Спецоперација: Херсон – некад и сад

Херсон је што се руске војске тиче фактички био пуст већ од четвртка ујутру, а украјинске снаге су постепено прилазиле из страха од могућих засједа, не ометајући или спречавајући повлачење. Руске снаге су се дренирале концентришући се постепено према Новој Каховки, преко чије бране је по средини фронта пребачен највећи дио трупа. Русија је напустила западну обалу Дњепра.

субота, новембар 12, 2022 / 22:57

Будући да сам више пута посјетио Херсон од почетка специјалне војне операције, моје вечерашње излагање, могло би се титулисати као: Херсон некада и сада. Сада је град ван контроле Руске Армије и ова чињеница ће имати значајне посљедице на ток овог рата. На првом мјесту, он ће потрајати, каже Дани(ј)ел Симић.

У посљедњем јављању, рекао сам да уколико Русија одржи Херсон до зиме, можемо рећи да побјеђује у овом рату. Напуштањем Херсона, Русија је сада у позицији не само да очекује више десетина хиљада војника пребачених на друге правце, већ као и у случају Запорошке области, коју је такође присајединила у предратним границама, не контролише још једну престоницу области. У симболичком смислу, као што ОСУ прије 24. фебруара 2022. године контролисале већи дио ЛНР и ДНР, режим у Кијеву није имао контролу над Доњецком и Лугањском, те се психолошки стицао дојам да их не контролише уопште. Москва нема у свом посједу Запорожје и Херсон, што значајно одудара од прокламованих циљева о припајању ових области, те је ово свакако ударац за Русију. Као и већина удараца до сада у овом рату, више психолошко-пропагандни, него што је стварни, рекао је Симић гостујући у емисији Актуелности на ТВ Хепи из Београда.

У питању је најболнија одлука у досадашњем рату. Она је тим тежа и пропагандно штетнија по руску страну, јер је дошла након проведеног референдума којим је непотпуно контролисана Херсонска област законски проглашена дијелом Руске Федерације. Без икакве сумње ово је велики вјетар у леђа режиму у Кијеву, а посебно ратним хушкачима на Западу, након успјешне офанзиве и украјинског заузимања скоро читаве Харковске области.

Пролетерским масама својих пореских обвезника то што им животни стандард вртоглаво опада аналогно расту цијена, дигитално представљају као добру трговину и људску солидарност. То је доказ да финансирање рата против Русије даје резултате, који обична радичка класа Запада, посебно западне Европе, не може увидјети. Поготово што Европска комисија предлаже пакет од 18 милијарди евра кредита Украјини за 2023. годину.

Западни пропагандни систем је напуштање Херсона искористио до крајњих граница. Поготово на друштвеним мрежама које контролише, а које су и доминантан вид обавјештавања и код нас. Путем виртуелних личних мрежа, познатих као ВПН, уједно и великог броја грађана РФ, који су навикли да их користе, без обзира што су законски забрањене. Путем тих мрежа је пуштена маса дезинформација о томе да је 20.000 руских војника окружено, о великом броју мртвих, те да су украјинске снаге форсирале Дњепар и да тјерају Руску Армију даље према Криму.

Ништа од тога се није испоставило као тачно.

Повлачење никад није добро и пријатно за једну војску. Но, руска страна позитивну перспективу посматрања овог дешавања може видјети тек у томе што је оно извршено тако, да много више наличи оном које се десило крајем марта, почетком априла, када су снаге повучене са прилаза Кијеву, него оном што смо видјели у подручју Харкова. Оно најбитније за руску калкулацију – није им се десило оно што се Украјинцима десило у Маријупољу, односно да дођу у позицију да буду окружени, те уништени или заробљени.

Украјина је до десне, западне обале ријеке Дњепар дошла без икакве озбиљне битке. Руске снаге су се повукле задржавајући дисциплину и поредак. За собом су зарушиле мост, већ легендарни Антоновски мост за друмски саобраћај, који амерички Химарси нијесу успјели срушити откако је почела дуго медијски најављивана и исто тако искориштена офанзива на Херсон.

У Херсону је прво био заведен информациони мрак, чак и за руске новинаре. Откако је Суровкин званично преузео команду над СВО у Украјини, рекао је да је ситуација на Херсонском правцу тешка и све је мирисало на постепено повлачење. Руси нијесу направили грешку коју су направили у Харковском повлачењу и омогућили да сви људи који су се на било који начин изразили да су за РФ, имају могућност да оду и омогући им се статус интерно расељених лица, грађана Русије.

Трагика повлачења је праћена и смрћу Кирила Стремоусова, којег сам ја у ваш програм често цитирао као извор информација, што је како у оваквим случајевима бива, изазвало на хиљаде могућих објашњења како и зашто је страдао.

Званично и једино што ја могу да потврдим, јесте да је погинуо у свом службеном аутомобилу типа лексус у којем сам се и ја имао прилике возити у септембру. Не бих заиста улазио у калкулације и теорије завјере око његове наводне ликвидације која се поклапа са одступањем руских снага, прије свега јер сам на неки начин лично погођен његовом смрћу.

Познавао сам га и срео сам се са њим више пута и имао прилику да ми буде саговорник. И у сретна времена за руски Херсон у мају када сам га упознао, и за вријеме референдума крајем септембра ове године.

Многи су у њему видјели перспективног политичара, па чак и будућег губернатора Херсонске области, али мој други долазак у Херсонску област, који ми је дао прилику да се дружим са њим, а не само да је извор информација чији број телефона посједујем, мени је донио други утисак.

