Зоран Б. Јанковић: ЕУ против КОВИД-19

Прије нешто више од деценије купио сам „СЛОМ ДРЖАВА“ (Европску књигу године) од награђиваног аутора и миљеника ЕК, савјетника, дипломате и члана бриселске елите, Роберта Купера.

субота, 28 марта, 2020 / 10:31

Веле, Америка има Фукујаму и Хангтитона као пророке новог доба, а Европа има Купера.

Укратко, опис будућег свијета без државних граница, које су политички аутизам што гуши рјешавање свих сигурносних и економских изазова сутрашњице. КОВИД-19 није ни откривен а његова родна груда изгласа БРЕКСИТ, обистинивши тадашње ријечи моје жене гледе те куповине „свака будала има своје весеље“.

Потпуно супротно Куперовим претпоставкама, границе у „свијету који се рађа“, „новој глобалној заједници“ не нестају, него су напротив, све оштрије и све видљивије, чак и тамо гдје су физичке баријере готово нестале – у ЕУ.

Безброј малих економско политичких тестова (признање Косова-Шпанија, деценија мигрантских криза-Грчка и Италија без адекватне помоћи, рецесија, Арапска прољећа, Украјина/Русија) откривали су да иза нормативног излога важећег Лисабонски споразума и књиге лијепих жеља, не цвијета цвијеће јединства. БРЕКСИТ је актуелизирао суверенитет и границе, а КОВИД-19 ће та питања заоштрити.

За пандемију која је по мени највећи сигурносни изазов за ЕУ још од њеног настанка (већа од тероризма), ЕК и ЕУ институције немају никакав заједнички систем одбране. Земље су индивидуално и угл. тотално неповезано, стихијски, подузимале различите мјере и процедуре (временски и интензитетом), што је Европу претворило у најгоре жариште епидемије тренутно у свијету.

Много је себичности и интервенционизма који разоткрива да су неки у очувању економије и радних мјеста једнакији од других, а да је заправо солидарност ријеч која вриједи само док нам је свима лијепо и красно. Новац управља са најлепшом идејом европског заједништва, а не људи вођени циљевима слободе, једнакости и равноправности.

То је и нормално, рећи ће многи. И сва активност ЕК се свела на то да потврди ово што сам написао и да понизи мој идеализам и идеализам милиона других људи који су очекивали много више: подјела помоћи чланицама и нечланицама, скромно и несразмјерно. Неједнако, како је то увијек и било.

Лажно заједништво и лажна солидарност у пуном сјају, а новим чланицама којима осовина Меркел-Макрон формира јавне политике, на државним телевизијама и даље о томе шуте као да живимо у свијету у којем информације не постоје.

Заправо, ово је увод након којег сам под сасвим другим насловом хтио описати како је европски ек. протекционизам заједно са пољопривредним политикама и прилично једносмјернин кретањем роба, услуга и људи (они нама робе и услуге, ми њима људе), нас данас, храњене обећањима и очекивањима о благостању након придрузивања, оставио на цједилу, без пољопривреде и без обновљене индустрије.

Они су заједно са домаћим/?/ увозничким лобијима довели до просјачког штапа земљораднике, сточаре, мљекаре, текстилце…
Има ли наша економија и политика бар 1% снаге Њемачке која ће убризгати минимално 1500 милијарди € угроженој економији, снаге Данске која ће исплаћивати свим запосленима 75% плате без обзира којем сектору припадају и да ли уопште раде за вријеме трајања пандемије? Хоћемо ли имати бар 1% од онога сто ће „посрнуле“ економије Италије и Шпаније добити од државе као помоћ? Француске, Аустрије…?

Наравно да нећемо.

Да се бар знамо окренути себи и извући неке поуке из овога, као што је нпр Русија научила под санкцијама?

Сумњам, чини ми се да наша политичка елита и наше политике много сличе бриселској ЕУ и њеним праксама.

Европа здај!



Оставите одговор