Дајан Јаворац: Надам се првом дугометражном филму

Прије него што ће освојити "улазницу" за најважнији фестивал документарног филма на свијету, онај у Амстердаму, филм младог бањолучког редитеља Дајана Јаворца "Празновање" приказан је у Москви, Херцег Новом, Сарајеву и Бањој Луци. „Празновање“ је одабрано у конкуренцији од 3.500 пријављених студентских филмова. Филм приказује породицу која живи у једном селу на Мањачи, коју снијег […]

субота, април 26, 2014 / 07:30

Прије него што ће освојити "улазницу" за најважнији фестивал документарног филма на свијету, онај у Амстердаму, филм младог бањолучког редитеља Дајана Јаворца "Празновање" приказан је у Москви, Херцег Новом, Сарајеву и Бањој Луци.

„Празновање“ је одабрано у конкуренцији од 3.500 пријављених студентских филмова. Филм приказује породицу која живи у једном селу на Мањачи, коју снијег у току зиме изолује од остатка свијета.

– Веома је тешко ући у селекцију тог фестивала, а мој улазак је вреднији од свих награда које сам до сада освојио. „Празновање“ је био убједљиво најкраћи филм на фестивалу. Трајао је 10 минута, док су остали били и до 50-60 минута. Приказан је шест пута, а критике које смо добили су биле јако позитивне и охрабрујуће. Жири је чак два пута долазио на пројекцију. Касније су дали јако добре повратне информације – рекао је Јаворац.

О себи и филму?

Не треба бити поносан на своје мане, али какав неред одржавам у соби – не може се више ни креативним назвати. Толики је неред да посљедњи пут кад сам спремао собу, пронашао сам и сестру. Осим сестре, пронашао сам и један стари албум: основна школа, док сам још увијек био код учитељице. У том албуму су моји први радови, фотографије Крупе на Врбасу и Јахорине. Нико није тада препознао да бих могао тиме да се бавим, па сам и ја одгојен да у овој држави можеш да живиш само од три занимања – економиста, правник или лопов. Рекао бих и политичар, али да се не понављам. Док сам студирао економију, радио сам хонорарно да скупим новац за половни фото-апарат, а послије скупљања новца скупио сам и храбрости, па напустио факултет и сигуран пут. Када смо код сигурног пута, свиђа ми се како је Медицински факултет своје просторије смјестио одмах изнад бироа.

Филм је приказан и на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду?

Фестивал Кратког метра је фестивал са великом традицијом, а ово је било 61. издање. Јако је тешко ући у такмичарски дио фестивала, а колегица Ања Кавић и ја само селектовани у шест најбољих домаћих кратких филмова, а затим и добили златну медаљу Београда за најбољу продукцију групе филмова.

Куда, како и шта даље?

Ова година је требала да буде наредна, а дошла је прерано. Послови за које се школујем се већ појављују, не могу их одбити, али ово је и најзахтјевнија година на факултету, јер спремам посљедњи студентски филм и тај збир обавеза, осим што узима доста времена, црпи креативност, а онда кад је затреба тешко је доставити. Прошле године сам радио тв емисију, рекламе и промотивне спотове, а ове године сам одлучио да снимам музичке спотове. Послије спота Дивљих Јагода, спремам се за снимање спота Ортодокс Келтса, али већину времена посвећујем писању новог филма, омнибуса којег ћу да радим са колегама са факса и да тако ове године Академија умјетности има премијеру дугометражног филма, што је још један корак напријед за мене. Све сам ближе снимању свог првог дугометражног филма.

Зашто филм у нефилмском времену?

Филм је за мене један велики задатак, збир свих умјетности, позив пред којим се константно осјећам глуп. Филм је мотив који ме тјера да учим и да се усавршавам, а све са разлогом да се кроз филм борим са својим проблемима и темама. Филм је за мене анализа самога себе, друштва око мене и покушај постављања питања.

Награде?

Претходних годину дана била је моја најуспјешнија година и коначна потврда да сам на правом путу, али још увијек далеко од циља. Свака награда има свој значај. Моја прва у Херцег Новом је била сигурно важна за моје самопоуздање и изазвала највише среће, али селекција у 15 најбољих кратких филмова у свијету и одлазак у Амстердам свакако је најважније за мене. Драго ми је што не могу да кукам како у иностранству виде оно што не виде наши људи, па ми је драго што имам и награду на Сарајево Филм Фестивалу, али и награду ректора. Управо признање ректора за допринос угледа Универзитета је нешто што ми пуно значи, јер осим што је признање уручено у Народном позоришту РС пред уваженим академским грађанима, важно ми је што је у публици сједила и моја породица, што није случај ни са једним другим признањем.

Иако успјешна, иза мене је и тешка година. Мучим се са новим радовима, понекад сам задовољан, углавном јако незадовољан. Иако све то на мене дјелује као да сам на некој лудој емотивној клацкалици, све вријеме имам један осјећај, а то је да сам на правом путу. Колико год тешко било, колико год би ми добро ишло, увијек ми се ради, никада ми не пада жеља да наставим са тражењем себе у филму.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор