Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Дигитални суверенитет

Уколико је ово што ради Твитер у Србији поштено, онда би низ интернет медија који се у Српској представљају као независни (Журнал, Истрага, Б(р)ука, Герила, е-Трафика, Импулс…), морали на својим налозима имати ознаку "Медиј који сарађује са Владом САД".

Не само да ту ознаку немају, већ је нема ни Глас Америке, ББЦ, Радио Слободна Европа, Ал Џазира, Дојче веле, Хрватска радио-телевизија и други школски примјери државних медија. Али је имају зато Россия 24, Раша тудеј, Спутњик, Синхуа, Радио-телевизија Србије…

Правде нема!

То не наводим у циљу контрастне или реципрочне илустрације двоструких аршина. Код мене су жалопојке о неправди према српском народу давно прошло вријеме. Та ствар је потпуно јасна. Алфабет (Гугл), Фејсбук, Твитер и слични; раде за ЦИА. Односно америчку владу. И одавно је вријеме за дјеловање.

У ранијој колумни Закон о регистрацији страних агената, обрадио сам тај дио. Наводим то брвно у оку наше браће Невладинића и њихових окупаторских господара, управо из супротних разлога:

Избацимо сваки ментални траг примисли да се од тих медија очекује објективно извјештавање. Или бар уважавање чињеница. Икада. Било шта од кључних података са почетка овог написа, који сами по себи руше њихов наратив, они својој публици неће ни поменути.

Исто као што ДПС Мила Ђукановића у мисији да измисли хибридну нацију, носи на протестима транспарент са цитатом Петра 2. Петровића Његоша, али заборавља да цитира његово: Куда ћете с клетвом прађедовском, су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?

Заиграла мечка и пред нашим рачунаром

Пакујући се зимус у Москви пред сутрашњи лет пратио сам, више ухом него оком, дијалошку емисију која се бавила цензуром од стране западних мрежа. Не само објава руских државних медија, већ и налога самих државних установа. Нико се код нас није бавио тиме. Сада је тај тренд дошао и до Србије.

Твитер је недавно увео ознаке покрај одређених медија, означавајући их да "сарађују са Владом Србије". Хрватску, Словенију, Албанију, Мађарску, Румунију… ма све друге сусједне земље је прескочио. Тамо нема режимских медија.

Годину раније у Њујорку, исто пакујућим послом забављен, пратио сам неку хумористичку емисију на Комеди сентрал каналу. Наиван, чудио сам се како преко двадесет година један црнац има емисију у којој му је основа комике вријеђање бијелаца на расној основи. Да бијелац само обрне његов текст, мислио сам, не да би остао без посла – већ без каријере.

Онда су, годину послије, Уједињени Ентитети Америке горили у предизборном антитрамповском ревизионизму са слоганом "Животи црнаца значе". У Америци надалеко слављени Колумбо остајао је без споменика у култури порицања.

Како се борити против оног што обожаваш?

Потпуно је јасно да нијесмо једнаки. Питање је само шта учинити да се бар не осјећамо као нижа раса? Право питање је како се борити против нечега што сви покушавају бар мало да ископирају? Да лану коју енглески. Утолико више, што га мање познају.

Неписмена дјеца, не само српска већ широм свијета, која без надзора гледају телевизију и интернет, покушавају да причају енглески кад желе да звуче битније. Добијају епилептичне нападе среће при помену појмова као Мекдоналдс.

Ко се може борити против америчке популарне културе, на начин да постане исто то? Лицемјерни зликовац, који се представља као савјест "слободног и цивилизованог" свијета, потпуно свјестан да код своје публике формира лажну, паралелну стварност?

Данас, након трагикомичног повлачења из Авганистана, гдје су колаборационисти отпадали као брабоњци са авиона за које су се држали у нади да ипак неће полетити оковани људским тијелима, јасно је да Сједињени Ентитети Америке имају само то:

Наметнути систем вриједности да је све "модерно" оно што они прописују.

Комплекс невољености словенског човјека

Без обзира што је јасно да се у САД не живи као у филмској фикцији, за чувство себе као звијезде у тој покретној слици, продаје се конкретна моћ у кромпиру, угљу, нафти, каучуку, месу и млијеку. Даје се данак у крви.

Осјећај невољености и сталног набијања комплекса да се неко други, негдје друго, боље проводи и живи богатији и испуњенији живот, усађен је дубоко у сваког словенског човјека. Посебно у источној Европи. Посебно код православаца.

