Бранимир Ђуричић: Не допуштам унижавање предака убијених у Јасеновцу

Предсједник скупштине Удружења новинара Републике Српске, уредник и новинар Радио-телевизије Републике Српске, био је јунак или жртва дана, када је Службени гласник БиХ одштампао списак жеља кловна Валентина (Инцка). Фронтал.РС ће се потрудити да га, у било којем развоју ситуације, не заборавите.

четвртак, 26 августа, 2021 / 11:54

Апсолутно сви борци за људска и мањинска права, а посебно самопрозвани "независни медији" и "активисти за слободу говора" са боравиштем у Републици Српској, остали су нијеми на наметање закона од страног држављанина. Ако нису шутили, онда су активно подржавали, самоиницијативно у оба случаја нагласивши да су медији финансирани од влада непријатељских ка Републици Српској.

Најпогубније је у јавном простору Српске дозволити развој психологије "добро је нисам ја". Бранимир Ђуричић је, хтио он то или не, заштитно лице слободномислеће и родољубиве јавности западно од ријеке Дрине након наметнутих одлука држављанина Аустрије. Он је побјегао, али проблем је остао.

Ђуричић заиста има шта да каже и заслужује да се чује у јавном простору, ма колико се други бојали окупационе управе и не смјели да његове ријечи пренесу. У духу овог увода ишла су и наша питања.

Да ли вас је ико контактирао из Тужилаштва БиХ од тренутка кад је објављено преко медија да вас је по Инцковим наметнутим одредбама о вербалном деликту тужио предсједник Скупштине општине Сребреница?

Нико из Тужилаштва са мном није контактирао у вези са тужбом. Да сам пријављен сазнао сам на Твитеру. Искрено, нисам се ни интересовао о свом предмету, тужиоцу који ће поступати по пријави, нити осталим детаљима.

Упознаћу се кад ме СИПА ухапси и спроведе у објекат у којем је био ратни затвор за сарајевске Србе, јер се на позиве Тужилаштва, како сад ствари стоје, нећу одазвати. 

Не признајем Инцков наметнути закон о затворском кажњавању због вербалног деликта, нити ћу се повиновати вољи институција задужених да тај прогонитељски документ спроведу у пракси.

Уз то, поштујем закључак Народне скупштине Републике Српске о ништавости Инцковог акта на нашој територији.

Спокојно чекам да ми инспектори СИПЕ ставе лисице на руке.

Хапшење пред члановима породице, радним колегама или пријатељима риболовцима само ће употпунити бесмисао закона човјека који је не тако давно Републику Српску упоређивао са НДХ. Човјека који је поднио оставку на функцију Високог представника и два мјесеца након тога наметнуо закон који је паралисао БиХ.

Говори се о 29 оптужница, док се јавно зна за вашу и оптужницу против српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика. Знате ли ви незванично још неко име и личи ли вам ово помало на "тајне оптужнице” Хашког трибунала?

Нисам се интересовао за списак тужених по Инцковом закону.

На њему се могу наћи сви који су "ретвитовали” или "лајковали” моју објаву, било ко од 130.000 потписника петиције чији је садржај истовјетан мом твиту и бројни други који су се слободоумно огласили у медијима.

Наравно да ме ови спискови подсјећају на хашке оптужнице јер и ову активност доживљавам као дио система који покушава поистовјетити Јасеновац и Сребреницу, наметнути сулуд закључак да Бошњаци нису чинили ратне злочине у грађанском рату у БиХ. И то у рату у којем су се борили против Срба, против Хрвата и против својих сународника присталица Фикрета Абдића. У рату у којем је број жртава трију нација пропорционалан њиховом удјелу у укупном броју становника.

Покушавају да нам забране коментарисање пресуда и изјава које нису утемељене ни на праву, ни статистици, ни на логици.

Не пристајем да будем лишем могућности критике, на ту врсту самопонижења ни по цијену дугогодишње робије. Уосталом, шта робија значи у државном провизоријуму у којем су Насер Орић и њему слични на слободи?

Ко вам се од тада обраћао и да ли је више пријетњи или подршке?

Поруке подршке упутиле су ми бројне колеге, првенствено матичних РТРС-а и Удружења новинара Републике Српске.

Огласили су се и Удружење новинара Србије и Удружење новинара Црне Горе. Морам рећи да ме је гануло што ме у заштиту узело и актуелно и дојучерашње руководство УНС-а, поготово што након изборне скупштине готово да нису имали ниједан усаглашњен став.

Хвала им на колегијалности, принципијелности у одбрани права на слободу мишљења и аргументацији коју сам већ уврстио у текст евентуалне одбране пред тужиоцем.

Кад је о одбрани ријеч, са мном су комуницирали и адвокати из Српске и Србије нудећи бесплатно заступање ако доспијем пред судију.

Одмах по објави да сам тужен телефоном ме позвао српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, након њега представници борачких организација, професори универзитета, поједини министри Србије, гости емисија које сам водио и уистину велик број знаних и незнаних.

Истовремено, на друштвеним мрежама сам затрпан пријетњама смрћу, по правилу, безимених пошиљалаца из Федерације и њене дијаспоре.

Не бројим их. Неке само прочитам, на неке пристојно одговорим и упустим се у вишедневну преписку.

Шта очекујете од власти Републике Српске уколико ваша оптужница буде потврђена?

Прижељкујем да власт и опозиција остану истрајни у јединству у односу на наметнути закон ОХР-а и потврде да је наша Народна скупштина најважнија институција у државној заједници БиХ.

Не буде ли повучен наметнути закон о кажњавању вербалног деликта или у Скупштини БиХ преобликован у прихватљив документ који би штитио достојанство свих жртава и истовремено допустио утемељену критику, очекујем реципрочне мјере у Српској.

