Судар и Бумба

Пријатно изненађење међу ликовним садржајима, који се тренутно могу погледати у бањолучким изложбеним просторима, донијела је заједничка изложба Иване Судар и Небојше Бумба.

Пише: Жана Вукичевић

Ради се о двоје умјетника школованих на требињској Академији, чија изложба је 18.03.2012. отворена у Музичком павиљону у парку „Петар Кочић“.

„Сликовница за одрасле и изопачене“ назив је серије цртежа Иване Судар, који су представљени у виду сликовнице, односно концепцијски одређене и дефинисане цјелине у којој илустрације и пратећи текст имају равноправан статус. На први поглед дражесни и безазлени, а у ствари сатирични и бритки, допуњени текстуалним опаскама, ови цртежи малог формата су исјечци свакодневнице у најширем смислу.

Сликовницу као средство којим се поучне приче на забаван начин приближавају дјеци, Ивана трансформише у озбиљан, али и ништа мање забаван приручник за одрасле. Ослањајући се на лично искуство и аутоперцепцију у датим околностима, нуди духовита и иронична упутства за опстанак и сналажење у суровом и изопаченом свијету.

Дигитални колажи из серије „Похлепа“ Небојше Бумба настају као потпуно слободни, гротескни спојеви најразличитијих елемената преузетих из социјалне стварности и њених важећих система вриједности.

Умјетник бира препознатљиве и општеприсутне симболе времена и издваја типичне представнике тзв. друштвених и политичких елита, чијим контрастним спајањем на својим колажима спроводи чин критичког пропитивања.

Понављање, односно експлоатисање унутар умјетничког дјела оних мотива којима масовни медији свакодневно манипулишу, има за циљ њихово коначно обесмишљавање и дефункционализацију.

Оно што је најзанимљивије када се анализира рад ово двоје умјетника, јесте експериментисање у домену умјетничких медија и поигравање односом оригинал-мултиоригинал.

У оба случаја дјело као јединствена и аутентична творевина (руке умјетника) или оригинал, настала примјеном ликовних техника попут цртања или сликања, служи само као основа за даљу надоградњу и процес израде онога што видимо као крајњи резултат, па присуство оригинала у том смислу није неопходно и изостаје.

Тако „Сликовницу за одрасле и изопачене“ Иване Судар не чине сами цртежи, који се никада и не излажу, већ је то сликовница као цјелина која се састоји од дигиталних принтова тих цртежа/илустрација и њима припадајућег текста.

Цртеж као традиционалну технику умјетница подређује савременом медију, чије могућности умножавања чине да њено дјело функционише као мултиоригинал, тј. да може да постоји у виду више равноправних копија оригинала.

Код Небојше Бумба овај процес „удаљавања од оригинала“ је још сложенији. Одабрани мотиви се најприје обрађују сликањем, цртањем или фотографисањем, па се потом на резултату добијеном помоћу неке од ових техника или њиховим комбиновањем, даље интервенише компјутерски све док се не исконструише жељени колаж.

У свом коначном облику, онако како их видимо изложене, ови колажи су у ствари дигитални принтови и по природи свог медија мултиоригинали, чији репродуктивни потенцијал се може црпити готово до бесконачности.

Да изостанак велике медијске пажње у смислу пропраћености изложбе није апсолутно никакво мјерило њеног значаја, иако се код нас најчешће баш тако тумачи, а медијска помпа и церемонијалност на отварањима третирају као мјеродавни чиниоци, потврђује управо овај примјер.

Скромност средстава којима је изложба реализована, о квалитету говори још мање.