Милован Бајагић, Горан Петронијевић и имењак му Шимпрага, који су боравили заједно са мном као посматрачи на референдуму у Херсону, могу посвједочити да сам рекао како је Стремоусов ватрен говорник, активиста, човјек широких интересовања, родољуб, али прије свега авантуриста. Сматрао сам да у будућности неће бити неки високи политичар, јер је више налик на Че Гевару, него на Фидела Кастра. Много је више револуционар, него што је носилац уређеног система власти.

Овдје имам књигу коју ми је поклонио сутрадан у граду Олешки, који говори о његовом путовању по Сјеверној и Јужној Америци, а коју је штампао о сопственом трошку 2012. У њој се управо види да је ишао мотоциклом путевима Че Геваре, а, ето, Виктор Стремоусов је имао трагичан крај као и његов узор. Он је сахрањен у Симферопољу на Криму, а једна улица у граду носиће његово име.

Као што рекох, имам три свједока да сам тако говорио о покојном Стремоусову, који ми се заиста допадао, а управо ту господу свједоке Бајагић, Петронијевић и Шимпрага морам похвалити за изузетну храброст и вољу на извршењу посматрачке мисије. Поред изузетног напора у смислу да смо имали веома тежак пут и релацију Крим – Херсон прелазили свакодневно, сада се види да прелазак Дњепра на десну обалу, и то скелом како смо је ми прешли, није био уопште наивна ствар. Поготово јер већином уопште нисмо имали мјере индивидуалне заштите, дакле панцир и шљем, какве сам ја био обавезан да носим у мају када је ситуација била далеко повољнија.

Херсон је што се руске војске тиче фактички био пуст већ од четвртка ујтру, а украјинске снаге су постепено прилазиле из страха од могућих засједа, не ометајући или спречавајући повлачење. Руске снаге су се дренирале концентришући се постепено према Новој Каховки, преко чије бране је по средини фронта пребачен највећи дио трупа. Русија је напустила западну обалу Дњепра.

Нема пада Каховске ХЕ, брана стоји, али је зарушена саобраћајница која води преко ње, што значи да је сада и једини функционалан мост преко Дњепра који сам прешао посљедњи пут 26. септембра, на овом дијелу тока онеспособљен. Раније када саопштавам промјену на линији фронта, обично говорим имена насељених мјеста које онда гледаоци морају да траже на дигиталним картама у својим телефонима, али данас се на Херсонском правцу то да сасвим лако и прецизно одредити.

Она се креће од ушћа Дњепра у Црно море све до мјеста Камјанске на источној обали ове ријеке, које је под контролом Оружаних снага Украјине. Педесетак километара ваздушне линије је до Запорожја, док је релативно права линија фронта до мјеста Благодатне, која се налази петнаестак километара сјеверно од Волновахе. Управо на овом правцу треба очекивати ударе ОСУ, чија намјера ће бити сужавање копненог коридора за Крим, односно пресијецање руског фронта на Кримски и Донбаски, тако што би се ишло на заузимање градова Бердјанск и Мелитопољ, што су послије Маријупоља највећи градови које је заузела Руска Армија.

На Донбаском фронту руска страна је у иницијативи и има мањих помијерања линије напријед, али то није чак ни онај темпо од љетос када се наступало у Лугањској и Харковској области. Доста је спорији и мукотрпнији. На Харковско-Лугањском фронту опет руске снаге одбијају украјинске нападе и то је такође правац на којем би се могле очекивати украјинске снаге растерећене тим што је Дњепар постао линија фронта. Вијест од прије два сата је да је цивилно-војна администрација наредила евакуацију Нове Каховке која се налази на источној страни фронта.

У Новосибирску је пао снијег, а јединице мобилизованих руских војника још увијек се обучавају, што значи да је ово повлачење одлука руске војне команде да погледа реалности у очи и прихвати да тренутно не располаже снагама којима би успјешно и исплативо бранила ту линију. Дњепар ће учинити да се на овом правцу линија стабилизује, али није искључено да се наставе и напади као у случају десанта на Запорошку нуклеарну електрану, који су се завршавали до сада потпуним фијаском за украјинску страну.

Русија наставља стратешке ударе по електроенергетској инфраструктури и складиштима муниције украјинске војске, што ће сигурно дати одређене резултате на дуги рок. Овим повлачењем Руска Армија је линију свела на мјеру коју може да брани пред зиму и далеко од тога да је овим нешто коначно одлучено. Постављен је тренд у сукобу, али трендови се у рату, као и у моди, веома брзо мијењају.

Често говорим да је ово рат великих бројки и да је у дигитрону некога обавјештенијег од мене он већ окончан. Најављени сусрет Си-Бајден преломна је дипломатска тачка на геостратешком нивоу, јер је сигурно да ће након Тајвана, сљедећа тачка дневног реда сасвим сигурно бити Украјина.

Русија је у готово зависној позицији од Кине и њено понашање на стратешком нивоу је изузетно битно. Оно што је битно јесте да се рат наставља и да ово није никаква најва пораза Русији и да је још рано за приче о опредјељивању Србије и Срба у цјелини. У интересу Србије и Републике Српске, још увијек је да не уводи никакве санкције Русији, управо јер све што је Запад, дакле САД и ЕУ обећале Србији и Србима, преварили су их – закључује анализу Симић.



Оставите одговор