Никола Маловић

Никола Маловић: Повлашћена географија

Када кажем да сам Бокељ од 1694. то не значи да сам се дебото повампирио него да сам потомак оних који су MDCXCIV године дошли у једини фјорд на Медитерану. Да живе.

петак, 8 јула, 2016 / 10:14

Уз најбољу вољу, не могу да пребројим колико сам пута бродио копненом линијом по ободу вијугавог Залива дугог 101 км, нити колико сам пута с морске пак стране гледао градове Котор, Рисан, Херцег Нови, Пераст и Тиват.

Можда је мало рећи: на хиљаде пута. Да, мало је.

И сад, неко би рекао, каква рутина, каква досада, као она списатељица којој сам причао да сам 11. генерација људи који се нису макли с мјеста иако су као поморци могли да остану по свијету гдје су хтјели. Боооринг! – казала ми је у брк. И још заколутала очима. Туристи, у праву је био Дучић, нити виде у што гледају нити чују што им се казује.

Разлог опстанка 12 генерација с истом славом, и са истом резиденцијом у 14 држава (!), под условима под којима је збирних 12 генерација дословно видјело, чуло и окусило сваки континент планете Земље – мора да је утемељен, оно баш.

И јест. Бока Которска је дивинска, чудесно лијепа географија, најљепши залив на свијету, фјорд, гдје море продире 30 км дубоко у копно. Над заливском водом (надморском дакле нулом) окомито се надносе хиљадуметарске планине, тако да се митски Ловћен с гробом највећег српског и црногорског пјесника (што би требало да је једно те исто) – поваздан огледа у морском огледалу.

Као дијете, питао сам се што ли је иза свих тих планина којима је моје море било урамљено, па сам постао планинар, с респектабилном количином печата – доказа о освојеним врховима. Мом чуђењу није било краја! На висинској ивици Боке, око је с једне стране могло да види само море новог камена, а са друге стране – царство медитеранског шаренила, а усред зиме – палме, мимозе, камелије, лимуне, поморанџе, градове састављене од умјетнички послаганог камена у доба барока, цркве, палате, вјекове и палимпсест култура…

Вожња Боком Которском је по возача опасна. Иако 50 км од Котора до Херцег Новог познајем до детаља, и иако је тај пут стално одржаван, ноћу освијетљен – на крају, добар комад је унутар географије под заштитом Унеска – подвлачим да је опасан. Опасан је због превелике гравитације љепоте. Без све шале.

Возач, чак и ако би био на бициклу, погледом блуди по свим тим чудима за око, и много пута занемари волан. Шири обрве спрам односа неколико залива унутар Залива, пита се: како уопште може да постоји такав контраст водене равни с вратоломним планинама, како то може да постоји шест природних острва, а да је седмо данас можда најпознатије, вјештачко острво – Госпа од Шкрпјела, наста(ја)ло насипањем једне хриди, од јула 1452. г, с амбицијом да се шири до краја времена…?

Бока је толико алогично вијугава – да олтари 300 (!) цркава – с обзиром одакле се с истока појављује Сунце, имају апсиде друкчије оријентисане. Пазимо: исток над равницом увијек је на истоку, али је мјесто одакле Сунце ниче изнад освештаног мјеста у дну фјорда онолико исток колико је Сунце поодмакло на своду – док тај дио прибаља не обасја.

Бока је повлашћена географија. Било да је под буром, југом, снијегом једном у 10 година, било да је под сезонском окупацијом континеталаца, било да је у рату, или у ишчекивању глобалног сукоба; трговина је крвна веза, и сваки је добар човјек брат, но постоје силе које би да зарад своје верy оwн трговине не само разбрате браћу, него и помјере планине, или нуклеарним бомбама испеглају таман и брдовите ентитете, наводно самосталне и суверене…

Туристичка организација Боке Которске не постоји. Да постоји, можда би спонзорисала реченицу: Дођите у Боку док још има времена.

Наравно, уз опрез. Бока је музеј географије. Пун барокних градова. Окићена биљкама чија су многа сјемена донијели поморци. Залив је толико лијеп, у подне и у поноћ, љети и зими, да у најмању руку ваља возити полако. Нека трубе, ови који су иза.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *