Сви су данас хапци
А онда дође рат и јад. Газда је био предузетнички, а не ратнички тип. Пише: Зоран Јанковић Интересантно, овога пута врло прецизном реченицом, без понављања ријечи у њој, поставио је дијагнозу стања: „Ко никад није им’о пара – сад их има; ко никад није возио ауто – сад га вози, ко никад није каро – […]
А онда дође рат и јад. Газда је био предузетнички, а не ратнички тип.
Пише: Зоран Јанковић
Интересантно, овога пута врло прецизном реченицом, без понављања ријечи у њој, поставио је дијагнозу стања: „Ко никад није им’о пара – сад их има; ко никад није возио ауто – сад га вози, ко никад није каро – сад кара; ово је задњи вакат дош’о, није ово вријеме за мене. Немам ја шта овдје радит’.“, рекао је и отишао у Србију. Преко Сремске Раче.
Кроз школовање био је обичан дечко, из радничке породице. Ничим се истицао није. Ни добрим ни лошим. Просјечан ђак просјечног понашања. Један од многих сличних њему.
Завршио је трогодишњу средњу школу – занат, какву су, тих година, завршавали сви они који и нису били баш неки другари са књигом. Пошто бијаху она златна времена, кад је лакше било наћи добар посао него доброг радника, одмах га примише у посао. У кафану. То му је и била струка: КВ конобар.
Фирма државна, Титина. Јака и моћна, власник низа угоститељских објеката у нашем и сусједним градовима. Чак и по Сарајеву. Могао је да бира у којем локалу жели да ради. И бирао је. А често су га и шефови сами „шалтали“, из радње у радњу. Онда кад би се прочуло да хоће да узме бакшиш и кад му га не остављају. Брзо је научио конобарску математику: „три пут’ седам дв’аес седам, за наплатит’ – тридесет. Додуше, онда су били они милиони динара, „рудари“, „црвендаћи“ и „стоје“, не могу вам ја то сад прерачунавати.
Плавушан финћукастог, дјечачког, безазленог лица, био је свима симпатичан. Чак и кад их је узимао. А узимао је увијек и свакога. Јер кафана је најбоља, животна школа. Ту подуку нису давали ни на једном универзитету (додуше, можда дају на овим данашњим дају). А Хапац, како га прозваше због „самосталног узимања бакшиша“ коначно је био одличан ђак. Кафанског универзитета. Јер „хапац“ је турска ријеч и означава особу која узима а не пита.
Убрзо започе Хапац да ради и са аутима. Купио би какав крш, преко рупа ставио папир и намазао гит, онда би четкицом све то зафарбао, па препродавао припитим, кафанским гостима. Углавном у времену кад би се оглашавали први пијетли. Узимао би их на фору, онако пијане. Пазарили би ауто, а ујутро нису могли да пређу преко своје задате ријечи. Иако је ријеч била п’јанска. Ћејф је увијек био најскупља ствар на свијету. Да… тада нико није дату ријеч газио, то сам заборавио да кажем. Преваљено преко зуба било је јаче него сви данашњи уговори.
Скромни рјечник са мање од стотињак ријечи у фонду био му је озбиљна препрека у пословању. У недостатку вокабулара једну би ријеч вртио унедоглед; по пет шест пута понављао би је у истој реченици. Углавном би верглао: „Шути, ба, сам’ шут’, шути… ма шут’, кад ти кажем, шути, сам’ шути…“! Иако је ушуткивани био управо муштерија коју је покушавао „обрадити“. Недостатак ријечи у оптицају надопуњавао је живим гестикулисањем, али је то чинио некако убједљиво, хипнотички чак, да су се неки клели како им, уопште, и није јасно зашто су пазарили ауто од њега. Објашњавали би да их је Хапац „обенђијао“!
Оно некад пред рат, кад крену први озбиљан приватлук код нас, отвори Хапац – кафић. То је тад било модерно. Хит. И ин и кул. Сва раја навалише код њега. Посебно Срби. Била су то времена кад се већ знало гдје ко и излази и залази, кад смо се почели дијелити на „наше“ и „њихове“. Ми смо били – наши, а они су били – њихови. Логично, не.
А Хапац је био наш. Таман што би разрадио кафић нашла би се нека наивчина да га купи. Пазари су били – охохооо! Газда, како га већ си почеше звати, продавао би локал за велике паре. Затим отварао други, урађен и уређен, неколико пута чак за само једну ноћ. Сва би раја ишла, одмах, за њим. У његову кафану. Он пун к’о брод. Пара, чега би другог. Често се, до фајронта, пиће наплаћивало, а послије фајронта пило на Газдин рачун. Тако да су његови кафићи знали бити пунији послије него прије фајронта. Иако су пуни били увијек. Ујутро у осам сати.
Ни Сарајево, у најбоље доба, чини ми се, таквог шанера имало није. Ни јарана-рају. Чим би га музика спазила почињали би пјевати: „Да сам Газда никад не би спав’о, све би кафић по кафић отвар’о“ а он би им китио инструменте: динарима, маркама, доларима, францима… Десетак рогатичких лези’љебовића, а можда чак и више, живјело је искључиво на његов рачун. Возили су његове ауте, по цијеле дане проводили у његовим кафићима, пили и јели на Газдин рачун, карали рибе које им је он набацивао, трошили његове паре…
А онда дође рат и јад. Газда је био предузетнички а не ратнички тип. Интересантно, врло прецизном реченицом, без понављања ријечи у њој, поставио је дијагнозу стања: „Ко никад није им’о пара – сад их има; ко никад није возио ауто – сад га вози, ко никад није каро – сад кара; ово је задњи вакат дош’о, није ово вријеме за мене. Немам ја шта овдје радит’.“, рекао је и отишао у Србију. Преко Сремске Раче.
Паре… ех, паре. Пара вара фукару и цара. Како су дошле тако су и отишле. Морао је да обнови шанерске вјештине да би преживио. Свашта се причало о њему. Да је штампао своје смртовнице и лијепио их по Ужицу, да су се неки изварани бизнисмени убијали због њега… ништа од тога нисам видио. Пошто сам купио пото продајем. Знам само да је, у току рата, долазио и дијелио еурокрем „Таково“ полугладном народу по Рогатици, буквално бацајући паковања у испружене руке. Не бих знао рећи како је долазио до њега. Причало се да је у Србији регистровао фирму, да му је специјалност узимање робе на изјаву, на одложено плаћање. Тачније на одложено неплаћање. Ко ће вјеровати причама; приче и служе да би се причале, и да би биле лијепе за слушање.
Углавном, послије рата вратио се у Рогатицу. Го к’о пиштољ. Покушавао је покренути какав бизнис. Петљао, задуживао се, јадио, чемерао… Ни сав шанерај, шарм, преговарачко-хипнотизерске вјештине, невербална комуникација, искуство дугогодишњег варалице и хапца, нису му били од помоћи. Ово су била нека друга времена; ови данашњи хапци, ипак, варају мало боље.
Они што су некад живјели на његов рачун, трошили његове паре, а прва љубавна искуства доживљавали по шеми „Сјећаш ли се Доли Бел“ данас су углавном – газде. Угледни људи. Бизнисмени. Од Аљаске до Аустралије… Америке, Канаде, Њемачке, Београда, Лознице, Ужица, Рогатице… Одавно су заборавили негдашња дружења са Газдом. Један од њих овако је то дефинисао: „Ништа ја њему не дугујем. Ништа! Он је мене искориштавао, а не ја њега! Ја сам њега у живот увео!“
Пошто се никад ни женио није Хапац данас живи сам. Ни кучета ни мачета нема. Вози „мерцедеса“ из седамдесет и неке. Суд му кућу продаје. Због дугова. Кажу да је, на питање шта би урадио кад би добио милион на „бингу“, одговорио: „Вратио бих онима што сам дужан“! „А остало“, питали су га. „Остало нек’ чека… нек’ чека… нек’ чека… да поново добијем на бингу“!
Не бих знао рећи од чега данас живи. Ако уопште и живи. А жив јесте. Знам само како не да више да га зову – Хапац. А газдом га одавно већ и не зове нико. Ни јарани ни музичари. Неста пара неста и јарана. „М’рш, м’рш, м’рш… мајку вам је*ем, све, све, све, покрадено, све, све, све похапано, а сви, сви, сви поштени, само ја „хапац“. Да вас више нисам чуо, ко ме зовне „хапац“ главу ћу му разбити! Разбити! Разбити! Сви сте ви хапци, већи од мене. Много, много, много већи!“
И тако. Да ми Хапац није кум могао бих вам о њему три дана причати. Пошто га је мој покојни отац на рукама држао и ово је много. По њему се, ионако, ништа неће звати. Осим ове приче. Него, нешто друго мене мори. Како да се обичан човјек снађе у овом времену у коме се ни чувени махер „Хапац“ снаћи успио није?
Sad više ne moraš biti šlifovan, ni mangupi više nisu k’o što su nekad bili počevši od jalijaša pa do ove fukare na vrhu. Sad postoji obrazac dva pišem a dvadeset pamtim do prvog a od prvog dvadeset prelazi u 40 itd. a poslije toga se lome ekstremiteti i plijeni sve što je za plijenidbu. Prošlo je vrijeme kad su se cigare švercovale u tramvaju, sad je trend da se neko ubode nožem, čak ni novčanici nisu tramvajska boljka jer su svima prazni, sad samo ovi odozgo zavlače ruke u džepove i to prefinjenom metodologijom preko različitih agencija i službi, tako da se obično ispostavi da su i oni koji kradu automobile sada u vezi sa onima koji čuvaju javni red i mir, bar je tako bilo u mom slučaju. Čak postoji i termin koji to opisuje ORGANIZOVANI KRIMINAL vau, fantastično 😮
Сјајно,Зока ! Нећу превише да те хвалим, да се не би
„похасио“.
Искрено се надам да ћеш ове животне приче, сакупити на једну хрпу,па све то угурати у неку књигу.
Da, i dodao bih da naslov sve govori, s tim što mi je interesantno i ovo da se Hapac vratio iz majke Srbije ili maćehe ili komšinice ili kako god da je ko zove, u (na žalost) upropaštenu Rogaticu, to je tek posebna tema o kojoj bi se moglo pričati. Čini mi se da je onaj spjev Zabranjenog Pušenja – Od Istorijskog Avnoja Do Izbjegličkog Konvoja Preko Sremske Rače, izgubio puni smisao. Mnogo ljudi iz konvoja danas gleda da se što prije „dočepa“ Karakaja u suprotnom pravcu, bar ovi što su otišli sa istoka ove naše slobodarske ledine. Hah danas bi mnogi dali sve da Mali Mokri Lug i Petlovo brdo zamijene prijeratnim stanovima na Koševu i Dolac Malti. Neko bi rekao, evropeizacija.srbija.bre Oj Srbijo kućo na propuhu B-)
Rale (Brale)
Pitali planinare zašto se oni penju po vrhovima brda. Odgovor je bio: „Zato što planine postoje. I mene kad bi neko pitao zašto pišem… ne bih mu znao odgovoriti. Najiskreniji odgovor bi bio: „Zato što osjećam potrebu da pišem“!
Imao sam, na hard disku, dosta materijala napisanog u zadnjih desetak godina. Pisanija su čekala da ih uokvirim u konačnu formu za objavljivanje. Da bih preduprijedio propadanje sve sam prebacio na eksterni hard. Djeca su ga prikopčala i stavila u rad, on u radu pao sa stola, laser zagrebao po disku… sve je nepovratno uništeno.
Ovo što objavljujem pišem sad, po sjećanju na materijal koji mi je propao.
S poštovanjem, Zoran Janković
И Исидора Секулић је спалила свој можда најважнији рад због прогањања Милована Ђиласа! Ми писци имамо своју велику улогу, али и велику одговорност, већу пред Богом, али и пред народом. И из тога разлога ме смета кад ми допадну књиге које су налике дневној тв хроници у којој нема ли Л од литературе, а таквима се данас даје простор и „пумпају“ „позитивним критикама“ таква „величанствена дјела за историју“, а у ствари су обични памфлети у улози величања постојећих политичких идола и њиховог „дјела“ у смислу властите комерцијалне користи.
Сва срећа да историја такве не памти и једноставно их брише под теретом стварне литературе која у себи садржи и националне вриједности подједнако добро уконпоноване са космополитизмом из најбоље традиције.
Часним људима поручујем да остану часни упркос наметнутог циркуса на сцени неоправдано и вјештачки присутног са намјером и тенденцијом да из наше добре традиције скрену свијест овог народа на нешто материјално које искључује продуховљено, величанствено и божанствено! Ти мали пигмеји духа обогаћени на муци властитог народа се шепуре по екранима, на свим медијима и не схватају да та експонираност ради против њих! Пуно загађују наше светиње, нападају нам разум и очекују да ћемо се продати док немамо мир, минималне услове за рад и огромну неизвјесност проузроковану великом глупошћу и погубношћу људи са споредног пута, људи са великом амбицијом несразмјерном њиховој способности, људи хохшаплера и недовршених у погледу појма о хуманизму и моралу, а који су ту да нас ојађују, јер је њихово вријеме, јер могу да суде и вреднују оно што не могу ни да схвата. То вријеме ће проћи, јер је по природном закону којег не разумију, које је за њих квантна физика, којега се боје јер не осјећају разумом, него инстинктно те да ће их та бојазан која је негдје у неком режњу мозга и која је низбјежна која ће се појавити у облику оне омче која ће их удавити када се најмање надају.
Karabaja, 15.01.2012. 09:14:30
Боље би било да си био „технолошки хендикепиран“.
Сличан проблем је имао и пок.Момо Капор, па се вратио старој,доброј писаћој машини.
Можда нисам у праву, али ова технологија има и својих
предности. Знајући колико је данас књига бачена на маргину,
могуће је да ће твоје текстове прочитати више људи на Фронталу или неком другом форуму, него да си их објавио у „папирном“ издању.
У сваком случају, треба их похранити на сигурно, у било којој форми.
solium, 15.01.2012. 13:31:39
Слажем се. Јадно је књижевно дјело које надживи његов аутор. Ангажована (соцреалистичка и дневнополитичка) умјетност је кратког даха. Она траје онолико, колико и режим којег велича.
Са друге стране, многи умјетници упадну у замку „ларпурлартизма“ желећи да буду „авангарда“ по сваку цијену.
Тиме њихово дјело губи основну сврху и смисао, јер буде несхваћено и одбачено и од стручне критике и од конзумената.
Прави умјетник савршено схвата вријеме у којем живи, а
његово дјело увијек носи оштрицу критике према друштвеним аномалијама или бар на њих указује.
Погледах Кустуричин Undergraund по 5 пут и рашчланих уз помоћ филма који ме изнова подсјећа колико је наша прошлост слојевита, конфузна, несистематична у којој догађаји прескачу једни друге без оног насушно потребног времена да се историјки све валоризује и доведе у ред.
Нама је стварност историја, а историја је прича коју не можемо промијенити, али одређује нашу будућност којом такође нећемо бити задовољни јер и нисмо у могућности да је скројимо према нашој потреби. Наш народ је у гету политичком, територијалном, психолошком, елементарном, финансијском, социјаном, и како год хоћете под управом ЛИКОВА који као да су из неког надреалног филма изашли и са намјером да нам натакну букагије да нас поробе, да нас покраду, да нам одузму наду у побједу здравог разума, уређености и поретка достојног човјека модерног времена.
Наше несреће су тешке и комплексне. Наши лопови су бројни, бројнији од свих армија које су нас нападале, палиле и пљачкале. Армије које су биле и нестајале. Наши лопови, варалице, људи са талога и маргине друштва су армија која је с нама сресла на наше тијело као паразит и умањује нам доток кисика, снаге, умањује нам могућности, умањује нам права, армија која нас „чува“ од потпуне слободе, од одвајања жита од кукоља, армија која слави умјесто нас све наше муке кроз које пролазимо.
Ми имамо гето у којем вам је дозвољено имати илузију да сте слободни, гето у којем сте осуђени да имате могућност имати здрав разум да све видите, али да сте лишени могућности да нешто промијените у своју корист и корист народа који од вас нешто очекује јер је и сам у настојању идења Христовим путем допао у немилост.
Пао је у немислост што због свог неопреза, што због немогућности имања додатне снаге послије велике несреће рата да се одупре још једној сличној великој несрећи обесправљивања и лишавања достојанства.
На муци народа као на великом и чистом појилу сакупило се јато црних гавранова, грачу и пију, погубношћу се поје.
http://www.conopljanews.net/kontroloriuma.html
solium, 15.01.2012. 18:59:54
Odlicno si primijetio i dijelim misljenje sa tobom da je bas to Kusturicino podzemlje nevjerovatna slika nase zbilje.
I tacno,mora se pogledati vise puta da bi se zaista,svaki puta iznova covjek iznenadio necim i dosao do jos jednog zakljucka u nasem i ruznom i lijepom podrumu zvanom Balkan.
Inace dobar i poucan Jankovicev tekst zaista.Malo pomalo,sto rece rale,nakupice se tu za neku knjigu.
Sto se tice price,upravo poznajem nekoliko slicnih likova.
Sjetice se prijedor onog Prijdorskog “zlatnog“ vremena dok je Titanik radio punom parom.
Inace,davno sam isao na “lafo“razgovor za posao kod toga “bizmismena“(kozna jakna,motor i trebe),koji me je odmjerio od glave do pete,kiselo promrmljavsi;“Nemas iskustva?“Ajd,dodji sutra,mozda nesto vidim…gledajuci vec kroz mene jer je stigla nova “piletina“B-)
Bilo je i “veselih“momenata.Nemas kintu,nemas brigu al’ najbitnije je da je vutre“ za dzabane bilo na pretek…a i izvoz je radio.Dok se nije pocela uvlaciti u svijet ono poltronstvo,zavist i sev sto ide uz to….
Inace,sad sam zahvalan onoj pogani sto me nije primio.
Sjecam se i restorana pokojnog Sime(dje se jedno vrijeme samo “visi sloj“tada skupljao).Mislim,visoki neki momci,kajle,jin/jang istetoviran na vratu itd.
Negda bilo,ne ponovilo se…
Uvijek sam bio opozicija, i u ono fuj vrijeme, i u ovo sada fujfuj vrijeme. Naivan sam bio pa mislio da gori ne mogu da dođu, a ono uvijek gori od goreg.
Znam o kojem Simi govoriš, završio onako kako je i radio,kako će da završi i ovaj simo. Kako siješ tako ćeš i da žanješ.
Таки вакат дошо, онај што узме пола пилета у супермаркету да да дјеци шта да поједу је хапац, лопов, поган, а ратни профитери и татини синови који су се преобукли у италијанска одијела и засјели на власт су угледни грађани и примјер омладини.
Солиуме, урадио си добру анализу нашег друштва, успоставио си дијагнозу са којом ће се сложити сваки,иоле паметан,а поштен, човјек. Међутим, терапија је оно што је нама потребно.
Проблем је што неопходну терапију могу провести само људи који су отјерани на маргину, а они су по правилу најквалитетнији.
Како такви људи да дођу у позицију да било шта промијене,да сване овом народу, да му престану сисати крв,како страни, тако и домаћи нељуди ?
Сјетимо се „сјече кнезова“ у РС кад је све почињало да ради за нашу штету. Много тога је пропуштено, али не и изгубљено заувијек. Малена је снага честитих који су гурнути на маргину да не сметају, али мораћемо де се повежемо у већој мјери са дијаспором и да појачамо напоре око властитог јединства у стварању и постављању провјерених ауторитета којих имамо. Огромна је армија обесправљених патриота и бивших бораца који су снага која није занемарива (један сам од њих) итд… Када буде једна категорија у друштву неправедно угрожена требају да устану сви и да власт види да не може селективно обеспављивати људе којима њихова права припадају и по уставу и по закону. Има ту много тога што можемо урадити, али ми немамо систематичну листу људи ко шта ради и у коликој мјери може помоћи да се стање мијења. То треба под хитно направити као један интерни попис за властите потребе, а у томе могу помоћи волонтери. Има још много приједлога који би били од користи, а не може појединац да их спроведе сам итд…
Паљанин, 15.01.2012. 22:45:08
Добро велиш брате, изгубио се онај роматичарски шанерски, шмекерски шарм, нема тога код ових данашњих дугопрсташа, данас је то покривено партијским књижицама и „имам леђа“ у влади!
Некад си могао срести заједно и господу и лопове у БелАмију, Аркади, Дибеку,…гдје сједе и легенда Рашо Радовановић, али и „Пушка“, „Ћента“,.. и „подземље“, сви су они на свој начин давали шмек граду и сопственом бизнису.
Ево и овај „Хапац“,(Рајко И.) Зока ће се присјетити као и ја да је име његовог првог кафића било „Посејдон“, име по једном од грчких античких божанстава и то у Рогатици и код једног обичног хапца? Међутим осим тог укуса око избора имена својим локалима, добро се сјећам и његовог „умјећа“ у вођењу тог угоститељског бизниса, рецимо обавезно је за момке у пролазу из Сарајева, Вишеграда, Горажда,.. који би паркирали неки опасан мотор испред локала било гратис пиће, јер то му привлачи „клијентелу“, затим добро се сјећам, да је чашћавао пићем сваког ко би свратио двје три „рибе“, „требе“, на пиће код њега, јер зна хапац да добре згодне „рибе“ пуне кафиће радозналим момцима до поседњег слободног мјеста!
Свега тога је данас нестало, прохујало са вихором, како „добрих газда“ тако и доброг госта, данас си временски и финансијски лимитиран, поред таквих локала пролазиш без знатижељног разгледања, и једва чекаш да изађеш из зоне ограничења брзине, да би притиско гас како би стигао „на вријеме“ на неко зацртано мјесто. Вријеме и новац…
rammstein, 16.01.2012. 09:50:59
Pročitao si me, zemo, predajem se; pogodio si ko je glavni lik priče.
Stara vremena se uvijek spominju kao „dobra-stara“! Jedan od razloga jeste i to što je svako od nas ranije bio mlađi. Međutim, mislim da nije samo to posrijedi.
Nekada je vladala ona „nepodnošljiva lakoća postojanja“. Da bi bio faca, makar i u svome selu, morao si da imaš „ono nešto“ što nema ni ime ni definiciju. Danas djevojka priča drugarici:“ Jaaaoooo, kakvog sam deeečka sinoć upoznala, strava je, mrak, vrh-vrhova“! „Pa kakav je, opiši mi ga“. „Onako, onako… baš zgodan, u metalik-sivom „audiju šestici“!“
Ne mogu se sad sjetiti ko je ovo napisao, iako je neko od velikana, a misao glasi (otprilike) ovako: „Žene našeg podneblja, kad umiru, imaju izraz lica kao da kažu – Pa zar već a ni veš mi se još nije osušio!“ A nije uvijek tako bilo. Ubijedili su nas da počnemo tako razmišljati. Oni nas ubjeđivali, a mi, mi smo to – prihvatili. Nažalost.
