Sažaljenja vrijedni kopisti i imitatori koji nikome ne mogu biti ideal i niko ih neće oponašati, kao besplodni hibridi koji se sami zatiru već u prvom pokoljenju, ipak su sposobni da proizvedu smutnje i zablude i nanesu duhovnu štetu sa nesagledivim posledicama.
Šta bi nam rekao Sv. Sava koji je poštovao i Ruse i Grke ali ne ostade ni u Rusiku ni u Vatopedu već nam podiže srpski Hilandar i učini ga centrom duhovnosti, srpske nacionalne svijesti i autohtone kulture. A da bi sve bilo čino i blagoobrazno, lišeno bilo čijeg ličnog proizvola, napisao je crkvene bogoslužbene ustave – tipike i za Hilandar i za Kareju i za Studenicu i obavezao savremenike i potomke da ih dosledno primjenjuju. Naša Crkva i danas, ima svoj važeći Tipik koji u kontinuitetu održava duh, vjeru, misao i bogoslužbene propise Sv. Sava. Tu nam nije potreban savjet čak ni Meletija Siriga iz Carigrada koji je nekad nekome savjetovao „da je samo u osnovnome i glavnome potrebna jednoobraznost i jedinstvo…a ne u „činoposledovanjima” (= porecima = ustavima = tipicima)”. Za nas je u našim bogosluženjima, a posebno u Sv. liturgiji sve glavno i važno. Treba li govoriti koliko puta nas Sv. kanoni obavezuju, da primljeno od naših starijih neokrnjeno predamo mlađima, a ne samo da nas obavezuju nego i propisuju sankcije (Laodikijski, Trulski, Kartaginski…). Svi smo se mi prilikom prezviterske, a posebno arhijerejske hirotonije, vrlo glasno, zaklinjali, između ostalog, da ćemo čuvati nepovređene bogoslužbene propise.
Iako ostaju nejasni motivi i ciljevi, ovako olakog narušavanja i mijenjanja naše osveštane bogoslužbene liturgičke prakse, posledice su već vidljive i jasne sa tendencijom katastrofalnog ishoda. Kakvo nam je jedinstvo na bogoslužbenom planu, tako nam je stanje Crkve u cjelini. Gospoda koji su bili akteri novotarenja ili su ga dopustili u svojim Eparhijama, biće direktno odgovorni za nastale podjele koje su već evidentne i u budućnosti će se samo produbljavati. Naša Crkva još uvijek ima bolno iskustvo sa američkim i makedonskim raskolom koji su imali političku pozadinu, a naša sadašnja rasprava je daleko teža, ona seže na teren liturgijskog, bogoslovskog i graniči sa dogmatskim.
Sjetimo se kako je bilo kobno djelovanje tzv. obnovljenaca u revolucionim godinama u Rusiji. Treba li nam to? Smijemo li to dopustiti ikada, a posebno sada kada je više nego evidentno političko i nacionalno rastakanje srpskog naroda i njegovih vjekovnih prostora. Naša Crkva je kroz istoriju sabirala i održavala srpski narod, čak i onda kada smo kao sada, bili rasparčani i nismo imali svoju državu. I danas, samo nas Crkva može očuvati u jedno, vratiti izgubljenu samosvijest i naš svenarodni organizam učiniti imunim na sve negativne uticaje i otrovne strijele koje se odapete na nas. Zato nikakve podjele u Crkvi ne može i ne smije biti, posebno ne smijemo se razlikovati u bogosluženjima, obredima, pristupanju i poimanju Sv. tajni… Moramo biti jedinstveni i jednoobrazni na svim Srpskim duhovnim prostorima, da bismo bili jedni drugima svojim – prepoznatljivi i prihvatljivi.
Ovo je poslednji momenat kada to moramo učiniti, sada na ovom Svetom arhijerejskom saboru. U prestup se ušlo kroz gordost, iz njega se izlazi kroz pokajanje. Pokajati se i prinijeti plodove pokajanja i ljudski je i hrišćanski i neophodno je radi našeg spasenja. Sada je to mnogo lakše i bezbolnije učiniti nego dogodine. Sada je pravi čas i vrijeme blagoprijatno. Ko to ne mogne uraditi i pokoriti se odlukama Sabora mora biti označen i prozvan, mora snositi posledice koje će neminovno nastupiti. Kakav je smisao da ovaj Sabor radi i donosi odluke koje pojedinci ne poštuju? Nažalost, da li samo pojedinci, prošle godine na saboru javno je rečeno, da se radi o jedanaestorici koji su prenebregli glas većine, a što je najvažnije, glas većine koja je u pravu. Takvo raznoglasije u bitnim stvarima života Crkve je nedopustivo. Ono mora odmah biti riješeno, inače rad ovog Tijela gubi svaki smisao.
Zašto gubiti vrijeme na nebitnim drugorazrednim poslovima, stvarajući privid da nešto radimo, ako nismo u stanju odbraniti od nas samih, poredak služenja Svete liturgije koja čini srž cjelokupnog blagodatnog života Crkve. Rad saborske Komisije za proučavanje liturgijskih pitanja, vidimo sa zadatkom i mandatom, da zaštiti postojeći osveštani crkveno-bogoslužbeni poredak, a ne da pokušava ozakoniti samovolju u toj oblasti. Ako se nije radilo tako, postoji opasnost unošenja dodatnih razloga za mimoilaženja među članovima Sabora.
Zato, nepotrebno nastali spor, treba riješiti odmah u duhu već postojeće skoro hiljadugodišnje bogoslužbene prakse naše Crkve i time zauvijek otkloniti vještački stvoreni nesporazum i dilemu u Crkvi i narodu. Niko nema pravo proizvoditi smutnje i zabune, kao što niko nema pravo na ćutanje, ako su ta žalosna nesaglasja već stvorena. Sve je rađeno samovoljno i bez blagoslova Crkve. Crkva mora naći snage i odbraniti svoj vjekovni poredak u bogosluženju i praksu koja se uvijek držala. Sve se to treba dogoditi odmah, kako ne bi nastala još veća duhovna šteta, a ona je evidentna, koliko samo ružnih „narekanija” je izgovoreno i napisano, između ostalog i na episkopski čin. Ovde se s jedne strane gubi duša, a s druge ruši autoritet crkvene jerarhije, pa i same Crkve. Ako odmah ne dovedemo stvari na svoje mjesto, ne smijemo biti u zabludi, da će ovo proći olako i bez posledica. Sjetimo se kako se u naše vrijeme bolno završila reforma kalendara, kod zrelijih i duhovno jačih naroda i organizovanijih Crkava.
Njihovi starokalendarci vršljaju i po našim crkvama i manastirima i zbunjuju sveštenstvo, monaštvo i vjerujući narod. Daj Bože, da oni koji su proizveli starokalendarce, riješe njihov problem i u narednom milenijumu, kao što ni Rusi neće riješiti pitanje svojih staroobrjadaca, koje su izazvale, iako opravdane i potrebne, ali neodmjerene crkvene reforme patrijarha Nikona, koje su ga koštale i položaja i života. Valda i nama, posle navedenih primjera, istorija može biti učiteljica života. U situaciji u kojoj se nalazi naša Crkva i narod, moramo se kloniti svega što nas može dovesti u još teži položaj. Zato sv. ap. Pavle kaže: „…Ako jelo sablažnjava brata mojega neću jesti mesa do vijeka, da ne sablaznim brata svojega.” (1. Kor. 8,13). Neću dakle, činiti ni ono što je dozvoljeno, ako će to proizvesti negativne posledice. Pitanje je šta i kako raditi, da se posledice koje su već na pomolu, spriječe i zauvijek otklone iz života naše Crkve i vjerujućeg naroda?
