Шта каже Алијина икебана Мирко Пејановић поводом 25 година Дејтонског споразума?

У цјелини преносимо послање "Института што је баби мило" који се опет обрукао анализом избора у којим је ДНС био главни фактор промјена које долазе из Црне Горе, док је то заправо више него јасно ПДП и то уложивши све паре на карту Бање Луке. Што им се исплатило, као да нијесу изгубили изборе у већини остатка Српске, јер се то сада медијски капитализује.

То неће тобожњи институт Ифимес из Љубљане спријечити да и даље пише и шаље глупости, нити медијима из Ефбиха, да то узимају као озбиљну науку, умјесто као класично навијање.

Заправо, из Црне Горе у Српску је једино дошло хваљење Драшка Станивуковића, који је естрадно хапшен у протестима против Мила Ђукановића, од стране митрополита Амфилохија; што је одлучно испеглало његове будаласте и потпуно антисрпске изјаве на ефбиховским медијима раније, до мјере да је изабран већином гласова и села, и града.

Они сада доносе "научне" налазе човјека који је у најгорим данима за народ којем припада због симулације равноправности и постојања националног кључа (1992-1996.) био члан "Предсједништва БиХ" и тобоже представљао Србе. И данас је то више него очигледно, такви ликови представљају само себе, као што су у рату били са џихадистима који су због медијских кампања убијали сопствени народ (Маркале, Тузланска капија).

Ако вас баш занима, прочитајте.

Бајка о ЕУ, стара већ четврт вијека…

Босна и Херцеговина је након Дејтонског мировног споразума потписаног 21.новембра 1995.године ушла у друштвено-историјски процес изградње мира. Изградња мира одвија се посредством дјеловања демократских снага у Босни и Херцеговини и институција међународне заједнице и Европске уније, а све по основу овлаштења Дејтонског мировног споразума. У историјском контексту изградње мира у Босни и Херцеговини у постратном и постдејтонском времену интеграција Босне и Херцеговине у чланство ЕУ представља стратешки историјски пројект у првим деценијама XXИ стољећа. Процес интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ је 2008. године, у облику уговорног односа, започео потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању између Босне и Херцеговине и Комисије Европске уније. Застој у реализацији тог Споразума трајао је све до 2015.године, када је њемачко-британском иницијативом покренут нови ток интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију. Током 2018.године Европска комисија је прихватила одговоре државе Босне и Херцеговине на Упитник који попуњавају све земље које се налазе у фази добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ. Уз прихватање одговора на Упитник, Европска комисија је установила мишљење са 14 приоритета, у више области друштвеног развоја, које држава Босна и Херцеговина мора реализовати путем реформи. Босна и Херцеговина је, због парламентарних избора 2018.године и кашњења у формирању власти током 2019. године изгубила двије године за извођење реформи у процесу интеграције у Европску унију. Поставља се питање је ли могуће убрзати интеграцију Босне и Херцеговине у ЕУ у времену од 2020. године па надаље. Убрзање интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ јавља се као услов свих услова за стабилан и економски просперитетан развој државе Босне и Херцеговине. Постоји неколико опасности, које могу довести до још већег заостајања у извођењу интеграције државе Босне и Херцеговине у ЕУ. Ове опасности се највише односе на масовну миграцију радно способног становништва из Босне и Херцеговине у развијене европске државе и на перманентно сукобљавање владајућих побједничких странака у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Уз све то, у Европи и свијету се мијењају геополитички односи и утицаји, посебно након мигрантске кризе од 2015.године, те јачања утицаја Кине и Русије на развој међународних односа. У оквиру изабране теме, елаборират ће се могуће друштвено-историјске и геополитичке претпоставке за убрзање интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ. Ради се о претпоставкама, које се јављају унутар саме Босне и Херцеговине, затим претпоставкама које могу осигурати институције Европске уније и најзад претпоставкама које проистичу из улоге међународне заједнице преко Вијећа за имплементацију мира (ПИЦ) на темељу овлаштења за провођење Дејтонског мировног споразума. Кад је у питању прва претпоставка, има се у виду спознаја да већина грађана у протеклим деценијама подржава интеграцију Босне и Херцеговине у ЕУ (75% грађана). То је препознатљив базични социјални консензус, који би се у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине могао обликовати као широка коалиција странака за европску, демократску државу Босну и Херцеговину. У широкој коалицији би учествовале све странке које у Парламенту Босне и Херцеговине имају пет и више заступничких мјеста. Друга претпоставка се односи на улогу институција ЕУ за провођење Дејтонског мировног споразума. Та улога се огледа у дјеловању Специјалног представника ЕУ у Босни и Херцеговини, који може утицати да парламентарна и извршна тијела Босне и Херцеговине имају годишње агенде реформи које воде ка чланству Босне и Херцеговине у ЕУ. Трећа претпоставка подразумијева, да Вијеће за имплементацију мира, коме извјештај за свој рад подноси Високи представник међународне заједнице (ОХР), уведе нову стратегију свога рада како би се мјерама политичког притиска и санкцијама утицало на владајуће политичке елите, да са пуном одговорношћу и убрзано изводе реформе са циљем интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ.

Кључне ријечи: Дејтонски мировни споразум, Европска унија, Босна и Херцеговина, Споразум о стабилизацији и придруживању, Парламентарна скупштина Босне и Херцеговина, Вијеће за имплементацију мира, Специјални представник Европске уније у Босни и Херцеговини, бонске овласти, консензус

Уводни приступ

Босна и Херцеговина је 15.фебруара 2016.године поднијела захтјев за чланство у ЕУ. Након оцјене Европске комисије да је захтјев Босне и Херцеговине кредибилан, услиједио је упитник са више хиљада питања на које је требала одговорити држава Босна и Херцеговина.

