Дејан Каталина: Шербеџија и демагогија без граница

Ако се узме да су политичари највећи демагози, што им је иначе и посао, онда Раде Шербеџија може да им буде професор, иако је по занимању глумац. Пише Дејан Каталина Ових дана често га виђамо по разним телевизијским емисијама као „дрвеног адвоката“ Анџелине Џоли, секс бомбе у улози редитељке, „отужене“ да је у редитељском дебију […]

четвртак, јануар 26, 2012 / 08:14

Ако се узме да су политичари највећи демагози, што им је иначе и посао, онда Раде Шербеџија може да им буде професор, иако је по занимању глумац.

Пише Дејан Каталина

Ових дана често га виђамо по разним телевизијским емисијама као „дрвеног адвоката“ Анџелине Џоли, секс бомбе у улози редитељке, „отужене“ да је у редитељском дебију „У земљи крви и меда“ на увредљив начин представила Србе у рату у Босни. Кроз опуштене анегдоте и релаксиране аргументе, Шербеџија објашњава да се у том филму не говори против Срба, нити се они „сатанизују“ и приказују као „лоши момци“, већ да је реч о једној од страшних ратних прича које је Анџелина желела да исприча.

Режирање филмова о предстојећим ратовима

Претпрошло лето Анџелина, као амбасадорка добре воље за питање избеглица Уједињених нација, заједно са мужем Бред Питом (који је ваљда био ту у својству амбасадора њене добре воље), посетила је избеглички камп у Горажду, где се сликала и разговарала с муслиманским женама, што је све деловала потресно, као и њена формална изјава за ту прилику: „Упркос окрутној стварности њиховог несређеног живота, они су невероватно истрајни у томе да својој деци осигурају бољу будућност. Након што сам видела ове људе и чула њихове приче, не могу довољно нагласити колико је неопходно фокусирати се на добробит најугроженијих људи. Локалне вође су ти који су највише одговорни да одаберу опције које ће осигурати да БиХ крене напред ка Европској унији“. Такође је изјавила да су је „веома инспирисале ове породице“. Убрзо се сазнало и на који начин.

Већ се толико писало о спорном сценарију за овај филм, као и о самом филму који нисмо гледали дуже од трејлера на ју-тјубу, па за сада, док га не погледамо, можемо још констатовати и следећу неоспорну чињеницу: Анџелина се за помоћ око рада на причи обратила и Веслију Кларку, наводно њеном пријатељу, који је као генерал предводио НАТО снаге приликом бомбардовања Србије 1999. Такође треба констатовати и да је њен филм покренуо низ полемика у Босни и Херцеговини, која је и овако трусно и осетљиво политичко тле.

Без обзира како неке ствари наивно изгледале, не треба сметнусти с ума да су управо такве варнице изазвале невиђене пожаре на нашем подневљу. Не треба заборавити ни филм „Рат уживо“ или „Вог д Дог“ из 1997. који је „антиципирао“ бомбардовање Србије. Филм говори о вашингтонским „спин докторима“ који неколико дана пред председничке изборе, како би сакрили потенцијални сексуални скандал у Белој кући, конструишу лажни ратни сукоб у Албанији и његову даљу ескалацију. У филму глуме Роберт Дениро и Дастин Хофман, режирао га је Бери Левинсон, а сценарио је рађен према књизи „Амерички херој“ Ларија Бенхарта. Радња књиге је смештена у време владавине Џорџа Буша Сениора, а занимљиво је да је филм снимљен у време кад је Вашингтон потресала „афера Левински“. Дакле, ништа није случајно.

Шербеџија – најпознатији Рус у Холивуду

Но, вратимо се Шербеџији. Овај Србин из Лике, који је стекао завидну репутацију у време бивше државе, а затим је био принуђен да преко Београда емигрира у Лондон за време рата и распада државе, остварио је више него завидну каријеру у Холивуду. Добрим делом и због тога што није био ни сујетан ни гадљив, те је користио сваку шансу која би му се пружила да глуми. Кад се погледа његова филмографија од средине деведесетих на овамо, упадљиво је да је Шербеџија у западњачким филмовима одиграо више Руса од просечног руског глумца у руским. У „Свецу“ је глумио Ивана Третиака, у „Свемирским каубојима“ Генерала Востова, у „Немогућој мисији 2“ Др. Владимира Некорвича, у „Снечу“ Бориса „Д Блејд“ Јуринова, у „Квиксанду“ шефа руске мафије Олега Бутраскају, у британској серији „Спукс“ – Виктора Швиткоја, у „Москоу Зеро“ – Сергеја, у „Елдер Сон“ – Максима Сарафанова, у серији „24“ – Дмитрија Греденка, у „Мој најгори непријатељ“ – Јурија Волкалова, у „Карантин“ – Јурија Иванова, у „Мидл Мен“ – Никиту Соколофа… И да не набрајам даље, стекли сте слику, зар не?

