Дарко Ристов Ђого: О људима и животињама

Као и све у америчком православљу, нешто је у "служби" којој су присуствовали многи житељи Детроита, и нарочито четврти Сент Клер Шорс, одражавало неку унутрашњу противрјечност: бљештави неовизантијски иконостас и дворанска пространост цркве, "православни" карактер "богослужења" које се одвијало и његов амерички сентиментализам, тужна озбиљност и људи који жваћу док сједе у клупама погођени ријечима свештеника.

субота, 12 новембра, 2022 / 19:28

Комеморација (мемориал севице) није позната као облик богослужења у Православној цркви – са хришћанима, члановима Тијела Христовог, Црква се опрашта опијелом. Оно што се дешава у детроитској успенској цркви требало би да подсјећа на опијело: испред царских двери постављен је сандук са тијелом "умрлога", прекривен црним платном на које су постављени његова слика и америчка застава, а одмах лијево од сандука – испред Богородичине иконе и иконе Успења – стављена је још једна, већа слика "покојника" чију позадину представља америчка застава.

Комеморација ће у православну цркву донијети све елементе "сахране" који су нам познати из америчког филмског имагинаријума, закључно са узимањем уредно пресавијене "светиње" америчке заставе. Десно од сандука постављене су столице за великодостојнике полиције и свештеника. Свештеник ће читати "пригодне" одломке из Светог писма, полицијски официри говорити топле ријечи о "покојнику".

И све би можда било само још један споменик неотпорности (хеленског) православља диктату америчке "културе" да "покојник" кога су ад хоц измишљеном "службом" пратили са овог свијета, претпоставимо, у "неки други" није био – службени пас, њемачки овчар "Сјекира" (Ахе), настрадао у за сада неразјашњеном инциденту у коме је полиција на крају "елиминисала" човјека који је убио пса.

Безумност слике псећег сандука и фотографије испред царских двери православне цркве као да показује тачку бесмисла до које је дошла постмодернистичка философија деконструисања и негације сваке вриједности човјековог бића и идентитета. Трансхуманистичка негација човјека не може се остварити докле год човјек посједује било какво осјећање сопственог достојанства, супстанцијалне различитости у односу на свијет око себе. Зато је зарад остваривања циљева симбиозе човјека, животиње и машине неопходно уклонити границе између њих.

Човјек је по природи биће које осјећа повезаност са животињама. Већ је Свети Василије Велики, у свом "Шестодневу", запажао "достојанства" различитих животиња, не само њихову корисност за човјека већ и својеврсну поучност њиховог понашања за нас. Космичка фасцинација хришћанства прелива се на живи свијет: "све ово показује да природа живих бића није примила никакав наук, али ипак међу њима нема ништа без реда и поретка већ у себи носи трагове мудрости Творца", записао је кападокијски Свети отац.

"Пас нема разума, али има осјећање које је једнако разуму."

Но у средишту библијске и отачке мисли стајала је идеја метафизичке и космичке хијерархије у којој се јасно знало да, иако човјек са животињама дијели много шта, његова боголикост и богоствореност не могу бити сведени на прости "културолошки конструкт" или "наивно хришћанско увјерење". Човјек је можда живо биће (зоон), али не само друштвено биће (зоон политикон) већ и обожено живо биће (зоон тхеоуменон).

Када се из његовог бића елиминише заједништво и обожење као циљ његовог живота, онда он заиста остаје само зоон.