Одговор на питања је значио аналитички увид у стварно стање о друштвено-економском, културном и политичком развоју Босне и Херцеговине у постдејтонском времену. Уз стручни рад бројних институција и Дирекције за европске интеграције, Босна и Херцеговина је успјешно дала одговоре на упитник Европске комисије. Потом је услиједило Мишљење Европске комисије о томе које услове још треба испунити Босна и Херцеговина, да би добила статус кандидата за чланство у ЕУ. Од времена добивања Мишљења Европске комисије, а то је било 29. маја 2019.године, институције Босне и Херцеговине нису ништа подузимале јер су биле посвећене одржавању парламентарних избора у октобру 2018.године. И послије ових парламентарних избора, као и у ранијем времену, каснило се у формирању власти у Федерацији БиХ и на нивоу државе Босне и Херцеговине. Још увијек није формирана нова Влада Федерације БиХ, као ни власт у Кантону број 10 и Херцеговачко-Неретванском кантону (ХНК) иако је од одржавања избора прошло пуне двије године. Само је Република Српска успјела конституисати парламентарну и извршну власт до краја 2018.године. На нивоу државе Босне и Херцеговине каснило је конституисање власти. Цијела 2019. година је протекла у тражењу консензуса међу побједничким странкама за избор Вијећа министара БиХ. Ново Вијеће министара Босне и Херцеговине је конституисано и почело је вршити власт на крају 2019. и почетком 2020.године. Избор министра за људска права и избјеглице обављен је тек у мају 2020.године. Извршна власт у ентитету Федерација Босне и Херцеговине није формирана, иако је од парламентарних извора 2018. године до маја 2020. године прошло двије године. Многи аспекти у реалним политичким односима између двије владајуће странке у Федерацији БиХ: Странке демократске акције (СДА) и Хрватске демократске заједнице БиХ (ХДЗБиХ) упућују на то, да се конституисање извршне власти у Федерацији БиХ неће постићи ни до краја 2020. године.

У јануару и фебруару 2020. године била је, на темељу закључака Народне скупштине Републике Српске, уведена блокада учешћа представника Републике Српске у одлучивању у институцијама државе Босне и Херцеговине. Ту блокаду је прекинуло увођење стања природне несреће због коронавируса у ентитетским и државним институцијама. У борби против ширења заразе од корона вируса од марта 2020. године, све институције ентитета и државе Босне и Херцеговине су нужно морале функционисати. Када је интензитет кризе почео да се смањује у Босни и Херцеговини, крајем априла 2020.године, услиједио је састанак чланова Предсједништва БиХ 28.априла 2020. године са специјалним представником Европске уније у БиХ, амбасадором Јоханном Саттлером. Тема састанка је била наставак европског интеграцијског процеса. Постигнута је сагласност да је нужно започети реализацију 14 тачака приоритетних питања која су дефинисана у Мишљењу Европске комисије од маја 2019.године. Опредијељено је на састанку у Предсједништву БиХ, да се приступи изради акционих планова о испуњавању услова према приоритетним питањима која су дефинисана Мишљењем Европске комисије о томе да ли је Босна и Херцеговина спремна за статус кандидата. У изјави за медије након састанка у Предсједништву БиХ, амбасадор Саттлер ће нагласити да је чланство Босне и Херцеговине у ЕУ "оно што грађани Босне и Херцеговине желе и да постоји шира сагласнот јавности за чланство у ЕУ, око 75 процената грађана."[2]

Због провођења парламентарних избора 2018.године и кашњења у конституисању власти након избора, Босна и Херцеговина је више од двије године зауставила активности, које стварају услове за успјешно одвијање процеса интеграције у ЕУ. Све земље Западног Балкана, сем Косова, су одмакле у провођењу европског интеграцијског процеса. Република Хрватска је од 2103. године чланица Европске уније. Црна Гора и Република Србија имају отворене преговоре о поглављима што их приближава позиву за чланство у ЕУ. Република Сјеверна Македонија и Албанија су током 2020. године добиле отварање преговора за чланство у ЕУ и очекује се да започну преговоре.

1. Генеза одвијања процеса интеграције БиХ у ЕУ: 1998-2018.

Процес интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију отпочео је 1998. године када је успостављено Консултативно радно тијело (Цонсултативе Таск Форце – ЦТФ) као форма за одвијање техничког и политичког дијалога између БиХ и ЕУ. Касније ће се тај дијалог одвијати у оквиру Мапе пута према Европској унији. На овај начин ЕУ је исказала своју посвећеност, да са институцијом Специјалног представника ЕУ, успостављеног Дејтонским мировним споразумом, политички и технички помаже постратну обнову Босне и Херцеговине, изградњу њених демократских институција те изградњу европских стандарда путем којих се Босна и Херцеговина укључује у европски интеграцијски процес. Свој однос према Босни и Херцеговини и њеној будућности у чланству ЕУ, институције ЕУ су потврдиле тиме што су од 1996.године до 2018.године уложиле преко 3,5 милијарди еура у Босну и Херцеговину и то у њену обнову у првим поратним годинама, а затим у реформу јавне управе, у владавину права, у привреду и друге области. Нема регије у Босни и Херцеговини у којој ЕУ није финансирала обнову комуналне инфраструктуре, обнову образовних институција и обнову објеката здравствене заштите, и развој малих и средњих предузећа.

ЕУ је у марту 2000.године објавила Мапу пута као одговор на захтјев Босне и Херцеговине за почетак преговора о Стабилизацији и придруживању. Мапа пута је била подијељена на политичке мјере, економске мјере и мјере које се односе на демократију, владавину закона и људских права.

Политичке мјере су означиле процес унутар којег је усвојен изборни закон и регулисано финансирање избора. Извршено је формирање сталног секретаријата у Предсједништву БиХ. Усвојен је Закон о државној служби. Осигурана је израда јединствених пасоша. Донесен је и Закон о државној граничној служби. Видљиво је, да су унутар политичких мјера дефинисаних Мапом пута усвијена три закона битна за функционисање државе Босне и Херцеговине.

У оквиру економских мјера, предвиђено је укидање Завода за платни промет, успостављање државног трезора, укидање трговинских баријера између ентитета, успостављање Института БиХ за стандарде, мјеритељство и интелектуално власништво, Института за акредитацију, доношење Закона о заштити потрошача, затим Закона о конкуренцији и Закона о страним директним улагањима и реституцији.

