Предраг Бојиновић: ВЕЛИКИ РЕСЕТ – о медијима

Шта је старије, кокош или јаје? Ова стара питалица која треба да замисли питаног али и оног који пита, треба да укаже на дилему настанка нечега, у случају питалице настанка живота, а у нашем случају о настанку нечега од чега данас многи животи зависе и олако се, веома олако троше. Шта је старије, шта је узрок а шта посљедица, медији или политика? Ко на кога више утиче, или је све то само једно опште замешатељство којему нема почетка ни краја?

среда, 31 августа, 2022 / 10:02

Наивно и готово утопијско увјерење јесте да медији треба да буду објективни, поштени и непристрасни. Као и све на крају крајева у нашем свијету, наивци маштају о поштењу и објективности, али, авај… Злоупотреба медија је почела вјероватно од самог њиховог настанка, од првих забиљежених ријечи записаних на камен, дрво, папирус, кожу или шта већ не. Али озбиљна злоупотреба је почела онда када је информација почела брже да циркулише, односно када је уопште почело да се штампа.

Од Гутенберга до данас је написано толико лажи и малициозних полуистина да би вјероватно на кантару укупне медијске истине превагнуле лажи у односу на истините информације које су штампане, објављиване. Наравно да су лажи тих првих вијекова штампе биле мале, односно много мање него данас. Разлог је прост, пласман, коме се аутор  могао обратити тада. Колико њих је умјело да чита, коме се обраћао творац ријечи којима је желио манипулисати јавношћу, мало наравно.

Индустријска револуција, а потом и остале револуције XIX вијека су донијеле и својеврстан медијски рат између супротстављених страна које су своје идеолошке разлике стављале на искушења читаоцима кроз разноврсне памфлете, резолуције, манифесте, контраманифесте и сваке врсте писанија. Један од првих и најтоксичнијих таквих урадака је био чувени Протокол Сионских мудраца, потпуно лажна и измишљена декларација која је нажалост не само прихваћена него је и опстала све до данас, а један од највјернијих читалаца јој је био Адолф Хитлер.

Некако у то вријеме је дошло и до процвата штампе, или онога што ми данас колоквијално назвамо медијима. Штампање новина је постао уносан бизнис, продајом појединачног примјерка за ситне паре аутор је добијао велики публицитет и читалачку базу а истовремено капиталистички дух је открио моћ рекламирања производа, оглашавања, препоруке итд.. дакле маркетинг. У врло кратком времену штампа је постала моћна грана индустрије а врло брзо након тога и моћно оружје за утицај на јавност. Власници малих новина су убрзо постали власници великих моћних медијских кућа, корпорација, које су слиједом нормалног капиталистичког раста пожељеле и нешто више, јер увијек се у капитализму може и жели више, отуда он постоји као такав.

Једна од првих великих злоупотрба медија десила се крајем XIX вијека и наравно да се то десило у САД, а гдје другдје када је ова лијепа велика земља иноватор многим друштвеним аномалијама. Та држава је тада била у напону развоја, а двије паралелне  и супротстављене политике је редовно гуше и рву се за превласт. Једна експанзионистичка, која жели да САД изађу изван својих граница, односно да шири своје границе и своје видике, и друга изолационистичка која је задовољна постојећим, невољна да се мијеша у животе других народа. И данас се те двије политике сукобљавају на америчкој политичкој сцени. Тада, тренутак је био веома повољан, уморна Шпанија је губила примат над многим својим огромним колонијалним пространствима, чекала се само права и заинтересована политика која би од њих преузела штафетну колонијална палицу.

И десило се. Вилијем Рендолф Херст и Џозеф Пулицер су били моћни медијски магнати тог времена у САД, најмоћније личности свијета штампе, претежно жуте, али веома профитабилне медијске индустрије. Они су те 1895. године отпочели прави медијски рат против шпанске власти на Куби, која је, према њиховом писању угњетавала народ Кубе, вршила страшну опресију и агресију. Да то су тачне ријечи које су они користили, и поред чињенице да је Куба као покрајина основана од стране шпанске круне, дакле дефакто је била шпанска територија. Наравно да се Херст и Пулицер нису освртали на чињеницу да је у Хавани вијековима постојала тржница робова доведених из Африке на којој су се управо Америкнаци снабдијевали том драгоцјеном робом. Њих је много више занимала будућност тог острва, али у оквиру америчког сна.

Некако се у исто вријеме сасвим згодно и правовремено десила трагедија америчког ратног брода УСС Мејн, који се усидрио у хаванској луци, у циљу заштите америчких грађана који су ту боравили. Заштита је наиме била потребна јер су Шпанци са правом били огорчени писањем америчких медија који су све отвореније позивали на рат и одузмање Кубе од Шпаније. УСС Мејн је из непознатих разлога експлодирао и потонуо 15. фебруара 1898. године вукући са собом 266 чланова посаде. То је било то, то је био знак и тренутак који се чекао. Амерички медији су просто екплодирали утркујући се у осуди, наравно Шпанаца. Чак су осмислили и слоган: "Remember the Maine, to hell with Spain" или, у преводу, "Сјетите се Мејна, дођавола са Шпанијом."