ПРЕВАЗИЂЕНОСТ ЧОВЕКА Елиминација разлике између човјека и животиње започета је одавно, у високој модерни, одмах након Ничеове констатације о "превазиђености човјека". Већ је К. С. Луис запазио да ће еугеника и култура експерименталне употребе животиња ускоро бити примјењене на човјеку. Стварност XXИ вијека показала је колико је ирски хришћански апологета и писац био у праву. Ипак тек постмодернистички трансхуманизам паралелно "деконструише" човјекову посебност колико и конструише један имагинаријум животиња као алтернативе човјеку. Од капиларне стварности наших "малих" и "безврједних" живота у којима нам се чини да је пас – најбоља алтернатива човјеку до биомедицинских најава симбиозе људских и животињских органа, у пустоши једног дехуманизованог свијета све се више кристализује мисао "животиње су најбољи људи". Било да вам разочарани пријатељи говоре да су купили пса јер "он их никад неће издати, за разлику од људи", било да сами имамо потребу да самоћу и пустоту дома из кога су отишли најдражи оплеменимо макар животињским присуством, човјек XXИ вијека прибјегава животињском друштву као пасивном и предвидљивом начину утјехе за странпутице и ужасе које нам култура отуђења и смрти по себи доноси. И зато, више него икада, човјек постаје склон да ољуди животиње у мјери у којој се дехуманизује човјек.
Хуманизација животиње као начин дехуманизације човјека, као и сви постмодернистички механизми друштвеног диктата подразумијева да оно зрно човјекове истинске упућености и љубави ка животињама буде доведено до бесмисленог екстрема. Реторички, ствар се мора заоштрити тако што ће бити могуће изабрати само двије искључујуће позиције: или је животиња – човјек или сте за окрутност према животињама. Употребљивост ове тактике одавно је демонстрирала британска филмска цензура "саблажњена" сценом черупања (већ мртвог) голуба у Кустуричином филму "Живот је чудо". Данас је она свеопште мјесто вегетаријанства као најзначајније савремене религије моралне самозаљубљености. Или су животиње људи, или си животиња, нечовјек, ако у то не вјерујеш.
Ту свеопшту стопљеност животињског и људског опјеваће већ Леонард Коен у трагично-иронијској химни савремености, пјесми Еверyбодаy кноwс ("Сви знамо") стиховима Еверyбодy гот тхис брокен феелинг – Лике тхеир фатхер ор тхеир дог јуст диед ("Сви дијелимо ово осећање сломљености – као да нам је отац или пас управо умро"). Отац или пас – то је лозинка која је већ много кога оца и за живота оставила с псом умјесто с дјецом, па није чудо да је човјек коме су једини људи у окружењу – животиње склон да бар домаћим члановима животињског царства приписује људске атрибуте.
Свеопште осјећање спасености, онај лакоумни оригенизам у коме "сви знамо" да, уколико човјек не умире, онда неизоставно и без обзира на наш морални лик – сви идемо у рај, зато мора да тај рај својих средњокласних фенг-шуи фантазија насели и животињама. Како је визија раја просјечног конзумента "културе" благостања заправо ништа друго до схватање о вјечности удобних страна овостраности, "есхатолошка" слика раја мора да подразумијева и омиљеног пса, коња или мачку. Већ је истоимени цртани филм из 1989. проблематизовао идеју да "сви пси иду у рај" – убице и убијени, џелати и жртве, међу животињама, а онда, биће, и међу људима. Употребљива "свеопшта емпатија", једно лагано и непрекидно осјећање које не кошта превише напора, али пружа много илузија – најзначајнији је производ савремене индустрије само(за)довољности. Како она за собом не повлачи питање о сопственом бићу и коначној судбини, то конфекцијско осјећање закорачења у рај и бриге за свако живо биће порађа један инхерентни осјећај дезоријентације попут онога код Светислава Басаре који истовремено може да вјерује у себе као у танкоћутног хришћанина кога, међутим, чак ни обична пристојност није спрјечавала да оглашавајући се о смрти митрополита Амфилохија изгуби људске обзире. Бринући о томе да "ништа не буде повређено" и све буде спасено, питајући се о сусрету са својим псом у рају на који се претплатио, данашњи човјек ће са слушалицом у уху проћи поред другог човјека као да не постоји.
Јер коме је још потребан човјек када може да купи пса?
Само још хришћанима који вјерују да све што постоји налази свој смисао у човјеку, а човјек у Богу. То што је такво стање духа времена непријемчиво Западу на самрти не може ни да нас чуди, ни брине. Шта ће ипак параопијело за вучјака у "православној" цркви?