Мјере везане за демократију, владавину закона и људска права обухватале су доношење имовинског закона, побољшање услова за одржив повратак, успостављање институције за људска права- омбудсмена, доношење закона о судској и тужилачкој функцији у Федерацији БиХ и закона о суду и судској служби Републике Српске. Извршено је и успостављање јавног РТВ сервиса. Испуњавање услова из Мапе пута био је услов за почетак израде Студије изводљивости за отпочињање преговора о Споразуму о стабилизацији и придруживању. Европска комисија је у новембру 2003.године због напретка у 16 области, усвојила условну позитивну оцјену. Вијеће ЕУ је у новембру 2005.године дало одобрење за отварање преговора о закључивању Споразума о стабилизацији и придруживању. Званични преговори између ЕУ и БиХ започели су у јануару 2006.године. Европска комисија ће у марту 2006.године даљи наставак преговора условити тиме што се они неће наставити док се не постигне напредак у реформи полиције.

Европски принципи у вези с реформом полиције подразумијевали су сљедеће критерије: успостављање јединственог ланца командовања и буџета на државном нивоу, постојање функционалних јединица и непостојање политичког утјецаја на рад полиције. Током децембра 2007.године, Европска комисија је исказала вољу за парафирање Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Након што је Дом народа Парламентарне скупштине БиХ у јуну 2008.године усвојио два законска приједлога о реформи полиције, Босни и Херцеговини је омогућено потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању. Потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, БиХ је ушла у уговорни однос с ЕУ. У вези са извођењем реформе полиције као услова за потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању ваља подцртати да су преговори о реформи полиције трајали четири године. На крају тих преговора прихваћен је компромис, који је зауставио суштинску реформу полиције, Умјесто успостављања јединственог ланца командовања и буџета, уведена је Дирекција на нивоу државе за координацију полицијских агенција. Договорено је, да се цјеловита реформа полиције изведе у оквиру реформе Устава БиХ.

Након што је потписан Споразум о стабилизацији и придруживању настале су тешкоће у процедури његове ратификације у институцијама ЕУ. Главна потешкоћа је настала крајем 2009.године, послије доношења пресуде Европског суда за људска права против државе Босне и Херцеговине у предмету "Сејдић-Финци". Пресудом је држава Босна и Херцеговина обавезана да путем амандмана на Устав БиХ укине дискриминацију етничких мањина у праву да бирају и да буду бирани у државно Предсједништво и Дом народа Парламентарне скупштине БиХ. Истовремено је Вијеће Европске уније одлучило да Споразум о стабилизацији и придруживању сачека своју примјену и реализацију све док се не постигне имплементација пресуде Европског суда за људска права у предмету "Сејдић-Финци". Како се за пресуду Европског суда за људска права у предмету "Сејдић-Финци" није постигла сагласност у Парламентарној скупштини БиХ у мандату 2010-2014, процес интеграције БиХ је био ушао у вишегодишњи застој.[3]

У погледу одвијања процеса интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију, преокрет ће настати 2015.године и то на темељу британско-њемачке иницијативе. Овом иницијативом је установљено полазиште кога су прихватиле све чланице ЕУ, а то је да се реформе политичког карактера, за шта не постоји консензус у Парламентарној скупштини БиХ, одложе за будуће вријеме. На тој основи и примјена пресуде Европског суда за људска права у предмету "Сејдић-Финци" није више један од услова за стављање на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању. Тако је 2015.године започела реализација Споразума о стабилизацији и придруживању и тиме настављен процес интеграције БиХ у ЕУ. У циљу успјешног одвијања интеграцијског процеса усвојен је документ: Реформска агенда. Тежиште активности парламентарне и извршне власти усмјерено је у поље друштвено-економског развоја. Након постигнутих резултата у европском интеграцијском процесу, а на темељу провођења Реформске агенде током 2016.године, поднесен је захтјев за чланство БиХ у ЕУ. Вијеће Европске уније је захтјев оцијенило кредибилним. Послије тога је ЕУ у децембру 2016.године, уручила БиХ Упитник са 3242 питања. Изведени одговори на питања у Упитнику, омогућили су Европској комисији да у мају 2019.године објави Мишљење са 14 приоритета који заправо представљају свеобухватну мапу пута за реформе у даљњем одвијању процеса интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ.[4] У том процесу предстоји истовремено добијање статуса кандидата за чланство и отварање преговора о поглављима за чланство у ЕУ.

2. Садржина мишљења Европске комисије о спремности БиХ за статус кандидата за чланство у ЕУ

У Мишљењу Европске комисије најприје се полази од неколико општих констатација. Једна међу првим је констатација којом се наглашава да Босна и Херцеговина нема државни програм за усвајање правне стечевине ЕУ. Како би се законодавство БиХ ускладило са правном стечевином ЕУ потребна је потпуна прилагодба правног и институционалног оквира и административних капацитета том циљу, јер европеизација једне државе, а тиме и Босне и Херцеговине постиже се усвајањем европске правне стечевине у сфери економије, људских права, културе, образовања, демократије и владавине права.

Надаље се у општим констатацијама подцртава да БиХ још увијек не задовољава у довољној мјери критерије, који се односе на стабилност институција које гарантују демократију, владавину права, људска права и поштивање и заштиту права мањина. Ради се о томе, уз остало, да су етничке мањине у БиХ изложене дискриминацији грађанског права да бирају и да буду бирани. Више од десет година, парламентарна скупштина БиХ не успијева провести одлуку Европског суда за људска права у предмету "Сејдић-Финци".

Једна од сљедећих општих констатација односи се на нужност усклађивања уставног оквира БиХ са европским стандардима. На овај начин ће уставно-политички систем БиХ постати функционалан, а то значи да ће основа плуралних политичких интереса грађана бити онај интерес који гарантује напредак у економском, социјалном и културном животу људи. При томе се не доводи у питање колективно право народа на равноправност у вршењу јавних послова и развоју националног идентитета.

Међу општим приступним констатацијама наглашава се проблем побољшања изборног оквира. Изборни процес мора постати својина свих грађана. Нужно је докинути етнизацију изборног процеса и тако спријечити изазивање међуетничких тензија и обликовање изборне воље на супротстављању према другом народу, другој нацији.

