Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Кад код нас падне снијег

Драма је нека велика око Косова равног и Метохије жупне, а у Бањој Луци пао снијег. Још на сву ту муку косовскога завјета, преобученог у ружичасту хаљу са латиничним ткањем, сутра је 1. март. Празник оних који би да натјерају Марка Краљевића и Мусу Кесеџију да се љубе језиком у уста.

уторак, фебруар 28, 2023 / 23:44

Опет, на мене је највећи утисак оставио снијег. О њему пишем. Нијесам писао ни о Кахраманмарашу. Ни како сад више не запињем кад изговарам тај топоним. А запињем да пишем. О земљотресу. И годишњици Спецоперације. Некако сам то очекивао од себе.

Али пао је снијег.

Код нас то може бити озбиљан изговор. Изненадио је све као путаре. Посебно оне што су рекли да Путина није послужило вријеме ове зиме. А снијег почео мучки. У по ноћи као лупеж. Као земљотрес у Хатају. До јутра је озбиљно нападао. У Бањој Луци је лишће очишћено и одвежено први пут 22. фебурара. Тако ујутру од нејакога, петнаестцентиметарског снијега који још пада, очишћено је само оно што је урадио бензин. Дизел. У трактору који је згрнуо једну линију по тротоару. Нема гњевних невладинићких саопштења и фотографија о томе как’ су бициклистичке стазе так’ неоћишћене. На њима су поотпадале гране изломљене изненађујућим снијегом зими, или су затрпане наносом згрнутим са цесте.

Све друго осим тога куда је прошао трактор је бијело. Све.

Ником не пада на памет да чисти. Посебно испред свог улаза. Звјерке показују свој пословно-потрошачки траг, мом ловачко-сакупљачком, алфанумеричком крвосљедништву. Прво се утабавају пречице. Онда се изврћу зглобови на степеницама. До поноћи, кад олуци престану да звоцају, ломе се кости свугдје. Возим кола и видим бар три чукања. Једно ланчано. Пробно кочим и клизим бар пет метара. Не ударам ни у шта. То је јер снијег не престаје да пада. Топи се, али пада и даље. Узда се у ноћ.

Код нас у граду, никада не падне као на планини. Да остане до прољећа. Буде година да падне много. Буде хладно. Задржи се и по двадесетак, мјесец дана. Али углавном краће. Онда се отопи. Па опет падне. Па тако до прољећа. Некад пада више, некад мање.

Једне зиме Невладинићи причају о глобалном отопљавању. Једне о загађењу ваздуха.

Ове године Невладинићи воле Вучића. Сви.

Смрдљивог српског радикала. Ратног министра информисања. Шешељевог малог од палубе, који је учитељу прекуцао ријалити игрицу. Воле га, као што невладинићка архиурбана дјевојка за интелектуалну пословну пратњу Б. Србљановић, воли Пинк недозрелу мајку Србије Јелену Карлеушу, која је из Цецине сијенке морала побјећи у геј магнетну иконицу за фрижидер. Из којег искаче Вучић. Уживо у програм. И сви га подржавају. Посебно старлете. Спортисти. И Невладинићи. Њих није изненадио снијег. У снијегу се огледа ђон-образ.

Није ни Вучић, да се разумијемо, никога изненадио.

Изузев, можда, као што човјека може изненадити природна смрт. Једном је до овога морало доћи.

Посљедњи пут сам на митингу тим поводом у Београду био, када је запаљено велепосланство Сједињених Америчких Ентитета у Кнеза Милоша. Тада је Жандармерија у Кијевско-Мајдански мирне демонстранте улетила са америчким лако оклопљеним аутомобилима Хамви, који су до тад били заштитни знак Милорад-Улемекове легије. Александар Вучић је сутрадан изјавио да за те људе не може рећи да су кукавице, као што говоре из власти, те цитирао неки снимак гдје један од мирних грађана удара ногом у браник оклопњака, покушавајући да га заустави.

