Прави Срби и случајни Хрвати

У доминантним тумачењима холокауста као да недостаје једна реч.

Зоран Ћирјаковић

Често се помињу нацисти и добровољни егзекутори, (малобројне) психопате и (многобројни) обични људи, тоталитарни режим и пропаганда, али ту некако нема много Немаца.

Није реч само о политичкој коректности. Хвале вредан обзир у великој мери одражавашироко прихваћено веровање да Западна Европа представља синоним за модерно, културно и цивилизовано – оно подразумева и да у срцу Европе, у домовини Канта, Хегела и Вебера, једно овако велико, тешко појмљиво зло може бити или банално или знак неке тешке али, ипак, акутне болести. Тако је у причи о око шест милиона убијених Јевреја, без изузетка голоруких цивила, немачка култура испала невина.

Нажалост, у доминантним тумачењима југословенских ратова деведесетих за све као да је крива само једна култура – ту све врви од Срба. Чак и када су описани као Милошевићеви, контаминирани, паланачки или бестијални, нагласак је на томе да су Срби, људи програмирани својом наводно геноцидном културом.

Зато кривица једног Србина данас, по правилу, није схваћена само као индивидуална – она је увек културална, што, практично, значи колективна, српска. Ту треба тражити и неке од разлога зашто је Сребреница постала „српска”,а стотинак пута већи Аушвиц остао „нацистички”.

Етноцентричне интерпретације овдашњег зла су поново добиле на замаху када је прошле недеље објављен снимак веселих братуначких Срба како певају и играју уз одвратну песму чији је рефрен „Ој, Пазару, нови Вуковару, а Сјенице, нова Сребренице”.

Песма позива на понављање наше две највеће срамоте и заслужује најоштрију осуду. Нажалост, она је до сада углавном остала у сенци тумачења која један ружан догађај ваде из контекста, деполитизују и везују за националну, у овом случају српску културу.

У уводнику објављеном у сарајевском „Ослобођењу” под насловом „Нож, жлица, Сјеница” Борис Дежуловић је претеће шовинистичко лумповање представио као својеврсну екранизацију популарног српског обреда – банални израз једног културом уобличеног зла.

Дежуловић је своју културом обојену слику сместио у виц који му је наводно испричао извесни Кожо: „Елем, дошла на српској слави храна за стол, а један рмпалија халапљиво дохватио месо,па га рукама черечи и трпа у раље. ’Ножем, брате, ножем’, дискретно га домаћин мунуо лактом, а овај се тргнуо и дохватио нож: ’Кога, брате, кога?’Има тај виц и видео-спот, видјели сте га ових дана на Јутјубу, запис из Братунца, са тамошњег традиционалног вашара”.

Али, док Дежуловић у једном злу препознаје српске црте, на другом не види хрватско,већ како пише, „усташко лице”. „У Хрватској је превише усташких п…ица које чврсто држе до својих ставова све док за њих не треба рискирати”, изјавио је у емисији ,,Недељом у 2” на ХРТ-у.

Тако усташе, слично као и нацисти раније, бивају одвојени од културе – нечега што је постојано, што се тешко мења, а камоли „лечи”, а њихова злодела се везују за појмове који сугеришу да се ради о нечему што је привремено ишто се да контролисати, производ људске слабости, ретке болести или пролазне идеологије.

Ту нема ничег спорног. Штавише, масовним злочинима и прогонима у двадесетом веку обично је претходило оцрњивање и клеветање једне културе и људи којије носе у себи. Зато свако раскидање везе између културе и зла треба поздравити. Проблем настаје онда када се примењују двоструки стандарди, када исти принцип не важи за све.

Дежуловић је један од аутора који нам сугеришу да су хрватски злочинци само случајно Хрвати, својеврстан национални отпад према коме сплитски новинар не скрива гађење и презир, док су српски зликовци и људи ,,помјерене памети” представљени као отелотворење правих Срба, слика и прилика српске културе.

Оваква схватања су постала широко прихваћена. Не треба их губити из вида када размишљамо о равнодушности према трагичној судбини крајишких Срба или када покушавамо да разумемо потпуно одсуство интересовањаЗапада према чињеници да је немали део Хрватске у Европску унију 1. јула ушао певајући заједно са Томпсоном и играјући уз стихове „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара” и „У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила”.

Она су важна из још једног разлога. Да би Хрватска могла да „оде са Балкана” и буде прихваћена у друштву ,,модерних” и „цивилизованих” Европљана њено зло је морало да престане да буде посматрано као хрватско. Његови корени су пренети из домена (националне) културе – која је летос примљена у клуб „највиших”, оних које су достојне придева западна – у сферу психопатологије, нечега што је по себи универзално, некако банално, људски и нормално, чак и у својој монструозној ненормалности.

Хрватска култура је тако обезбедила, макар привремену, исписницу из многих тумачења наше заједничке ружне прошлости. За будућност Балкана не би било добро да остане последња којој је то успело. Има тамо још много сувишних и опасних речи.