Русија је суперсила, па је страшно посматрати количину културне несамопоузданости коју емитују. Чак и они који се против холивудског мита заиста боре, односно имају снаге за то.

Није уживо исто што и лајв

Тако руски Лари Кинг, Владимир Рудолфович Соловјев, има латинично име на Твитер налогу и своју емисију зове Соловьёв LIVE.

При том стварни, амерички Лари Кинг, у биографији има рад за државну корпорацију РИА Новости и није више на ЦНН, већ на Раша тудеј. Дакле, страни је агент. Руски бот.

Русија је предвидила папрене казне, па и забрану пословања и емитовања одређених друштвеномрежно-медијских платформи на својој територији, уколико било која од њих покуша ограничити објаве на њима. Већ су неколико пута полутајно тестирали руски интернет уколико га искључи Запад.

Али Русија још увијек има преко 100 милиона становника (144.4) и Русија има своје друштвене мреже као штоје Вконтакте.

Да ли бисте користили српску друштвену мрежу?

Поставља се питање колико би ни 10 милиона Срба у Србији, Српској и Црној Гори; уопште хтјело да пише српским језиком на српској мрежи? Пошто својим писмом, већински, више сигурно неће. Шта ће им та мрежа, кад су сви други на овим америчким?

И ту је наш усуд.

На том првом степенику, односно на том концепту, пао би и сваки покушај дигиталног суверенитета. Не знам страни језик, пријатељи су ми углавном одавде, али не желим да искључим могућност да моју генијалност примјети продуцент из Лос Анђелеса. Никад се не зна.

У крајњу руку, заиста је неозбиљно очекивати од неког ко није досегао ниво културног суверенитета који је у посједовао прије једнопартијске диктатуре, да одбрани и васпита нараштаје који долазе одлучним заступањем дигиталног суверенитета.

У сваког Србина, посебно источно од Дрине, гдје се и Васкрс назива Ускрс, усађен је осјећај неопходности испуцавања недотупавних фраза типа "зашто да се ми одричемо латинице". За љубав нашој католичкој и исламизираној, братоубиственој родбини, који ћирилицу мрзе и истребљују је на сваком кораку, не желе "да се одрекну" латинице како би их они могли разумјети.

Караула на мрежи

Границу и граничара на свјетској мрежи нијесмо поставили ми. Поставили су га први Американци и њихови сателити. Почело је са "овај видео није доступан у вашој земљи", до скидања објава и укидања налога јер "крше стандарде заједнице". У Српској се ти стандарди контролишу из Загреба.

Интернет одавно већ није мјесто неограничене слободе, већ манипулације. Главна полуга одлучивања о њему је ван, чак и формалне јурисдикције власти коју амерички народ бира на изборима.

Отприлике као што код нас неки слунто из Аустрије доноси допуне кривичног законика државне заједнице, а прије тога су нам укинули конститутивност, војску, пореску управу, Брчко, грб, химну и 9. јануар.

Они су, Твитер и Фејсбук, у договору са владарима дубоке државе, успјели да укину налог у том тренутку још увијек актуелном предсједнику Уједињених Ентитета Америке. Кроз ту диоптрију, нуклеарни кофер му је вриједио тек толико да у њега спакује чарапе при исељењу из Бијеле куће.

Прељепљујете ли камеру на лаптопу?

Кинезима су оркестрирано напали на Хуавеи, а отели им Тик ток. Бил Гејтс и друштво су се са лешинарским гестама и звуцима утркивали у томе ко ће га преузети. Шта се онда можемо надати ми?

Моћ је у рукама људи који би да буду Ајронмен или барем Жељко Митровић. У Закербрерзима и сличнима, који тијесно сарађују са оружничким трустовима и корумпираним политичким Вашингтоном.

Српско друштво је одавно требало донијети читав низ прописа који регулишу пословање међународних интернет компанија. На првом мјесту обавезно отварање представништва. Српски политичари се нијесу усудили то ни помислити, из страха да ће их неко прогласити режимом из Сјеверне Кореје.

Када им почну мрсити, не само конце на изборима – већ функционисање државне управе која користи њихов софтвер, тада ће бити касно.

Данас је питање опстанка и самостојности врло једноставно: Хоћемо ли правити српску друштвену мрежу, макар да постоји као алтернатива када загусти, или ћемо и даље играти игру намјештену да губимо?