Тад је Аца био нешто сасвим друго, а ја и даље понављам: Република Српска је прва која треба бранити Косово и Метохију у саставу Србије!

Након самопроглашења независности, одлуком нелегалне скупштине, изабране на неважећим изборима, које је Борис Тадић охрабрио поруком да Србија неће војно интервенисати: "Направиће још већи митинг у Београду, кад насилно укину Републику Српску" – говорио сам.

Од оног тренутка, када је Шиптарима преко Невладинића у јавности Србије допуштено да извлаче паралелу Заједница српских општина – Република Српска, а не Косово и Метохија = Република Српска; ствар је већ била готова и у погледу бајки, басни и басми; које чет-ботовска машинерија СНС учитава у таблоидну и припросту, СФРЈ-фетишизмом похрваћену јавност Србије.

Са стране НАТО нико, не да не нуди Српску за Косово; већ нико у Србији не смије да писне о томе. О једнаким, ако не и већим правима које у случају суверености има Бања Лука, у односу на власти у привремено окупираној Приштини!

Косово и Метохија је окупирана аутономна покрајина унутар Републике Србије, као што је Република Српска међународним мировним споразумом у Дејтону призната за још аутономнији (са сопственом војском) дио сложене државне заједнице и која није окупирана, већ насељена домицилним, српским становништвом. Србија тако, осим Косова и Метохије, добровољно предаје и главну полугу своје спољнополитике моћи.

Све је то лијепо, али коме пишем?

С правом замјерамо Аци да је издао шта је прије причао. Али Аца је толико пута изабран за првог међу људима са правом гласа у Србији, без Косова и Метохије. На посљедњим изборима јасно је изоставио осмијех за српску дјецу Косова и Метохије на пропагандним плакатима и опет је добио изборе. Потпуно је јасно да Аца и хендлери мисле, како је сад тај тренутак. Да је скухао жабу.

Стално причамо о "куханој жаби". Као упозоравамо. Указујемо. Толико дуго, и морбидно, као да је неки специјалитет српске кухиње.

Ако вас занима како изгледа финални стадијум "кухане жабе", окрените било који канал са националном покривеношћу у Србији. И Српској. Јер је некад и одвратно гледати колико се сви носиоци политичког живота Срба западно од Дрине, и власт и бивша власт, хорски увлаче језицима у Ацино дупе.

Све се на крају своди на праисконску дилему, која се јавила још од смрти цара Стефана Уроша Душана Силног:

Косово или патике?

За одбрану црвене црте, преко које је суноврат мог народа незаустављив као природна смрт појединца, без побједе заједнице над смрћу кроз нове нараштаје, био бих спреман ићи у ров. Да, чак и по снијегу.

Умјесто таквих одлука и одрицања, ми се сводимо на питање да ли је Ана Чале Брнабич нормална, када говори да би нам ЕУ увела визе, укинула новчану помоћ? И ко би то од граџана волео? Потписали би споразум који Србији и њеним будућим генерацијама добровољно узима све, а не даје ништа? Чак ни гаранцију да ће комадање бити заустављено, колико и проширење НАТО на исток?

Или смо ипак ненормални ми, који то слушамо од премијера Србије?

Сада, када пада снијег, за који знамо да ће се морати отопити, мислим да није вријеме да испитамо шта то тачно породица цивилизованих народа, која уважава различитост и поштује слободу појединаца и народа на самоопредјељење, урадити Србији и Србима у цјелини, ако се најновије самоодрицање одбије? Касно је да се питамо, хоће ли нас поново бомбардовати? Доцкан разрађујемо сценарије, шта ако ОХР донесе одлуку да се Република Српска избацује из уставног поретка Дејтонске Долине Плача, а ЕУФОР, односно НАТО, извјежба своје мобилне батаљоне које ће слати на Харков и Доњецк, тако што ће заузети наше државне институције?