Како би се кренуло ка успостављању функционалне тржишне економије, Босна и Херцеговина нужно мора приступити доношењу одлука и увођењу процедура које ће довести до побољшања пословног окружења и ефикасности и транспарентности јавног сектора.

Од БиХ се очекује да побољша свој законодавни и институционални оквир са циљем, да се осигура испуњавање кључних приоритета у развоју демократије, владавине закона, заштите права грађана и реформе јавне управе. Ради се о сљедећим приоритетима који су дефинисани у акту: Мишљење Европске комисије о захтјеву БиХ за чланство у ЕУ од 29.маја 2019.године.

Први приоритет се односи на провођење избора у складу са европским стандардима. Заговара се провођење избора на основу препорука ОСЦЕ-а и Венецијанске комисије. Већа транспарентност у провођењу избора подразумијева и увођење нових техничких услова на гласачким мјестима. Ваљаност изборног процеса подразумијева и примјену пресуде Европског суда за људска права у предмету "Сејдић-Финци". У вези с изборима захтијева се одржавање локалних избора у граду Мостару, који ће послије 12 година неодржавања бити одржани 20.децембра 2020.

Други приоритет се односи на обавезу да се обезбиједи евиденција у функционисању координационог механизма на свим нивоима. Механизам координације за одвијање процеса интеграције БиХ у ЕУ претпоставља програмску активност свих нивоа власти у области изградње европских стандарда, укључујући и усвајање правне стечевине ЕУ. Највећу одговорност за функционисање механизма координације органа власти у свим аспектима одвијања европског интеграцијског процеса има Вијеће министара БиХ, јер Вијеће министара БиХ управља цјелином процеса интеграције државе БиХ у ЕУ. Оно је и носилац комуникације са институцијама ЕУ.

Трећи приоритет захтијева правилно функционисање Парламентарног одбора за стабилизацију и придруживање. Поред ангажовања европских парламентараца заправо конкретне помоћи коју је пружао Тонино Пицула, европски парламентарац, у име Европског парламента, представници владајућих странака се нису усагласили са формирањем Парламентарног одбора за стабилизацију и придруживање. Спорења су испољена у односу на начин одлучивања овог одбора. Неке странке су заговарале одлучивање у Парламентарном одбору путем консензуса и путем употребе вета. То би отежало рад парламентарног одбора. Рјешења се налазе у примјени рационалног начина одлучивања, а то значи одлучивања већином гласова. Ријеч је о томе да одвијање интеграције БиХ у ЕУ има 75% подршке грађана БиХ, те да европска интеграцијска питања не подразумијевају употребу вета ради заштите виталног националног интереса.

Четврти приоритет према Мишљењу Европске комисије односи се на побољшање институционалног оквира. Ради се о нужности расподјеле надлежности на свим нивоима власти. Предвиђа се и увођење клаузуле о супституцији како би се држави након приступања ЕУ омогућило привремено вршење надлежности других нивоа власти, а у циљу спречавања кршења права Европске уније. Унутар побољшања институционалног оквира, гарантоват ће се независност правосуђа укључујући институцију Високог судског и тужилачког вијећа (ВСТВ). Ради гарантовања правне сигурности предвиђа се успостављање правосудног тијела за тумачење закона у цијелој БиХ. Осигураће се једнакост и недискриминација грађана што подразумијева и провођење пресуде Европског суда за људска права у предмету "Сејдић – Финци". Такође се предвиђа да сви органи управе којима је повјерена имплементација ацqуиса свој рад заснивају на професионализму и да елиминишу права вета у доношењу одлука.

Пети приоритет представља подузимање конкретних корака у промовисању окружења повољног за помирење са циљем превазилажења наслијеђа рата.

Шести приоритет се односи на унапређење функционисања правосуђа. До унапређења ће се доћи доношењем новог законодавства о Високом судском и тужилачком вијећу. Има се у види критика демократске јавности на рад Високог судског и тужилачког вијећа због његове недовољне неовисности и слабог утицаја на ефикасност у раду судова.

Седми приоритет се односи на јачање превенције и борбе против корупције и организованог криминала. Када не постоји владавина права и закона, што је евидентно у БиХ, онда су корупција и криминал распрострањене појаве. Услијед политичко-страначког утицаја на тужилаштво и судство, многе оптужнице не добијају праведну пресуду. Као примјер издваја се судски процес у Кантоналном суду Сарајево у предмету Џенан Мемић и предмету Давид Драгичевић у бањалучком Окружном суду. У цјелини борба против корупције и организованог криминала подразумијева доношење закона чијим провођењем би се осигурала заштита звиждача, дјеловање антикорупцијских тијела и јачање капацитета за јавне набавке. Један од важних сегмената борбе против корупције и организованог криминала је и деполитизација и реструктурирање јавних предузећа.

Осми приоритет који је предвиђен Мишљењем Европске комисије односи се на осигурање ефикасне координације на свим нивоима управљања границама и капацитета у управљању миграцијама. Током 2017., 2018. и 2019. године, Босна и Херцеговина је изложена притиску доласка избјеглица које желе наставити пут до западноевропских држава. Како су Мађарска и Хрватска затвориле своје границе, неколико хиљада избјеглица из азијских и блискоисточних земаља борави у избјегличким центрима на простору Сарајева и бихаћког региона. То је донијело нове проблеме за институције државе Босне и Херцеговине. Хуман однос према избјеглицама подразумијева помоћ ЕУ Босни и Херцеговини. Пропусност границе државе Босне и Херцеговине биће проблем све док се не ојачају капацитети Граничне полиције Босне и Херцеговине.

Девети приоритет захтијева јачање заштите права свих грађана. У вези с овим приоритетом, посебно се наглашава обавеза провођења законодавства о недискриминацији и равноправности.

Десети приоритет третира нужност осигурања права на живот и забрану мучења. Ово се нарочито односи на укидање смртне казне у Уставу ентитета Република Српска. Осим тога, заговара се осигурање превентивног механизма против мучења и злостављања.