Заговорник сам практичне примјене кажњавања свих који вербално омаловажавају Одбрамбено-отаџбински рат, Републику Српску, и њене народе.

Подразумијева се да активацију тих мјера заговарам искључиво ако на снази остане

Инцков закон о Сребреници и недодирљивости судија Хашког трибунала и Суда БиХ.

Плашим се само да ћемо ми бити кажњавани због изнесених ставова и упућивани у затворе у Федерацији БиХ, а да Српска одустане од примјене измјењеног Кривичног законика. Читао сам и такве приједлоге појединих наших адвоката и политиколога и био немало изненађен, искрен да будем.

Остаје ми нада да само покушавају медијски скренути пажњу на себе у тренутку кад постоји готово плебисцитарно сагласје о непримјењивању Инцковог закона, активирању реципрочних мјера и ангажовању тимова адвоката који би бранили ухапшене, боље речено престретнуте у Брчко кондоминијуму или кантонима са бошњачком већином.

Чини ли вам се да један такав радикалан чин, као што је криминализовање изјава члана Предсједништва БиХ, а посебно покушај његовог привођења може довести до оружаног сукоба који је неко унапријед припремио?

Не вјерујем да ће се Бошњаци и њихови покровитељи одлучити за ризичне полицијске акције према српском члану Предсједништва Милораду Додику.

Наше странке су јединствене у вези са питањем хапшења по Инцковим потјерницама, Хрвати су осудили и начин доношења и садржај закона по којем Сарајево планира процесуирати Додика и нас 28, поједине судије  Суда БиХ, годинама изразито сервилне према ОХР-у, изјавиле су да је Инцков закон у пракси непримјенљив.

Сталне чланице Савјета безбједности Уједињених нација Русија и Кина су недвосмисленом нотом саопштиле став о Канцеларији високог представника и наметању закона.

Из ових и сличних разлога искључујем и најмању могућност оружаног инцидента.

Заиста не видим ко би могао издати наредбу да заједничке полицијске агенције БиХ по сваку цијену хапсе грађане по Републици Српској или њене функционере под пратњом на пропутовању кроз Федерацију БиХ.

Ви сте предсједник Скупштине Удружења новинара Републике Српске . Како оцјењујете понашање других новинара и медија након Инцковог наметања? Да ли је страх додатно ушао у наше медије и примјећујете ли разлику у извјештавању по овом питању?

Евидентно је да имамо медије који се не опиру укидању слободе говора, проналазе оправдања за Инцков чин и свакодневно покушавају проузроковати раздор у српском политичком корпусу, како би неког нашег политичара оптужили, а ОХР амнестирали.

Разумијем и подржавам аргументовану критику сваке одлуке актуелне власти, али одсуство исте такве критике према ОХР, кад је ријеч о актуелном укидању слободе говора – не могу да прихватим.

Готово је невјероватно да новинари који су жучно протестовали кад је МУП Српске у Бањалуци легитимисао једну нашу колегиницу, а нису ни ријеч прозборили о акту који новинаре и остале грађане због вербалног деликта шаље у затвор од шест мјесеци до пет година. Да су ћутали кад су демонстранти носили фотографије челника УНРС-а и новинара РТРС-а и јавно захтјевали нашу лустрацију.

Наравно, такви медији и новинари не припадају кругу Удружења новинара Републике Српске што још једном потврђује колико је било важно да обновимо рад.

Ово је прилика да подсјетим да је УНРС увијек саопштењима и протестим окупљањима бранио и новинаре и медијске куће који се нису оглашавали након наметања закона о вербалном деликту и пријава Тужилаштву против наших новинара. 

Кад је ријеч о медијима који годинама критикују ОХР, могу да разумијем привремено калкулисање. Већ је најављено да би кабловски оператери могли трајно да искључују сигнал телевизији и радију који би емитовао критичку изјаву у вези са пресудама о Сребреници.

Немам дилему да ће они ускоро пронаћи начин да саопште став већине становника Републике Српске и интелектуалаца свјетског угледа и беспредментим учине и Инцков закон и медије који наредбе нелегалног и нелегитимног ОХР-а третирају као аксиоме.

Да ли је било геноцида у Сребреници?

Геноцид је почињен над шест милиона јеврејских цивила, милион и по јерменских и милион српских. Зар је могуће ту катаклизму језички поистовјетити са, ма колико био застрашујућ и масован, ратним злочином стрељања више од 3.500 заробљених бошњачких војника општине Сребреница?

Усредсређен сам на суштину дефиниције геноцид и не марим много за тумачења правника о формалној ретроактивности, сугестијама политичких и новинарских опортуниста или образложењима судија које су себи дале за право да основни појам развлаче практично до бесмисла.

Ако бисмо били догмате морали бисмо говорити да у Јасеновцу није почињен геноцид, јер та квалификација није постојала 1945, а да у Сребреници јесте почињен.

Не желим да неко ово схвати као правдање, морам истаћи да сам сваки пут кад сам запалио свијећу испред споменика српским жртвама Подриња у Кравици, посјетио и Поточаре и поклонио се смакнутим Бошњацима.

Подмукло је полемичко преиспитивање пресуде поистовјећивати са непоштовањем бошњачких страдаклника. Управо то покушавају да нам припишу, а то је нечовјечније од затворске казне.

Никад нисам вријеђао тај народ. Подразумијева се да као потомак жртава јасеновачког геноцида не дозвољавам ни унижавање достојанства предака заробљених на њиви и у паорској одежди убијених у Доњој Градини.

Из тог разлога и принципијелно новинарског и политиколошког противљења укидању слободе говора написао сам твит о Сребреници.

Стајаће тамо док ми твитер-цензори, како су најавили, укину профил.