Predlažemo da Sveti arhijerejski sabor, već na ovom zasedanju, posveti punu pažnju, ovoj potrebno stvorenoj situaciji – smišljenom rušenju važećeg bogoslužbenog poretka i pozove njegove aktere, da se u ime Božije, naše Crkve, svoga čina i položene zakletvek, odreknu svakog „novovedenija” u crkvenom bogosluženju i na to obavežu područno sveštenstvo. Ako imamo dovoljno crkvene svijesti i dobre volje, a vjerujem da imamo, ovo se može bezbolno riješiti jer to želi i očekuje kako većina članova ovoga Sv. tijela, tako i naše sveštenstvo i vjernici.
Najbolje je da to učinimo mirno i dogovorno, sa sviješću da je to zaista jedini način da se stvoreni problemi bezbolno prevaziđu. Ako takve volje, ne daj Bože, ne bi bilo, onda se to u Crkvi uvijek rešavalo sabornom voljom većine koja se mora poštovati, a ko to ne bi učinio sam sebe isključuje iz našeg soslovija. Očekujemo da se to odmah dogodi, ovako ili onako, na opšte zadovoljstvo i duhovnu korist jer svaki novi dan, a posebno svaka godina kašnjenja, problem bi činila bolnijim i teže rešivim. Nažalost čekalo se dugo i naivno mislilo, da će se stvari same po sebi riješiti ali nisu, nisu ni mogle. Ovo što sada imamo, rezultat je neblagovremenog činjenja, a bili smo dužni stvari nazvati pravim imenom i dotične pojedince osloboditi iluzije da Crkva može djelovati kao društvo slobodnih strelaca. Našim odlaganjem problem je samo rastao i još više se umnožio, na putu je da metastazira.
Riješimo ga odmah da ne bude kasno, ako već nije. Svetom arhijerejskom saboru odani,
Episkop banjalučki
+Jefrem
12.05.2007 Banja Luka
Crnac6, 06.01.2013. 19:49:21
Razgovarao sam na ovu temu sa mnogim prijateljima popovima i jednim blizim rodjakom koji je pop.
Nista novo pod kapom nebeskom ni pod crkvenom.
Crkva konstantno ima svoja unutrasnja tzv.“vijecanja“,raspre,uvijek je imala i uvijek ce imati.
U proslosti(pogotovo u doba komunizma)slicne rasprave su bile i mnogo zucnije od ove.
Medjutim,danas je brzina sirenja informacija neuporedivo brza nego u proslosti.
A drugo,mnoge informacije su transparentne i time dostupne svima i sklone zloupotrebi.
Da…radi se na razbijanju Srpske crkve ali ne na ovaj nacin na koji pokusavaju da predstave oni koji to u stvari cine….
Pravoslavni krst nije poklekao ni pred Turcima pa nece ni pred ovom modernom “informacionom invazijom“
Има ли игдје да овај папак лакташки не уплиће своју лоповску њушку, јебем ли му ону Цвијановићкину помоћницу.
Bigi sa zapetom, misliš na šeficu Cvijanovićkinog kabineta? Može , može, imaš moju dozvolu. A, ja ću da propitam gospdju mamu što je omanula u vaspitanju đilkoša sa uličarskoklošarskim rječnikom. Onakav tip je sramota da bude onaj što stoji na ulazu stadiona pa kida karte, ili prodavač teladi na stočnoj pijaci.
Да, на њу мислим. Јесте да је мало коњаста (ваљда на тату), али ни бигеруша није била боља. Само се плашим да не направим опет нешто слично оном мом несретнику бигеру, један онакав је превише и за простор који Кина покрива, а не Републике Српске.
Дијалог са римском јереси може једино доћи преко јасеновца, Јадовна, Шурманаца… Дакле, католички језуитски клер да клекне на овим мјестима и да тражи опроштај од васколиког српског народа и да се јавно извину пред телевизијом и камерама, али искрено, без умотавања и умањивања жртава! Дотле, не може бити говора о било каквом дијалогу.