Једанаести приоритет према Мишљењу Европске комисије односи се на питање цивилног друштва у Босни и Херцеговини. Заправо, заговара се успостављање повољног окружења за цивилно друштво. Земље у постсоцијалистичкој транзицији, каква је и Босна и Херцеговина, споро достижу висок степен консолидације демократије јер не посвећују бригу развоју организација цивилног друштва. У цјелини у Босни и Херцеговини је неповољан положај организација цивилног друштва. Бољи положај и то законски и материјални организација цивилног друштва, треба да омогући већу партиципацију грађана у одлучивању о јавним пословима, посебно у јединицама локалне самоуправе.

Дванаести приоритет се односи на слободу изражавања и медија, као и на проблеме заштите новинара. Положај медија у Босни и Херцеговини је све тежи, из више разлога. Два су разлога веома битна: политички утицај на програмску концепцију медија и све неповољнији радно-правни статус новинара. Физички насртаји на новинаре нису ваљано судски процесуирани. Врло је неповољна друштвена клима за развој независних медија у Босни и Херцеговини. Једно од питања је и неповољан положај јавних телевизијских и радијских сервиса. Они су носиоци промоције јавних интереса на свим нивоима организације власти. Превелики утицај владајућих странака неке јавне сервисе је учинио једнопартијским медијима.

Тринаести приоритет односи се на побољшање заштите и укључивања рањивих група у процесе друштвеног развоја. Ради се о особама са инвалидитетом, дјеци, ЛГБТ особама, припадницима ромске заједнице, мигрантима и тражитељима азила, избјеглицама и расељеним особама. Свака од ових скупина има своју специфичност. Заједничко им је то да су изложене дискриминацији и тешкоћама остваривања својих права: социјалних, друштвених и културних права.

Четрнаести приоритет као посљедње питање према Мишљењу Европске комисије тиче се побољшања цјелокупног функционисања јавне управе. Функционисање сваке државе, па и Босне и Херцеговине, се исказује преко ефикасног и одговорног рада јавне управе у остваривању интереса и потреба грађана. Јавна управа у Босни и Херцеговини има многе недостатке у контексту транзиције босанскохерцеговачког друштва и државе. Европска комисија успоставља захтјев да се осигура професионална и деполитизирана државна управа. Потребно је провести реформу јавне управе и у погледу њене структуре, њене функционалности и кадровског састава. Ваља доћи до циља када ће државна управа постати високо професионална електронска управа оспособљена за рад у јединственом управном простору земаља чланица Европске уније.

Мишљење Европске комисије о приоритетима које Босна и Херцеговина треба испунити у приступном процесу за добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ је било на чекању када је у питању државна власт Босне и Херцеговине, све од октобра 2018.године па до априла 2020.године. Током 2019.године, вријеме је потрошено за конституисање парламентарне већине на нивоу државе. У првим мјесецима 2020. године, услиједила је пандемија коронавируса и успостављање стања природне несреће.

Тако је 28.априла 2020.године на сједници Предсједништва БиХ (11. редовна сједница), обављена је расправа о реализацији 14 кључних приоритета из Мишљења Европске комисије. Формирана је политичка радна група која има задатак да иницира израду Акционог плана за реализацију 14 кључних приоритета из Мишљења Европске комисије. Састав политичке радне групе чине чланови Предсједништва Босне и Херцеговине, предсједавајући Вијећа министара БиХ са замјеницима и чланови колегија оба дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине. Овим је прекинут скоро двогодишњи застој бављења институција државе Босне и Херцеговине одвијањем процеса интеграције Босне и Херцеговине у чланство Европске уније.

3. Претпоставке убрзања интеграције БиХ у ЕУ

Босна и Херцеговина је током рата 1992-1995. године имала разарања која су довела до потпуног уништења привреде и комуналне инфраструктуре. Уз то Босна и Херцеговина је имала демографски губитак. Око милион њених становника као избјеглице је остало живјети у европским и прекоокеанским земљама. Почињен је масовни злочин над цивилним становништвом и злочин геноцида у општини Сребреница.

Постратна обнова Босне и Херцеговине одвија се на темељу Дејтонског мировног споразума из 1995.године. Водеће свјетске силе путем Контактне групе коју чине: САД, Руска Федерација, Француска, Велика Британија и Савезна Република Њемачка изградиле су током 1995.године консензус, да се имплементација Дејтонског мировног споразума изведе уз ангажовање међународне заједнице и њених војних мировних снага. У том контексту је Анексом X Дејтонског мировног споразума уведена институција Високог представника међународне заједнице. Високи представник међународне заједнице је добио овлаштења да буде врховни ауторитет у тумачењу и провођењу Дејтонског мировног споразума. Све до 2009.године, Високи представник међународне заједнице је имао Бонска овлаштења.[5] На основу тих овлаштења Високи представник је у времену од 1999. па до 2007.године прогласио 800 одлука. Те одлуке су омогућиле, да се донесу закони од којих су овисиле реформе у процесу изградње мира и интеграције Босне и Херцеговине у евроатлантске институције. Успјешно одвијање реформи, омогућила је интеграција Оружаних снага Републике Српске и Федерације БиХ у Оружане снаге Босне и Херцеговине 2005.године.

Од 2009. године престаје примјена Бонских овлаштења Високог представника међународне заједнице. Ради се о томе да је Босна и Херцеговина 2008. године са Европском унијом потписала Споразум о стабилизацији и придруживању. Од тада одговорност за извођење реформи које значе испуњавање услова за чланство Босне и Херцеговине у ЕУ, примарно имају парламентарна и извршна власт у Босни и Херцеговини.

До великог друштвеног преокрета у динамици извођења реформи у Босни и Херцеговини долази након парламентарних избора 2006.године. Од тада на политичку сцену Босне и Херцеговине улази национална реторика.[6] Ова реторика се јавља у облику два политички супротстављена стајалишта. Прво стајалиште је заговарало референдум у Републици Српској са циљем њеног одцјепљења од Босне и Херцеговине. На овом стајалишту Савез независних социјалдемократа (СНСД) је добио изборну побједу у Републици Српској. Друго стајалиште је заговарало укидање Републике Српске као ентитета. Заправо, Босна и Херцеговина треба да буде сложена држава без ентитета на етничкој основи. Као носилац овог стајалишта, Харис Силајџић постаје побједник у избору за члана Предсједништва Босне и Херцеговине из бошњачког народа. На парламентарним изборима 2010. године, Странка за БиХ је доживјела пораз. Харис Силајџић се повукао из јавног живота. На другој страни, Милорад Додик је постао побједник на парламентарним изборима и 2010., 2014. и 2018. године, јер је наставио заговарати сецесију Републике Српске од Босне и Херцеговине. Тиме је са политичке сцене потиснута Српска демократска странка (СДС), која је скоро двије деценије била партнер Странци демократске акције и Хрватској демократској заједници Босне и Херцеговине на нивоу државе БиХ.

