Жена из Гвозденог пука

У вријеме када Срби обиљежавају стогодишњицу Балканских ратова, посебно се издваја помен на Милунку Савић, жену која је својим херојством заслужила неподијељено дивљење. Захваљујући историчару Илији Петровићу, у прилици смо да прочитамо нешто више о животу Милунке Савић. Милунка Савић, кћи Раденкова и Даничина, у раној младости чобаница, резервни наредник српске војске, рођена је у […]

недеља, октобар 28, 2012 / 07:15

У вријеме када Срби обиљежавају стогодишњицу Балканских ратова, посебно се издваја помен на Милунку Савић, жену која је својим херојством заслужила неподијељено дивљење.

Захваљујући историчару Илији Петровићу, у прилици смо да прочитамо нешто више о животу Милунке Савић.

Милунка Савић, кћи Раденкова и Даничина, у раној младости чобаница, резервни наредник српске војске, рођена је у Копривници, код Рашке, 24. јуна 1890. (или 1892, како је писало у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) године. У балканске ратове ушла је под именом Милун и као добровољац у саставу Дринске дивизије ратовала код Скадра и на Брегалници; да није Милун, него Милунка, открило се у болници кад је први пут рањена; то се брзо прочуло, али је задржана у војсци. По избијању Великог рата затражила је ратни распоред, али је одбијена; најзад јој је ђенерал Петар Бојовић (1858-1945), рекао: “Е, ђевојко, ако хоћеш да ратујеш јави се команданту Гвозденог пука”. Командант пука Димитрије Матић очински је примио речима: “Знам, сине, зашто си дошла, иди, задужи се са опремом и прими распоред”; он је био поносан што у свом пуку има две храбре жене – Милунку Савић и Шкотланђанку Флору Сендс (1876-1956), у прво време болничарку у Првој резервној болници у Крагујевцу, а горштаци из Гвозденог пука књаза Михаила прихватили су је као старог ратника и равноправног друга. Због тога, она их је заволела и трудила се да ни у чему не заостаје за прослављеним “гвоздењацима”. Већ у борбама на Церу, где је Гвоздени пук био у саставу Церске ударне групе, она је показала не само да добро рукује пушком, него и да добро и прецизно баца бомбе. У првим борбеним редовима нашла се и у наредним биткама, на Дрини, на Колубари, на лазаревачким положајима, на Космају, на Качанику.
Већ при крају српског повлачења преко Арбаније (првих јануарских дана 1916) тешко је рањена, после чега је пренета у Бизерту на лечење. По излечењу вратила се на Солунски фронт; нарочито се истакла у борбама за Кајмакчалан, у окуци Црне реке, кад је Гвоздени пук био придодат 122. француској колонијалној дивизији; она је чинила чуда од јунаштва, а у тим окршајима заробила је двадесетак бугарских војника. Тада су је упознали и савезнички борци, па се и код њих брзо ширила вест о том чуду од девојке. Касније ће она, на Солунском фронту, на такмичењу показати да прецизније погађа бомбом него и српски и савезнички мушки ратници.

По ослобођењу Битоља, кад је отпочео рововски рат, добровољно је ушла у Моравску јуришну чету, с најбољим и најхрабријим ратницима које је имала Моравска дивизија. О њеним јуначким подвизима причало се у свим савезничким армијама, а у њену част постројавани су најелитнији савезнички пукови и њихове ратне заставе спуштане на поздрав; о њој је писано и у страним земљама, а после рата с њом су се дописивали француски команданти Емил-Пол-Емабл Гепрат (1856-1939) и Луј-Феликс-Мари-Франсоа Франше д’Епере (1856-1942). Иако је постала личност којој се сви диве, она је остајала скромна, каква је увек била; збуњивала се једино када је прозову да приђе да јој на груди ставе одличја. Тада се понашала као некада, док је била скромна чобаница у ибарској долини.

Рањавана је неколико пута. Додељено јој је више ратних одликовања, међу њима златни војнички орден Карађорђеве звезде с мачевима, два француска ордена Легије части, француски Ратни крст и медаља Милоша Обилића. Због својих ратних заслуга названа је Српска Орлеанка.

