Репортажа из деведесетпете

Данас је обиљежено шеснаест година од страдања Срба у западној Крајини. Уз помен на оне који су погинули, доносимо један осврт – из прве руке, али шеснаест година старије. Да ли је до тога дошло одједном или се спремало неко вријеме, не умијем рећи, тек, дођоше у наше мјесто тих дана са Јањске висоравни сељаци […]

понедељак, октобар 10, 2011 / 21:04

Данас је обиљежено шеснаест година од страдања Срба у западној Крајини. Уз помен на оне који су погинули, доносимо један осврт – из прве руке, али шеснаест година старије.

Да ли је до тога дошло одједном или се спремало неко вријеме, не умијем рећи, тек, дођоше у наше мјесто тих дана са Јањске висоравни сељаци са стоком .

Ми дјечаци смо вољели коње, и чудили се колики су јањски "дорати" и "вранци", не размишљајући много о невољи која је натјерла њих и газде им, да дођу нама.

Та невоља је била рат – године 1995., августовски дан, баба је таман ставила пиле у рерну да се пече, а кроз наше село, осим народа и стоке, увелико је пролазила војска са механизацијом.

"Одоше они њима иза леђа" – говорила је моја комшиница.

Недуго прије или послије тога, не сјећам се добро, непријатељи су почели гранатирати село и околна брда. Ми смо се тада правили да знамо, а касније смо и стварно сазнали да нам је гранате, тамо негдје из правца Купреса одакле је све то дошло, слао артиљеријски уређај звани Ве Бе Ер (Вишецјевни бацач ракета)– јер падале су увијек двије – три, или више њих за редом.

Тадашњи предсједник РС, на турнеји по општинама, задесио се тих дана у граду Јајцу говорећи да он неће пасти. Ипак, у зраку се осјетило да се нешто гадно спрема, и ми би приколицу са стварима натрпали и да нас два војника, која су заноћила у кући, нису упозорила да су они устали и отишли када су видјели да на линији нема никога и да им није јасно шта се дешава те да треба да бјежимо.

Не знам тачан датум, десетогодишњаци то не памте, али памте слике и звукове – проломио је Ве Бе Ер тог дана ваздух изнад села, шкрипало је као да пада неко велико стабло. Баба је оно пиле извадила из рерне и ми смо се убрзо сви нашли у нашем Југу на цести крај школе у селу. Народ је бјежао чим је знао и умио. Окренуо сам се, а другар мог брата, основац, управљао је "Томо Винковић" трактором који нема кабину, са пуном приколицом родбине и комшија, секунд прије него што је грунула граната двадесетак метара лијево. Срећом тамо је био брежуљак и сушара – колико знам нико тада није погинуо. Ми смо у јорганима на приколици понијели гелер – најбезазленију ратну успомену коју можете зарадити у таквом тренутку – а мени оста ратна прича за вјечно хваљење друговима које ћу касније у животу упознати.

Негдје изнад Јајца, док је колона стајала на путу према Врбаским клисурама ухватила нас је ноћ. Стање је било хаотично и ванредно, нико нас није заустављао, као што је полиција у Јајцу дан или два раније препријечила пут народу који је бјежао и вратила га у села, под ватру Ве Бе Ера.

Гранатирање је те ноћи престало, касније ће се неки хрватски војници хвалити како су имали колоне на длану, али нису гађали јер је то све било договорено. Иста срећа није задесила многе наше војнике доле ког Турбета и на Влашићу, који због тога што им нико није рекао шта се дешава – аутобусом кренули цестом према Бањој Луци гдје им је пут био пресјечен. Кукавички су сачекани и из засједе нападнути ручним бацачима ракате, баш ту код Јајца. Многи су се враћали горама и кланцима, мокри изгладњели, промрзли и у страху за живот.

Слике из те ноћи испрекидане су покушајима спавања. Сјећам се да је лијева трака цесте била ослобођена и њом су хитала кола са рањеницима према Бањој Луци, и неки камиони из супротног правца, према граду и селима које су људи управо напустили. С чим и како су се вратили, не знам.

Споро кретање, стајања у тунелима, ракија у свим рукама, испред Хидроелектране Јајце 2 канте са горивом да узме онај коме је неопходно – То је слика која је добила смисао мјесецима касније, када су избјеглицама по друмовима Српске дилери са мерцедес "јумбашима" нудили литар нафте за 10, 11 или 12 марака.

Сунчано јутро нас је сачекало у Карановцу, тачније ми њега, бабина пилетина је била печена и укусна. На улазу у Бању Луку гдје се цеста рачва – лијево према транзиту и десно према центру – полиција је усмјеравала аутомобиле и људе лијево. Неки, који нису имали среће и родбину у Бањој Луци као ми, послушали су и отишли у Сански Мост. Који је пао дан или два касније.

Четири године послије тога први пут смо прошли том цестом, идући из источне РС у Крајину преко Федерације. И тада је сјећање било нејасно, а знам само да су Врбас и мост преко њега били сићушни до непрепознатљивости – касније сам читао о том феномену у неким књигама. Нема закључка осим једне примједбе која важи као тачна, али само у овом тренутку преко којег је наталожено туце година – једном тринаестогодишњаку тада, или десетогишњаку раније, више од свега осталог, све то је било – занимљиво.

Ж. Свитлица

Фото: Мркоњић Град након агресије хрватске војске 1995. године



Оставите одговор