У цјелини политичког развоја Босне и Херцеговине од 2006. године па све до краја друге деценије XXИ стољећа, јачала је тенденција употребе етнонационалне реторике и политичког сукобљавања владајућих странака у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Парламентарне већине које су образоване између Странке демократске акције, Савеза независних социјалдемократа и Хрватске демократске заједнице нису имале политички дефинисане коалиционе споразуме. Умјесто коалиционог политичког споразума о законима које ће доносити и реформама које ће проводити, правиле су само договор о партнерству у подјели власти. А само партнерство се своди на подјелу државних ресора. Зато су све владе које формирају три, по карактеру етничке странке, у постдејтонском периоду нестабилне владе. Оне немају моћ коју им даје Парламент путем политичке већине. Влада искључиво овиси од воље лидера побједничких странака које су се прогласиле парламентарном већином. Тако је и Парламент Босне и Херцеговине потиснут на периферију, Остао је без главне моћи, а то је доношење закона и вршење политичке контроле над радом извршне власти. У таквим односима и партије из блока опозиције су маргинализиране.

Проблеми у функционисању парламентарне демократије у Босни и Херцеговини успоравају социјални и политички развој државе Босне и Херцеговине. Због тога, држава Босна и Херцеговина егзистира са двије кризе: кризом политичког управљања због непостојања међустраначког консензуса и економском кризом. Економска криза од 2010.године поприма нове размјере, а то је незапосленост младих и школованих људи. Овај проблем се ублажава масовним исељавањем младих, незапослених грађана БиХ у развијене европске државе. Екстремни облик незадовољства грађана против кризе у којој се живи догодио се у фебруару 2014.године у масовном бунту грађана у Сарајеву, Тузли, Бихаћу, Зеници, Мостару и другим градовима. Након демонстрација грађана, институције ЕУ су путем британско-њемачке иницијативе 2015.године дале потицај да се настави процес интеграције БиХ у ЕУ. И не само да се настави, већ да се убрза. Јер осим унутрашње кризе, у економском и политичком развоју Босну и Херцеговину од 2012.године настају нове силнице геополитичких промјена у Европи и свијету. У питању је талас избјеглица из азијског и блискоисточног простора, који врши притисак на земље Балкана, а у томе посебно Босне и Херцеговине. Надаље, у питању је јачање интереса Руске Федерације, Републике Турске, а на одређен начин и Републике Кине да ојачају свој геополитички утицај на простору Западног Балкана. Кина то покушава постићи инвестицијским улагањима у саобраћајну инфраструктуру и енергетске капацитете. Турска постаје све више присутна у економским инвестицијама у Србији и дјелимично и Босни и Херцеговини. Извјеснија улагања чини Турска у области очувања културне баштине из Отоманског времена, посебно у Босни и Херцеговини. Истовремено, Руска Федерација исказује интерес за привредни развој нарочито у области енергетике и експлоатације плина. Руска Федерација стално јача свој интерес да буде политички присутна и утицајна у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Ради се о ослањању на вјерску и духовну основу свеславенског православља.

Представник Руске Федерације све више показује неслагање са одлукама Управног одбора Вијећа за имплементацију мира у БиХ. У томе има подршку руководства Републике Српске. Све ове тенденције, узете заједно, отежавају и успоравају одвијање процеса интеграције БиХ у ЕУ. Ради се о томе, да нови геополитички утицаји свјетских сила на простору Западног Балкана и Босне и Херцеговине удаљавају Босну и БиХ од евроатлантског геополитичког оквира унутар кога Босна и Херцеговина на основи провођења Дејтонског мировног споразума гради мир и изводи историјски процес интеграције у ЕУ.

У оваквом глобалном друштвено-историјском кретању јавља се једно круцијално питање, а то је питање како убрзати процес интеграције БиХ у ЕУ и то након 25 година од потписивања Дејтонског мировног споразума. Историјска раван на којој се проводи Дејтонски мировни споразум је интеграција БиХ у ЕУ. Са постизањем чланства у ЕУ Босна и Херцеговина постаје правна држава, стабилна у свом економском, културном и политичком развоју. Главна силница која води у том правцу је воља 75% грађана Босне и Херцеговине да њихова земља постане чланица ЕУ. Грађани Босне и Херцеговине имају културолошка својства за живљење у миру и толеранцији са грађанима држава чланица ЕУ. Грађани Босне и Херцеговине имају тешко искуство у борби за мир. Имају сопствену свијест да чланство БиХ у ЕУ значи прије свега пројекат мира и живљења у миру и економском просперитету. Има више претпоставки које омогућују убрзање интеграције БиХ у ЕУ. Те претпоставке се условно јављају као вањске и унутрашње.

Вањске претпоставке проистичу из глобалног геополитичког оквира унутар кога међународна заједница и ЕУ, на основу Дејтонског мировног споразума учествују у изградњи мира у БиХ, затим, у изградњи институција државе БиХ и извођењу историјског пројекта интеграције БиХ у ЕУ. Међународна заједница и ЕУ имају овлаштења за ангажовање у изградњи мира и у извођењу пројекта интеграције БиХ у ЕУ. Међународна заједница врши овлаштења у изградњи мира путем институције Високог представника међународне заједнице и путем војних мировних снага. Ријеч је о томе да Високи представник међународне заједнице држи кључ за мир и мирно одвијање историјског процеса интеграције БиХ у ЕУ. На тај начин се ствара општи евроатлантски оквир изградње мира у Босни и Херцеговини и развоја и дјеловања њених демократских институција у стварању стабилне будућности, а то се постиже провођењем реформи као услова за интеграцију Босне и Херцеговине у Европску унију.

