Останимо, нека они емигрирају!

Од када сам на студентским протестима у Бугарској угледао транспарент упућен политичарима, његова порука прати моје промишљање о политици већине земаља Балкана.

Пише Марко Шука

А несумњиво је дио сваке југословенске државе. Одлазак најталентованијих у земље богатог западног свијета гдје настављају каријере. Као и оних који немају више шта да чекају овдје, без посла и сопственог крова над главом, на ивици самопоштовања и људског достојанства. Гдје поштено студирање и знање не значе ништа уколико ниси члан.

Када је за огрoман број бирачког тијела сав посао обићи биро за запошљавање чији службеници се не сјећају када су посљедњи пут некога позвали на посао. Они који имају од кога позајмити паре за карту, који су спремнији за авантуру и које није убило чекање онога „биће“. Којима је досадило да их „имају у виду“, док им у вид падају неспособни партијски послушници са купљеним школама, магистратурама па и докторатима.

Они одлазе. Разочарани, бијесни и на себе и на све око себе. Не пада им на памет да се врате. Тако они, посматрајући свијет индивидуалистички с пуним правом напуштају сами себе и свој културни простор да би остварили то „Ја“ тамо гдје је могуће. Међутим остаје питање одговорности за оне који нису тих способности и талената и финансијских могућности и који зато морају да остану. У свим религијама има оно, ако ти је дата већа способност то подразумјева да је и одговорност већа. Млади људи су упали у неку матрицу, гдје их образовни систем и медији трују причама о злочинима, свакодневно оптерећују ближом и даљом прошлошћу, ревизијом или покушајима ревизије историје.

Опет зашто да талентовани троше свој таленат и знање у расправе и чекање у реду на пријем код полуписмених и неписмених вођа овог јужнословенског простора, не би ли им они удијелили право на рад. Након приступнице и подршке на изборима или дугогодишње оданости неком од тих и таквих моћника.

Људи треба да раде на себи, да иду, уче и усавршавају се, али и да се сјете ко су, одакле су и да се врате и уклоне те и такве, због којих су морали да оду. Да покажу гдје је мјесто онима који су њих и њихове колеге називали копиладима. Да те и такве протјерамо заувијек ако не у затворе пошто су и судије у истом кошу. Када не раде гимнастику и то голи, онда предмете забoрављају у фиокама довољно дуго док на све не падне дебела прашина.

Па да све њих питамо до када мисле причати о добрим намјерама, када знамо да је таквим намјерама и пут у пакао поплочан.

Шта имају понудити садашњи политичари свих опција на просторима југословенских држава? Ко су ти људи, каквих занимања? Које им је имовинско стање прије почетка бављења политиком? Они вријеђају интелигенцију свих бирача са изјавама и то судским, да они не посједују ништа. Све је на њиховим супругама, дјеци, теткама и бакама. Они спавају на каучима.

Када желе да потврде да су образовани они фотографишу дипломе и објаве на друштвеним мрежама или евентуално на сајту политичке организације или факултета који је у њиховом власништву. Када постану дио неке афере судски процеси трају толико дуго док не застаре а они наставе да раде као да ништа није било. „Индексовци“ из Крагујевца напредују кроз академску каријеру. Професор који је купио докторат из САД-а преко интернета, предавао је годинама новим стручњацима и подобним партијским послушницима широм југостравије. Када им дјеца стасају за школовање ако нису способна да уче у иностранству финансирани из Инвестиционо развојне банке или од дарежљивих фондација разних хоштаплера и мешетара. Онда она докторирају код својих родитеља и њих наслиједе на катедрама. Уколико им је то тешко, увијек има приватних установа на којима можеш да завршиш и запалиш, а ако ипак останеш онда можеш да се надаш неком министарству. Само мораш да мажеш лабело напућеним усницама довољно дуго и са преданошћу. Тада сви аргументи постају глупи. Ипак он је дипломирао са највећим оцјенама.

У Републици Српској и БиХ ове године су избори. Понуда је иста већ више од двадесет година. Иста лица, исти односи, иста прича. Исти нерад и неодговорност. Исти планови и програми, иста обећања. Све исте лажи. И то све гутамо у нади да ће сутра бити боље. Но ваљда би требало да је данас боље од оног јуче. А да ли је? И ако јесте, коме је боље и зашто?

Када ће свима постати доста оваквог стања и ове назови елите? Када ћемо им рећи: Доста је!

Ви се господо сада склоните, доста је било! Нађите у том вашем чланству нове људе, неоптерећене прошлошћу. Или се склоните или да вас склањамо. Емигрирајте Ви!

Ми хоћемо да останемо и хоћемо да позовемо паметне младе и вриједне људе да се врате и да живе у својој земљи и међу својим народом. Да чинимо сви заједно за Републику. Да буде љепша, боља и праведнија. Да нам се не своди живот на причу шта ми је дала. Да ми њој дајемо несебично док не буде таква да се може побринути за сваког свог становника када му је тешко. Да може свима да плати лијечење. Да не буде просјак који тражи, моли и апелује. И да јој је једни спас хуманитарни број.

Колико је само несрећника који немају шансу ни да добију тај број, да би му хиљаде других несрећника дали марку како би наставио да живи у овом паклу.

Зато изађите на изборе и бирајте ако имате кога! Ако је добро овако, ви гласајте за ове или оне, јер су добри пјевачи, јер пеку пљескавице и плаћају пјеваљке на тргу.
Ако је то смисао државе и демократије ништа боље и не заслужујемо.

А уколико није. Онда немојте да изађете на изборе. Бојкотујте их све! Jер имате пуно право. Тако им поручите да је доста истих фаца и власти и опозиције, празних прича и обећања. Да је доста гласања против неког умјесто за неког!
Поручимо им да је вријеме да емигрирају јер ми желимо да останемо!