Бити ил\’ не бити, питање је сад?

Односи Србије и Европске уније, у протеклих неколико година, била је несумњиво важна тема за Србе са обе стране Дрине.

Пише: Жељко Перенчевић

Чињеница је да су та питања врло брзо сведена на пропаганду и обрачун власти са свима који су хтјели да поставе неко разумно питање о мјесту Срба у Европској унији. Док сам на страним каналима слушао расправе чланица ЕУ о односу држава према бриселским институцијама, као и о судбини саме ЕУ, на домаћим каналима слушао сам дневно поданичко заклињање да Срби у Србији и Републици Српској неће скренути са европског пута. Власти у Србији и Републици Српској убјеђују нас годинама како алтернатива не постоји. Покушали су нас убиједити како Србија и Република Српска нису у Европи. Срби су, колико ја знам, европски народ, а Србија стара европска држава и никад у историји није била изван Европе. А и Европа је старија од Европске уније. Покушали су да заташкају ту разлику између појма Европе и бирократије ЕУ. Истовремено сам имао све јачу вољу да сачувам темељне српске вриједности.

Неспорна је потребна сарадња Срба са Европском унијом и битни су нам добри економски односи са Бриселом. Али која је цијена те сарадње? Зар то неби требала бити сарадња чистих рачуна? Ко има право да чланство у Европској унији плати са 20% своје територије? Ја мислим да то право нема нико. Какав би то био почетак када знамо да је чист рачун алфа и омега сваке успјешне сарадње?!

Наравно да алтернатива постоји и увијек је постојала. Нема сумње да трговина и посао не познају границе, односно да ће свака западна фирма која може да заради у Србији или Републици Српској, руковођена логиком профита итекако хтјети да послује са нама. И без чланства можемо имати развијену сарадњу са чланицама ЕУ, али исто тако са Русијом или Кином. Увјерен сам да би једино тако могли сачувати своје националне интересе.

Србија не може да плати чланство са дијелом своје територије. Ни једна друга чланица то није урадила. Зашто Србија? Сигуран сам да затварање врата према чланству у ЕУ не би имало никакве последице за Србију. Напротив, ово је шанса да се Србија окрене стварном развоју и да се почне коначно бавити са собом. Никакве приговоре западне силе не могу да упуте Србији, јер тај чин не садржи ни најмању претњу било коме и не подразумијева ни најмањи степен агресивности. Какав би ми то народ били кад би се свега што нас за историју веже тако лако одрекли?

За мене је овдје ствар јасна.