Од 1995. године ЕУ, према Дејтонском мировном споразуму, има свог специјалног представника за Босну и Херцеговину. До 2014. године, Високи представник међународне заједнице био је истовремено и специјални представник ЕУ за БиХ. Од 2014.године, специјални представник ЕУ за БиХ самостално обавља та овлаштења. Истовремено је специјални представник ЕУ и шеф делегације Европске уније у Босни и Херцеговини. По својој бројности и по кадровском саставу, Делегација ЕУ у БиХ је једна од највећих које ЕУ има у другим земљама. Дакако, ово проистиче из улоге ЕУ у провођењу Дејтонског мировног споразума, улоге која јој је додијељена Дејтонским мировним споразумом. Осим политичког утицаја ЕУ на процес изградње мира у БиХ, она посједује економску моћ да улаже финансијска средства у обнову, економску изградњу и развој управе у Босни и Херцеговини. У цијелом постратном постдејтонском времену, ЕУ је са 3,5 милијарде еура била највећи донатор у развоју Босне и Херцеговине.

У одвијању европског интеграцијског процеса, специјални представник ЕУ се ангажује наосмишљавању и провођењу реформи које омогућују изградњу европских стандарда за чланство БиХ у ЕУ. У томе се постижу одређени резултати, али споро и уз отпоре странака које за основу свог дјеловања у парламентима имају етнонационалне политике. Зна се да те политике подстичу процесе дезинтеграције, етничке подјеле и једноетничке територијализације.

За многа питања у којима се успоравају и опструирају реформе, специјални представник ЕУ позива лидере владајућих странака да се договоре, а тај договор ће подржати ЕУ. Међутим, договори у правилу изостају. Губи се историјско вријеме у недоглед. Примјер за то је било питање имплементације пресуде Европског суда за људска права у предмету "Сејдић-Финци". И након 10 година се одустало од тога да ово питање буде услов одвијању процеса интеграције БиХ у ЕУ. Имајући овакво кретање у виду, а то је неучинковитост утицаја специјалног представника ЕУ на извођење реформи, намеће се једна идеја која би промијенила ово стање. То је идеја да специјални представник у БиХ иницира обликовање годишње и четверогодишње заједничке реформске агенде. Та заједничка реформска агенда би подразумијевала улогу и одговорност за резултате реформи и то на једној страни специјалног представника ЕУ и Парламента и Вијећа министара БиХ на другој страни. Реформска агенда своје политичко утемељење би имала у коалиционом споразуму странака већине, унутар Парламента БиХ. Истовремено би та заједничка реформска агенда, обликована као коалициони споразум владајућих странака, била основа за рад и ангажовање Европске делегације у БиХ, специјалног представника ЕУ за БиХ, а у одређеном виду и Европског парламента односно његових комитета задужених та праћење стања у земљама Западног Балкана.

Специјални представник ЕУ би на темељу постојања заједничке реформске агенде и одговорности за њену реализацију требао добити овлаштење за изрицање политичких и правних санкција владајућим странкама и њиховим функционерима кад опструирају провођење реформске агенде. Онда би нестала неразумна стања у којима се само апелује на политичке лидере, а резултати изостају. Ваља имати у виду да заостајање Босне и Херцеговине у одвијању процеса интеграције у ЕУ може довести до масовног исељавања становништва, до општег сиромаштва грађана и до јачања десничарских и радикалних националистичких снага које ће угрозити мир у Босни и Херцеговини. Стога је убрзање интеграције у чланство ЕУ услов за изградњу и учвршћивање мира у БиХ.

Унутрашње претпоставке се односе на могућност у сопствену одговорност грађана и њихових демократских институција у одвијању процеса интеграције БиХ у ЕУ. Најприје постоје двије претпоставке које су израз друштвено-историјског бића Босне и Херцеговине. Прва је у томе што грађани Босне и Херцеговине, а тиме и њени народи , заправо Срби, Хрвати и Бошњаци културолошки припадају Европи и вриједностима које имају земље ЕУ. Ваља имати у виду да су школски, привредни, управни и здравствени системи, још од 1878.године, од Аустроугарске управе, грађени на европским цивилизацијским достигнућима. У вријеме рата 1992-1995 када је био на сцени масовни прогон цивилног становништва, грађани Босне и Херцеговине су избор за своје избјеглиштво имали у земље западне Европе. Нису одабрали ни Русију, ни Турску, ни Пакистан ни Либију. Одлазак у економску емиграцију, грађани Босне и Херцеговине вежу за европске развијене земље. У том контексту, грађани Босне и Херцеговине баштине културу европског живљења.

Друга претпоставка је свеопшта, како културна и социјална, тако и политичка воља већине грађана Босне и Херцеговине исказана у истраживању јавног мнијења да 75% грађанске популације жели да њихова земља постане чланица ЕУ. То потврђује још једно опредјељење грађана: све своје невоље за економску егзистенцију рјешавају економском емиграцијом у Аустрију, Италију, Швицарску, Њемачку, Француску, Ирску, Холандију, Шведску, Норвешку и друге западноевропске земље. Од 2015. до 2020.године по основу запошљавања у европским земљама из Босне и Херцеговине је отишло преко 250.000 људи.

Једна, а у низу трећа унутрашња претпоставка за убрзање интеграције Босне и Херцеговине у Европску унију садржана је у могућности образовања широке коалиције парламентарних странака за европску правну и демократску државу Босну и Херцеговину. Ову коалицију би споразумно чиниле све, а не само три етничке и међусобно супротстављене странке, заправо странке које освоје пет и више заступничких мјеста у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Заступнички дом у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине има 42 посланика. Ако би се већи број странака нашао у широј коалицији за: европску, правну државу Босну и Херцеговину створили би се услови за убрзано доношење закона и извођење реформи. На овај начин би странке имале коалициони споразум за ефикасну и моћну владу која ће, кад се отворе преговори о поглављима за чланство, имати политичку сагласност да преузме европску правну стечевину и да је угради у законе Босне и Херцеговине. Тиме ће Босна и Херцеговина изводити историјски пројект своје европеизације у свим областима друштвеног живота и развоја.

