Плијен (Prey)
У суштини, ово и није толико лош филм. Једино је мало пребрзан. Поготово у дијелу око одласка у програм "Изгубљено – нађено". Не постиже се мотивација лика, бар не у степену да је тај фактор изненађења искориштен.

Не помогнете ћаћи око олдтајмера којег лицка откако знате за њега, јер вам је драже гледати глупе видее. У дневној соби, на дмрежи, а преко мобилног телефона. Онда испадну костимирани разбојници, убоду вам оца ножем и украду кола. Отац умре.
Нагло послије тога сте у програму психолошког зацјељења кроз љетну школу/радионицу на крстарењу Малезијом. То како и зашто их остављају на ненасељеним отоцима по три дана, уопште није објашњавано. Што је вјероватно и најбоље рјешење.
Тако се више пажње посвећује томе како је ово све добро снимљено. Прилично хорорно и фетишистички, но до бола већ виђено.
Фрћкавом симпатичном Американчићу Тобију, након што је остао сам, привиђају се тотемистичка чудовишта, након што се отровао храном, те среће младу шеснаестогодишњакињу, чију породицу смо видјели у уводној шпици. У нападу синдрома "Плаже" који је преживио Леонардо Дикаприо, он убија њену мајку, мислећи да је она одговорна за смрт жене која је вођа програма и скипер. Те потопи њен брод.
Могао би се посматрати као филм о одрастању, али формулативним крајем гдје се младић у главној улози није извукао, већ управо та шеснаестогодишња дјевојка, која у тијелу носи Малезијског злодуха… потпуно је избачен из свих разматрања о дугорочнијој вриједности.
Редитељ: Френк Калфун