Никола Маловић

Никола Маловић: Питање правца

Од свих главних градова бивших СФРЈ република, само је Подгорица (1946) одустала од свога имена и узела Титово, за разлику од осталих – које су Титу даривале "неки од градова" уз додавање префикса: Титово Велење (Словенија), Титова Кореница (Хрватска), Титов Дрвар (БиХ), Титово Ужице, Титов Врбас и Титова Митровица (Србија са покрајинама, Војводином и Косовом) и Титов Велес (Македонија).

Титоград је Црну Гору издвојио, рекао бих, не само по имену, него и по односу спрам власти, јер се нигдје није нашло толико удвориштва колико у најмањој ЈУ републици, што се показало и када је требало (први пут) одалечити се од Русије и кумове листом послати на Голи оток.

Пуних 15 година послије Петооктобарских промјена у Србији, Црна Гора никако да се ослободи баласта једне те исте власти која је у међувремену појела своју идеологију и декадентирала се, но траје и даље управо због поданичког менталитета више него због духа времена.

Од 27. септембра у данашњој Подгорици одржавају се протести дијела опозиције. Вишеглаво челништво Демократског фронта као номиналног стожера бунта против режима Мила Ђунаковића, нешто је и научило током гинисовског опозиционог стажа, па уводи разне наративе да би задржало народ на улици. Разноврсни програм, можда је најбоља дефиниција политичке забаве која једино, осим хране, пића, шатора и покретних тоалета – може да обдржи гомилу. Ред лидерских обраћања с бине, ред шетње по "ослобођеној територији" са залажењем на феуд Мила Ђукановића, ред говора, пјесама и игара – не би ли се купило вријеме, не би ли се и студенти, финалменте (!) прикључили, сви који су остали без посла, рјечју, не би ли сва Црна Гора са Приморјем стала с једне, а полиција која чува зграду Владе с друге стране. Не би ли се догодило што бити не може, не би ли се, аман, свргао с власти дон, Мило Ђукановић.

Али, критичне масе за револуцију – нема.

И ма колико се излагао опасности да ћу бити оптужен за дефетизам, не могу а да се не отмем утиску како се опет и опет с бине у главном граду републичице не лансирају дрске замјене теза. Правац у коме би чак и побуњени дио опозиције да усмјери брод исти је као правац Мила Ђукановића, јер је то правац и Александра Вучића, и поклапа се, о апсурда, с правцем којим би жељела да броди по инерцији и она ЦГ опозиција која није под подгоричким шаторима. Што се мрчиш кад ковати нећеш?, упитао би Његош. Што збор купите кад зборити не смијете? Поштен и већински Црногорац и Бокељ, одређујем географски, неће у НАТО, и веома му је проблематично што је побуњена опозиција Ранку Кривокапићу, лидеру СДП-а и коалиционом владару, нудила ономад сарадњу, читај власт и даље, само да се одалечи од Ђукановића, што је понуда очајника, јер је управо Кривокапић тај који идеологијом обесмишљава стварни његошевски, новозавјетни дух Црне Горе.

Тај дух не може да дише уз скуте НАТО-а. Црна Гора је рођена да би била слободна, или се обесмишљава као Црна Гора. О томе је на протестима у Подгорици процентуално најмање било ријечи. А од тога, браћо драга, све у будућности зависи