Нови Берлински конгрес

Живјети на трусном и нестабилном Балкану за обичан народ је увијек изазов.

Пише: Стефан Драгичевић

Изазов који дугорочно гледано може поново да разбукти пламен мржње, варварства и злочина, а који би се темељио на II свјетском рату и сукобима на простору бивше СФРЈ почетком 90-их година. Наши народи и обичан свијет балканског менталитета јако тешко заборавља прошлост што барем у овим околностима показује недостатак жеље за помирењем у региону, покушајем да се поједине политике и одговорности пренесу на друге, стварање слике о само једном народу као главном кривцу за сукобе и остало…

Све то представља брану ка заједничким визијама будућности и један вид нефункционалног система који се најбоље може примјетити и видјети на примјеру БиХ.

Када знамо историју 20. вијека и саму хронологију догађаја који су изазивали распиривање мржње с једне и страха с друге стране, неминовно се поставља питање заокруживање сопственог националног корпуса и идентитета. Зар није циљ и задатак сваке конзервативне идеологије да уједињује сопствени народ? Зар није основни циљ да се једном за сва времена закључи национално питање народа на овом подручју југоисточне Европе? Да се граница, вјековна огњишта и живот одвија у околностима примјереним у времену у коме живимо? Све су то питање на које ме је својом анализом подстакао британски дипломата Ајвори Робертс који предлаже међународну конференцију сличну Берлинском конгресу у коме би се трајно дефинисале границе држава и народа на Балкану.

Мултиетничност

Народи који живе на овом врло бременитом подручју су доказали да им мултиетничност и мултикултуралност није јача страна и да је за све потребна нека врста националне идентификације. Од посла, преко обичног рада до стварања личности у обичном друштву. Наравно, треба бити објективан па рећи да је кроз историју Балкан био подручје различитих културних, друштвених и социјалних дешавања који су народе држали у неком окупу и заједништву, али данас је то потпуно неизводљиво. Не само што је неизводљиво него је деградирано самим чином политичких турбуленција који су довели до укрупњавања националног корпуса у коме се човијек „са неког безбједносног аспекта“ чини безбједним и слободним.

Америчка култура која сем тога што нам је овдје наметнула сукобе, рат и разарања; донијела нам је своју западњачку културу која нам се овдје функционално испољава више кроз црну хронику него кроз нормалан живот једне породице и човјека. Будући да је ово подручје увијек било интересна сфера политике Стејт департмента и Пентагона, посебно у дијелу мјешовитног становништва, Американци су знали како да „заваде друштво“ и да из тога они ваде корист и својим огромним приватним корпорацијама испуњавају жеље и циљеве за експлоатацијом природних богатстава. Мултиетничност коју гаје многе државе западне Европе и САД код нас на Балкану је непроводивa јер је превише укоријењене мржње и нетрпељивости да би се из БиХ направио „Њујорк у малом“.

Модел новог Берлинског конгреса

Као и за сваки проблем увијек се мора трагати за одрживим и разумним ријешењем, а то је у овом случају дефинисање граница и територија српске, хрватске, муслиманске и албанске државе кроз међународну конференцију сличну Берлинском конгресу из 1878. године. Представници народа морају јасно да кажу да је западњачки систем мултиетничности неодржив на подручју бивше СФРЈ и да се коначно дефинише географска и демографска карта једне јединствене етничке групе. Консензус је врло тешко изводљив за државе и политичаре на Балкану када су у питању овако осјетљиве теме, али они се с тим морају суочити, и с дргуе стране, морају пронаћи модалитете да са Балкана пошаљу поруку спремности на мир и договор од општег регионалног значаја. Док имамо неодговорне, себичне и бахате политичаре који више мисле о себи, а мало или никако о народу имаћемо ситуацију „да се не крећемо ни у једном смјеру“, а то даље имплицира на продубљавање кризе која једног дана мора планути.

Но како вријеме све више тече свако разуман ко објективно жели да види ситутацију на терену схвата да су наши политички властодржци само марионете са којима неко други управља са запада. Као беспилотна летјелица са којом војни оперативци у климатизованим просторијама управљају џојстиком и тастатуром и убијају недужан народ по Блиском истоку.

Марионетско понашање

1. Како другачије објаснити ствар када нпр. америчка админинстрација преко посредника Купера од Стефановића у преговорима око Косова издејствује све основне постулате преко кога ће јужна покрајина Србије да добије сва обиљежја државе (админинстративне прелазе, регионално представљање, катастар, земљишне књиге, матичне књиге, телекомуникације, универзитетске дипломе, безбједносне снаге…)?

2. Како објаснити чињеницу да послије сваких проведених избора у Србији америчка админинстрација или позове или преко своје амбасаде активно дјелује у склапању скупштинске већине?

3. Како објаснити тежњу америчке админинстрације да Приштина што прије успостави власт над сјевером Косова?

4. Како објаснити оволику нефункционланост државе БиХ која није у стању да проведе судску пресуду из Стразбура Сејдић-Финци, а камоли да се ухвати у коштац са озбиљним економским и социјалним изазовима?

5. Како објаснити благослов према владајућој структури у Црној Гори која чини све да се истисне из српског биолошког бића и прикаже себе као потпуно независну, националну, културну, духовну, историјску, политичку творевину?

6. Како објаснити све чешће националне испаде у сјеверној српској покрајини Војводини у коме се поставља транспарент „Велкам ту Нови сад, д капитол оф Војводина“?

Ако желимо дугорочну стабилност, без националних трвења и размимоилажења око битних ствари, најбоље ријешење које се само намеће јесте обједињавање националних корпуса у националне државе. Историја Југославије која се почела стварати кроз државу СХС, убиством краља Александра Карађорђевића, Другог свијетског рата и четири деценије под социјалистичко-диктаторском Југославијом у миру до почетка 90их година је показала немогућност заједничке визије јер је контрола народа и држава била концентрисана у једном човијеку и у једној политичкој партији.

Вријеме је да вратимо свој културолошки и национални идентитет народу.