4. Закључно стајалиште

Поуздану и сигурну будућност држава Босна и Херцеговина, на темељу Дејтонског мировног споразума, гради у оквиру друштвено-историјског пројекта њене интеграције у евроатлантске институције. Процес интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ започео је 1998.године. Унутар тог процеса битну улогу је имао Високи представник међународне заједнице. Са бонским овлаштењима Високи представник међународне заједнице је донио преко 800 одлука. Те одлуке су се односиле на доношење закона и акционих планова на темељу којих су се изводиле реформе. Међу најзначајнијим законима у изградњи државних институција били су Закон о одбрани Босне и Херцеговине и оружаним снагама, Закон о државној граничној служби, Закон о Вијећу министара, Закон о управи за индиректно опорезивање, затим закони о сигурносним службама, судству и тужилаштву.

Реформе које су изведене до 2008.године, омогућиле су Босни и Херцеговини да са ЕУ потпише у јуну 2008.године Споразум о стабилизацији и придруживању.

Застој у одвијању процеса интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ трајао је од 2009.године па све до 2015.године, а највише због тога што је даљи процес европских интеграција био условљен имплементацијом пресуде Европског суда за људска права у предмету "Сејдић-Финци".

Од 2015. године, на основи британско-њемачке иницијативе, започела је примјена Споразума о стабилизацији и придруживању. Умјесто политичких реформи у фокус су стављена друштвено-економска и социјална питања. На темељу Британско-њемачке иницијативе настављен је процес интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ. Током 2016.године поднесен је захтјев Босне и Херцеговине за чланство у ЕУ. Захтјев је оцијењен кредибилним, а Босна и Херцеговина је добила Упитник са 3242 питања. Послије увида у одговоре Босне и Херцеговине на питања из Упитника, услиједило је у мају мјесецу 2019.године Мишљење Европске комисије са 14 приоритетних обавеза које Босна и Херцеговина путем реформи треба испунити како би дошла до статуса кандидата и до отварања преговора о поглављима за чланство у ЕУ.

Због застоја и успореног одвијања процеса интеграције, Босна и Херцеговина се нашла на зачељу земаља Западног Балкана у одвијању процеса интеграције у Европску унију. Овдје ваља подцртати да ниједна земља Западног Балкана, па ни једна постсоцијалистичка земља централне Европе, која је постала чланица ЕУ није имала ратна страдања и патњу становништва какву је имала Босна и Херцеговина. Она је у том рату имала и геноцид над њеним становништвом у граду Сребреница. Умјесто, да уз помоћ Европске уније и међународне заједнице, Босна и Херцеговина буде међу првим земљама Западног Балкана у извођењу процеса интеграције у ЕУ, она се налази на зачељу, са опасностима да буде под утицајем нових геополитичких силница које јој, још више могу, отежати европски интеграцијски процес.

У том контексту се убрзање интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ јавља као питање свих питања, заправо као питање даље изградње мира у Босни и Херцеговини.

Од више претпоставки да се убрза интеграција Босне и Херцеговине у ЕУ издвајају се двије: прва: да специјални представник ЕУ обликује заједничку реформску агенду, садржајно одређену реформама које ће се проводитити и временски омеђена за сваку годину и четверогодишњи мандат Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине.

Друга претпоставка се односи на нужност обликовања широке коалиције парламентарних странака за европску правну државу Босну и Херцеговину, коалиције која би обухватала и националне и грађанске странке које у структури Парламента Босне и Херцеговине имају 5% и више својих изабраних посланика.

Литература:

1. Нерзук Ћурак, Сеад Турчало: Геополитичке промјене у свијету на почетку XXИ стољећа: Критичке рефлексије, Реферат, Округли стол: Геополитичке промјене у свијету и Европи и положај Босне и Херцеговине, АНУ БиХ, Одјељење друштвених наука, књига 8, стр. 13-28, Сарајево, 2016.
2. Хода Дедић: Босна и Херецеговина и Европска унија: претпоставке и досези интегрције, Босанска ријеч, Тузла, 2015.
3. Миле Ласић: Европска унија: настанак, стратегијске недоумице и интеграцијски домети, Сарајево, Публисхинг, 2009.
4. Ибрахимагић Омер: Неке претпоставке за бриселску Босну и Херецеговину, Реферат, Симпозиј: Дејтонски мировни споразум и будућност Босне и Херцеговине, АНУ БиХ, Посебна издања, Одјељење друштвених наука, Књига 44, Сарајево 2015, стр. 177-185.
5. Славо Кукић, Момчило Шавија: Геополитичке и друштвене поставке за убрзање интеграције Босне и Херцеговине у ЕУ, Реферат, Округли стол: Геополитичке промјене у свијету и Европи и положај Босне и Херцеговине, АНУ БиХ, Одјељење друштвених наука, књига 8, стр. 59-67, Сарајево, 2016.
6. Невенко Мисита: Европска унија – институције, Ревицом, Сарајево, 2009.
7. Мирко Пејановић: Босна и Херцеговина и демократија, ИКД "Университy пресс" – Магистрат издања, Сарајево, 2015.
8. Мирко Пејановић: Босна и Херцеговина и геополитичке промјене у Европи и свијету на почетку XXИ стољећа: Реферат, Округли стол: Геополитичке промјене у свијету и Европи и положај Босне и Херцеговине, АНУ БиХ, Одјељење друштвених наука, књига 8, стр. 42-58, Сарајево, 2016.
9. Политички плурализам у Словенији и Босни и Херцеговини, уредници Даница Финкхафнер и Мирко Пејановић, Промоцулт, Сарајево, Љубљана, 2006.
10. Босна и Херцеговина – петнаест година након Дејтона, уредили Дино Абазовић и Стефан Хаммер, Факултет политичких наука Сарајево, 2010.
11. Ослобођење, 28.април, Сарајево, 2020.

Реферат је презентован на 8.међународном научном скупу 26.јуна 2020 са насловом "Европске и евроазијске интеграције" на Европском универзитету у Брчком".