Филмски рат у Грузији претеча „Крви и меда“

Међутим, од свих улога Руса једна је врло проблематична и има посредне везе с Анџелининим пројектом. Реч је о филму „Петодневни рат“, који говори о сукобу у Грузији из 2008. Шербеџија овде глуми пуковника Александра Демидова, вођу руских паравојних снага, које током овог кратког сукоба крваво тероришу становништво Цинвалија и околине. Главни лик овог до зла бога наивног филма је амерички телевизијски репортер који након злехуде авантуре у Ираку, где је изгубио колегиницу-љубавницу, доспева у Тбилиси, баш у тенутку када Грузија, на чијем челу је председник Михаил Сакашвили (глуми га Енди Гарсија), покушава да пред почетак Олимпијских игара заузме отцепљене покрајине Јужну Остију и Абхазију.

Ана Неистат из организације „Хјуман Рајтс Воч“ каже да је у оваквој политичкој клими овај филм опасан, као и да једнострано оптужује руска злодела у сукобу, потпуно игноришући она која су чинили Грузини: „Филм осликава Русе и становнике Јужне Осетије као варварске звери, наспрам грузијских анђела мира“, каже она, а Џошуа Фуст додаје: „То је пример класичне грузијске пропаганде, а не реалан опис онога што се заиста десило, посебно не поштена анализа догађаја који су до тог сукоба довели“.

Е, сада је некадашњи рецитатор романтичних стихова, данас специјализован за улоге руских гангстера и убица у америчким филмовима, након пуковника Демидова из филма који је очигледно наручио неко из Вашингтона, а финасирао Сакашвили и његови спонзори (глумица Шерон Стон, примера ради, учестовала је у раду фонда који је прикупљао новац за помоћ Грузији у том сукобу, скупивши око милион долара само током трајања петодневног фајта, била је на свечаној премијери филма у Тбилисију 5. јуна 2011., заједно са осталим глумцима из филма), ускочио је у цокуле генерала Небојше Вукојевића.

Како рече мостарски музичар Мустафа Шантић, који игра хармоникаша у филму: „Раде глуми српског генерала сигурног у победу српских снага, и слави план који ће им у томе помоћи“. Дакле, ето још једног портрета негативца каквог је оживео и у „Петодневном рату“, тврдећи сугестивно како филм није једностран: „Филм није о томе да су Срби лоши момци. То је прича о једном логору којег држе Срби и где су затворене муслиманке. Било је таквих и на другој страни“. Ово је изјавио гостујући на Б92 у емисији код Југослава Ћосића, а чуди ме што га водитељ није питао: „Ако је таквих логора било и на другој страни, зашто се онда Анџелина не бави тим логорима?“

Новац у рукама…

Иако има много оних који Шербеџију памте носталгично, кроз призму његовог глумачког ангажмана у СФРЈ, те зарад те носталгије одлазе на његове концерте и с уживањем дегустирају његове јавне наступе, чињенице говоре да је Раде последње две деценије ставио своје умеће у службу Холивуда и америчке пропаганде, те на тај начин вулгаризовао своју појаву. Баш због тога, иако га нисам одгледао, мислим да је „У земљи крви и меда“ још један пропагандни филм, чији би ефекти могли да се осете у БИХ, а и региону у догледно време, као што је био случај са „Вог д Дог“ или као што се покушало са „Пет дана рата“ (притисак на Русију и негативна слика о Путину који унајмљује плаћенике за рат у Грузији).

Неко би могао рећи да је човек успео у иностранству, што не би било далеко од истине, али је питање – на који начин и по коју цену?

И Емир Кустурица је успео у иностранству, али још увек није свој таленат ставио у службу било чије пропаганде, барем када је реч о његовим филмовима. И Бреговића обожавају да слушају на Западу, али им он не свира неку карикатуризовану верзију циганског казачок панка типа Гогол Борделло, већ промовише музичку заоставштину Балкана на поприлично традиционалан начин, уз тек мало неопходних модерних зачина.

С друге стране, Шербеџија је потпуно отворен за компромисе. Само треба да му приђе неки продуцент и пита: „Пошто Рус?“. Раде већ има спремну цифру, која зависи од тога глуми ли злог или рђавог, јер добар у холивудским сценаријима очигледно не постоји. У паузи између два Руса доћи ће да игра Шекспира на Брионима или одржи концертни рецитал у Београду у славу ракије и праве домаће кухиње. Уз клопу ће нам увалити и мало шармерске демагогије, па ко се упеца – упеца се. Job well done.



0 КОМЕНТАРА

  1. …“ Вај деј кол хим а -булит доџер-‘
    Бикоз хи доџ д булит!…“B-)

    Браво Дејане!
    Овај „булит доџер“, тј. – „мрдогуз“, ова љигава јегуља и стидна ваш, што се прво гнијездила у стидном жбуну маторе
    Ванесе Редгрејв која му је пружала уточиште у Лондону одмах по емиграцији а он њој услуге „тјелохранитеља“, ни сам није још одлучио да ли ће га са’ранити у крзну руског мафијаша и убице или у униформи српског официра – и наравно манијакалног убице…
    Са флашом неке ракијетине – то је сигурно! Ваља се…:D
    Отјерали су га из ‘рватске ријечима погрдне пјесмице тадашњег „ратног“ уредника ХРТ-а, неког Хрвоја коме се више ни ‘рвати презимена не сјећају: „Раде гаде…“ итд.