Šta smo tražili, to smo dobili; tražili ste – gledajte; „Nadrealisti“ bi rekli: „Zaiskali ste, evo vam ga“!
Samo kad nam (gluvo bilo i daleko) umre neko blizak onda pomislimo na bit našeg postojanja: Ko smo, šta smo, gdje idemo, šta biva poslije? Da li se parama može kupiti ono što je najvrednije: sreća, ljubav, zdravlje, povjerenje, prijateljstvo… Ne, sve što se parama kupiti može to ništa i ne vrijedi.
Još samo ovo: sloboda jeste filozofski pojam, ali su nam ga prizemljili „do daske“. Svjesno su to uradili. Ubijedili su nas da je sloboda pravo da kupimo automobil koji ti hoćemo (odnosno za koji imamo para), da stanujemo u zgradi po vlastitome izboru i radimo kod privatnika kod kojeg mi hoćemo (pod uslovom da on hoće nas).
U tome nema ni trunke istinske slobode. Ukalupili su nas, ukrotili, načinili po svome liku. Ubili su čovjeka u nama. Kroz robovanje „njegovom veličanstvu – NOVCU“ zarobili su i našu misao, učinili je – NESLOBODNOM! A možemo li biti mi slobodni ako nam misao slobodna nije!? I može li se životom nazvati to što dišemo, jedemo, je*emo i produžavamo vrstu?
Мој Зока, што би рекао стари конобар Ганга, некада били хапци, а данас нас карају папци.. Још смо живи.
Karabaja, 16.01.2012. 15:58:01
😉
Ма опуштено брате, свијет је мали, а за ово „боља времена“ није то било само до наше младости има ту и нешто недокучиво и необјашњиво.
Ево ја сад гледам, каже ми син, стари хоћеш ми дати ауто вечерас, ок. може, а одмах затим додаје и хоћеш ми дати коју кинту јбг студентски живот, нема се, а цуре гледају баш то. Хоћу јбг. али контам ма нема ту ништа мангупско, па тако и ја могу „изаћи у живот“, није то то.
У наше вријеме, било је довољно да те старци не испланирају за некакву шљаку, а све што ти је требало фармерице и јакна преко рамена..воздра, обично кад стара каже „немој да те погледам ноћас“, нема ме по три дана и три ноћи, а кад опет каже „их ко зна кад ћеш ти..“ по баксузлуку све ми се изјалови и вратим се исте вечери, па се изненаде сви „откуд тебе“? Мислим да је била ту нека талија у тим ријечима…B-)
Него да „самељем до краја“ зашто мислим да није то само до наших младих година, већ до духа генерације, ми смо знали и имали и то су била срца пуна барута, па рецимо зна се, да се „добра риба“ илити пичетина покупи на мас-журци у „Фијакеру“ на Илиџи, па се „тројком“ спустиш у касне вечерње сате до „Реше“ на чаршији, који ради цијелу ноћ, па онда у зору рану, прва „тројка“ и возиш се укруг, јбг тада без мобилних телефона, конташ који од твојих ортака мора први поранити на посао да се убациш са том већ скуваном(смуваном) рибом у његову празну гајбу, у џепу сам увијек носио сет разних кључева, све оно из добрих времена!
Данас, кад видим ову омладину ни криву ни дужну, бачену на маргине друштвеног живота, систем их јебе у здрав мозак, уводи код њих култ грабљиваца, саможивости и опште похлепе, без имало духа, шмека, ведрине, позитиве,…ма ништа, а што је најгоре, ми смо им криви за то, највише ми, јер смо политичке идиоте и комплетне магарце натоварили на своја леђа и самим тим преоптеретили животе из генерација наше дјеце.
Како нешто позитивно можеш да им кажеш и да утичеш на њих, кад ти они одговоре, ето видиш гдје сте ви завршили, погледај вам пантелије ћургуза, погледај вам власти коју и какву бирате,..боље би им било без нас.x-(