Вијек од рођења Михаила Лалића

Својевремено обасипан похвалама критичара и читалаца и овјенчан најзначајним наградама, Михаило Лалић (7. октобар 1914. – 30. децембар 1992) већ низ година готово да се и не помиње у нашој књижевности.

Желећи да укажу на значај његовог дјела, а поводом стогодишњице рођења, на трибини „Француска 7“ данас у подне говорили су академик Радомир Ивановић, проф. др Мила Медиговић Стефановић и Марија Јефтимијевић Михајловић.

Прије рата своје прве радове, пјесме и краће приповијетке Лалић је објављивао у новинама, прва збирка пјесама „Стазама слободе“ појавила се 1948. да би се затим окренуо прози у којој ће се највише бавити партизанском борбом у вријеме Другог свјетског рата у Црној Гори. Уз књиге приповједака „Извидница“, „Први снијег“, „Тајне бистрих вода на месечини“ објавио је романе „Свадба“, „Зло пролеће, „Лелејска гора“, „Хајка“, „Ратна срећа“ који су му донијели највећа признања.

Као илегалац био је затваран у Главњачи и Андрејевици, учествовао је у припреми устанка у Црној Гори, због чега је тамновао у колашинском затвору, а затим био у заробљеништву у Солуну, одакле је побјегао и прикључио се грчким партизанима.

Био је академик САНУ и ЦАНУ, члан ЦК СКЈ, радио је као уредник у Тањугу, „Борби“ и „Нолиту“ а од 1965. до смрти живио као професионални књижевник, наизмјенично у Београду и Херцег Новом.