    Овој људској сплачини то нимало не смете да се првом приликом насели у Истри, чим су ‘рвати својим енормно развијеним органом за фишкалство укапирали да им таква славна холивудска хуља спремна у свако доба ноћи хракнути на крст часни, може само добро доћи.
    Тај је у стању да се и Ђоковићима ували у кућу као пријатељ и покаже и ону њихову провинцијалну и папачку страну…
    🙁
    Шта рећи? Набројао си сва непочинства овог шупка и његове раје, једино ме чуди да сјајни Левинсонов филм са генијалним Де Ниром и Хофманом (не знам који је бољи) ниси правилно исчитао!? То је урнебесна критика и шамарчина Администрацији и Пентагону, а доказује само једно:
    Може се снимити на стотине про-ратних или анти ратних филмова или филмчића по наруџби, али без подршке ЦНН-а, „одлуке“ Бијеле куће и акције Пентагона, то је само шоу биз, јеба и забава!

  2. Раде је пизда, оно што је говорио глумећи у Вариоли Вери, Радету Марковићу, он је тај који има ту карактерну особину. Најгоре ми је када он дође у БЛ и тапшу га по раменима и љубе му гузови, ови које је Божо описао сјајно у вези Ђоковића и „пријатеља“.. Такав шупак је 50 КМ зацијенио карту, ко фол хуманитарно вече. Просјечан глумац и велики дупељубац..

  3. Fabijan Šovagović:“ Rade gade, ti i tvoje psine marš preko Drine“
    I, pobježe preko Drine pa dalje preko okeana…
    Vrati se Rade i popljuva one i sa jedne, i sa druge strane Drine. Nije Rade nepozvan došao u BL, niti bez razloga, niti bez dobrodošlice.
    Najmanja šteta je onih 50 km… Kud ide pita nek ide i tepsija, svakako joj je suđeno da ode tamo gdje je naumio onaj koji pitu pojede .

  4. Jest baš tako – džobveldan!

    Rade je profesionalac. I pored fantastične ljubavi prema alkoholu, njegov umjetnički genij dovoljan je da pregazi i pobriše sve ove političke nesnalažljivosti i ljigavosti. Ne mislite valjda da glumci u toku promocije svojih filmova iznose svoje lične stavove? Njegov je zadatak da se uklopi u priču i stavove producenta i da sve što je u njegovoj moći učini za producentov profit i zaradu. Holivudđani priznaju samo jedno mjerilo kvaliteta filma i glumca u filmu – to je odnos između prihoda i troškova.

    Sve ostalo ide u dim… samo mali narodi i ljudi bez samopouzdanja u svemu vide atak i neprijateljstvo.

    Nimalo me ne interesuje šta jedan alkoholisani glumac ima da kaže o istoriji, monetarnoj politici ili lokalnom razvoju – njegovo je da glumi a to Rade radi baš onako momački. Sjetićete se kako je u nizu scena pojeo i progutao Tom Kruza u Kjubrikovom filmu ili kako je kao rumunski oficir u onom filmu o noći pada režima Čaušeskog za jedan ili dva minuta – čitavom i odličnom filmu dao dozu ironije i otklona od patetike.

    Njegov je zadatak da glumi i eventualno da svojom glumom otvori holivudska vrata i drugim našim glumcima – tu njegova društvena uloga staje. Očekivati od njega da bude politički korektan i da se tamo negdje bori za naše politilke interes je bezzzzee.

  5. Текст је заиста био потребан и све похвале Дејану.

    Оно што неки на челу са ех-1978 не увиђају, није проблем Радета лично, већ је проблем односа Срба према њему. Српске државе да будемо баш прецизни. Да је неки Хрват глумио у филму који би био замијењених страна као Анђелинин, они би му забранили улаз у земљу.

    А таквих је препуна Србија, а било би у РС, само што наши свеједно немају посла јер нико не воли превелико увлачење у дупе.

  6. Rade se trudi da bude dobar sa svima.
    (Realno, folira.)
    Mrzim likove koji su dobri sa svima.

    A o ljudskom kvalitetu i držanju riječi je dovoljan podatak da je onomad na Kastelu nakon tehničkih problema na koncertu izjavio da više nikad neće doći u Banjaluku, pa je, naravno, došao prvom prilikom (mislim da je to bila ova varijanta sa kartom od 50 KM koju spominje Pink Panter).

    Može bit’ da je vrijeme da konačno dovršim poemu „Donesite mi glavu Radeta Šerbedžije“.

Оставите одговор