После рата, у Сарајеву, док је била на служби у војсци, венчала се с Вељком Глигоревићем ( ? – 1948), тада чиновником Хипотекарне банке; одмах потом демобилисала се и била надељена “добровољачком компетенцијом” површине пет хектара (осам катастарских јутара и 1100 квадратних хвати обрадиве земље и поткућницом од 800 квадратних хвати) на новооснованој добровољачкој колонији Маријин мајур, касније названој Степановићево; тамо је, уз помоћ својих ратних другова, такође српских добровољаца, изградила врло лепу кућу, коју је недуго затим препустила сестри Славки и преселила се у Београд. (Завод за заштиту споменика културе у Новом Саду започео је процедуру да се на тој кући постави спомен-плоча). Вељко, који је добио посао у београдској пошти, убрзо је запустио породицу и оставио је, а она, пошто је била самоука, без школе, могла се у Хипотекарној банци запослити само као служитељка (чистачица); ту је дочекала и пензију. Од својих прихода купила је кућу на Вождовцу, а тек неку годину пред смрт, кад су београдски новинари узбуркали јавност сензационалистичком причом о томе где и како, у наводној сиротињи, живи Милунка Савић, добила је једну гарсоњеру у насељу Браће Јерковића. (Милункин зет Војислав Станков испричао је потписнику ових редова да је она имала и једну кућу у близини Правног факултета, али није могао објаснити како је и када остала без ње).

За време окупације током Другог светског рата, на неком пријему, један немачки генерал присетио се да је слушао приче о извесној Београђанки која је својим јунаштвом задивила читави свет. Кад су га обавестили да је она још жива – затражио је да је види. Одмах је послата патрола да је доведе. Она је овај позив одлучно одбила, рекавши: “Нисам ја мечка да ме показују”; ову своју “дрскост” испаштала је извесно време у бањичком логору.

Из брака с Вељком Глигоревићем имала је кћер Милену (1924), удату за Војислава Станкова, рођеног у Српској Црњи; њихов син Дејан (1955), биохемичар, ожењен је Миленом (1951), рођеном Јеликић, професором на Фармацеутском факултету у Београду; из тога брака рођени су Милош (1982), фармацеут, и Младен (1987).
Милунка је одгајила и три усвојенице: Милку (коју је прве послератне године нашла “заборављену” на железничкој станици у Сталаћу), Радмилу-Вишњу (1921-2004, своју сестру од ујака, рођену у позним годинама ујаковим и ујниним) и Зорку (узету из неког сиротишта на далматинској обали, за коју се убрзо установило да је прележала менингитис и да је због тога, у извесној мери, остала хендикепирана); иза прве остао је син Слободан, иза друге кћи Слободанка, стоматолог, и син Ђорђе Нинков, дипломирани правник, запослен у Министарству спољних послова, док се трећа није удавала.

Ова храбра и племенита жена ишколовала је из своје куће још тридесет двоје деце, што својих рођака, што са стране; добар део њих стекао је факултетске дипломе, а један чак две. Могла је то финансијски издржати, јер је имала, кажу њени потомци, “велике принадлежности”: плату, инвалиднину и завидна француска примања уз две легије части, а у “слободном времену”, углавном ноћу, шила је војничке шињеле; у том послу помагала су јој и деца. Њенима ближњим посебно је било занимљиво кад је из Бугарске (после Другог светског рата) стигао у Београд, ради школовања, младић по имену Бебел Нинков, син једног од високих команданата бугарске војске поражене у Великом рату, с очевом препоруком да се јави Милунки (коју је познавао само по причама из рата) и замоли да му се нађе при руци у првим данима, док себи не нађе стан; младић је остао да код ње станује, а нешто касније оженио се Радмилом-Вишњом.

Милунка Савић била је доброг здравља; само је последње две-три године, после можданог удара, била везана за постељу. Умрла је 5. октобра 1973, у Београду, у кругу своје породице; сахрањена је на Новом гробљу, у парцели 101, на 243. гробном месту, а не у Алеји великана, како то воле да напишу њени “свечарски биографи”.



Оставите одговор