Притиснут јавношћу, тако се то каже када медији направе слику коју они желе а онда то "јавност" прихвати, тадашњи предсједник Мекинли је нерадо послао војску и добровољце да "помогну ослобођење народа Кубе од шпанске агресије". Средства за масовно уништење нису тражили, није било ни потребе, али је згодно и правовремено америчка флота наставила да ослобађа народе од шпанске колонијалне власти у Порторику, Гуаму, Филипинима а успут и да прикључе Хаваје као дио САД-а.

Ова мала приповијест је само примјер добре употребе медија у корисне политичке сврхе. Убрзо су то схватили и други тако да је развој штампе а потом и радија и телевизије отворио неслућене могућности које су медији имали. Нове тоталитарне државе попут Њемачке и Совјетског Савеза су ове алате усавршиле до перфекције, просто хипнотишући јавност пажљиво креираним програмима и саопштењима.

Наравно да је за западни свијет медијска слика ових друштава била неприхватљива као дубоко антидемократска и тоталитарна, друштава у којима није постојала "слобода штампе и слобода изражавања". Дуго, веома дуго се исти Запад борио против тих неслобода, критикујући и осуђујући забрану и ограничења која произилазе из тоталитарног друштва и која гуши слободу појединца да се изрази и критикује, да искаже своје мишљење. А онда, као гром из ведра неба, те државе су се урушиле и постале слободне, постале су демократске и отворене за све медије, наравно за западне прије свега.

Ипак, и поред те очигледне побједе добра над злом, демократије над аутократијом, слободом над неслободом, остала је блага сјета и тужна успомена на вријеме када се медијима могло тако лако управљати као ономад у Совјетском Савезу. Западне структуре су и поред осуђивања истих, одувијек помало са завишћу гледали на ту моћ управљања медијима маштајући како и колико би они сами могли далеко добацити када би све те медије држали у својим рукама.

У посљедњих тридесетак година моћ медија је вишеструко увећана разним технолошким помагалима од којих је најпресуднији био интернет наравно. Проток информација се страховито убрзао, информације су почеле да долазе у реалном времену а понекада чак и да предњаче, да нјављују догађаје. Друштвене мреже су додатно олакшале проходност информацијама, ускоро су сви они који умију да саставе просту реченицу постајали новинари и извјештачи, бар на тренутак, бар на дан, бар на једну информацију. Постало је готово немогуће сакрити информацију или управљати њоме, долазило је вријеме апсолутне слободе информисања, вријеме без медијске контроле…

И поново наивност и утопија, зар не. Наивни и прости вјерују у оно што воле да чују и о чему маштају да чују, иако је то у потпуној суротности са стварним животом.

Десило се у ствари потпуно супротно, што су медији постајали доступнији и лакши за управљање и пренос информација, постајали су неслободнији тоталитарнији и контролисанији. Привид слободе је пажљиво управљан од стране моћних Пи Ар агенција које се у ствари успостављају као креатори друштвене стварности. Они усмјеравају изборе, они помажу предсједнике и владаоце, они креирају и управљају нашом будућношћу. У великом експерименту са Ковид 19 је овај алат доведен до савршенства. Медијска хистерија као преписана из Стаљинових школа информисања је савршено функционисала, само су сада "непријатељи социјалистичког друштва" наједном постали антиваксери тада, а данас су постали погани русофили.

Рат у Украјини је употпунио ову слику изокренуте стварности, мислили смо да више нема могућности да се неки медији забрањују, укидају, али очигледно да није тако. Руски медијски сервиси, који су у међувремену постали потпуно западњачки обликовани као Раша Тудеј, забрањени су као токсични, носиоци лажних информација и проруске медијске кампање. Све информације из тог дијела свијета су вишеструко умивене и обликоване како би заступале само једну слику која одговара моћним медијским групацијама Запада и њихових политичких елита. А оне, политичке елите, све више подсјећају на спикере или читаоце вијести, на особе чији посао јесте да што убједљивије прочитају, изговоре оно што су им неке безимене фигуре у моћним Пи Ар агенцијама унапријед написале. У овоме свакако предњачи мали зелени предсједник несрећне државе који своју медијску славу све теже подноси па је несмало постао портпарол читавог "слободног свијета" (читај западног), упућујући и критикујући све чешће и предсједнике држава како и у ком правцу треба да се њихове политике крећу. Пи Ар комесар новог свијета.

Не треба бити посебно вјешт да би се уочило да је он само марионета у вјештим рукама Пи Ар моделара, то заиста није тако тешко увидјети, оно што је заиста питање јесте колико ти исти моделари утичу и пишу говоре другим иним прозападним политичарима??? Колико ти непознати људи без лица утичу на политике Запада данас? Ко је старији кокош или јаје? Политика или медији?

Предност демократије, па и аутократије јесте у томе што знате ко влада, лоше или добро, свеједно је ко, али знате ко влада, ко је одговоран за то што се дешава. Велико питање данас јесте да ли Запад зна ко њиме влада? Ко држи прст на великом дугмету? Ови који читају вијести сасвим сигурно не!