Вучић је више пута рекао да Србија није слаба као деведесетих и да погром Срба неће више никад мирно гледати. Русија му донирала неке авионе и тенкове. И акумулаторе. Зато ће предсједник отворено рећи да нас очекују тешки преговори са европским партнерима и одлучно сазвати конференцију за штампу у 12:44.

Мислим да одговорни и далековиди браниоци Српства, то говорим без икакве ироније, требају напустити чак и те крајње, данас сасвим рационалне положаје. Прећи на копање опсадних шанаца око Београдског Пашалука.

За сада је суштина да ово све радимо сами себи.

Ако овако лахко, шаптом, падне и даље веома јак митски колективни мотив (као што Косово од 1389. међ’ Србљем и даље јесте), шта ће бити са Војводовином Србија? Њој је данас застава дегенерисана у три звијезде на еуропски плавој подлози, док црвена маргина на врху и бијела на дну представља само декорацију, која ће европским интеграцијама бити излишна. АП Војводина, вуче своје поријекло из аустроугарске 1848. године, као изразито српска ствар. Колико и Нови Сад.

Хоће ли можда 9. јануар 1992. године, кад је већ Црна Гора промијенила заставу, јер је и за Дон Мила Ђуканезеа била прешизофрена првобитна разлика, да је на српској застави боја ПЛАВА, а на црногорској ПЛАВЕТНА, бити датум рођења неке нове нације? У Српској још само на замјену заставе нијесу (добровољно) пристали.

Можда је Аца пристао на то да шиптарски православци преузму српске манастире по Косову, као што је Порфирије Загребачки потписао да задужбине српских владара припадну Сјеверномакедонској православној цркви, коју је основао 1967. Јосип Броз Тито са сарадницима?

Требају ли узводном пасусу упитници?

Све од Дејтона до данас, па и мазохизам на првомартовске оргије које ћемо бити приморани сутра да пратимо на БХРТ за своје паре и уз нереаговање српских представника, донирали смо добровољно у име учлањења у економско-политички савез који је у рату са Русијом. А ускоро врло вјероватно и са Кином.

Добровољно живимо по Уставу Српске који је написао извјесни Карлос Вестендорп. Лично. Који нам забрањује грб и химну. Законе о имовини Републике Српске укида неки Швабси Шмит, којег нијесу признале Русија и Кина у УН, као што нијесу признале ни Косово*. Руководство Србије се добровољно, као да су они генерал Милутин Кукањац, а ми регрути у Добровољачкој улици, свеједно састаје са њим, називајући га кроз протокол "високи представник".

За мене је у Српској свако ко се с њим састане непријатељ. И мени лично, ако хоћете, јер имам двије кривичне пријаве по његовим законима. А за Србију ме заболи. Србија се по питању статуса Српске пита, тек ако ми не знамо шта ћемо. Не би било први пут ни да нам Србија уводи санкције. Да смо попустили Милошевићу и плану Контакт групе, Републике Српске не би ни било.

НАТО нас дави преко уцјене наших изабраних представника са милионима на рачунима. Али нам гасе будућност свима. Који гурамо од првог до првог. Марта или ожујка.

Без икаквог јасног порива или потребе, Срби сад сакате себе и лижу и што су пљували они, и што су други пишали по њима. А све да би те исти ти, који те пљачкају под пријетњом оружјем, прихватили у друштво. И то као пуноправног члана! Је ли знате негдје такав случај? Неко је успио тако у животу и постао цијењен и поштован у окружењу?

Што је најлукавије, у смислу лукавости пред крај Оченаша, сво то зло себи не радимо референдумом, да Лазарева клетва падне на наш нараштај, ако већ Вучић добија стално изборе, већ нечијим "пристанком" или "потписом"?

Ово није ухљупско-џигеранска директива хаусторчади испред небодера: Ако ‘оћеш ућ’ у рају, мораш скочит’ са гараже! Ово је садистички: Ископај сам себи гроб, ако хоћеш да живиш још мало у лажној нади.

Радије бих, у том случају, да ме покрије снијег. Код нас снијег и онако нико не чисти. Ако баш не мора.



Оставите одговор