Мр Горан Латиновић: О хрватским уџбеницима историје (2)

Други дио фељтона о хрватским уџбеницима историје почиње са Дубровником, градом који се у границама Хрватске нашао тек 1939. године.

Пише: Мр Горан Латиновић

Ниједан аутор хрватских уџбеника историје не доводи у питање хрватски карактер града Дубровника, па то не чини ни Иво Макек. Он каже да се романско становништво похрваћивало "useljavanjem hrvatskog življa iz okolice" па је тако настао "hrvatski grad – Dubrovnik".

Не само да је Дубровник представљен као хрватски град, него је представљен и као дио Хрватске, у континуитету од средњег вијека. У наставној јединици под насловом Dubrovačka republika od početka XVI. do kraja XVIII. stoljeća речено је да је у Дубровнику радила текстилна мануфактура – "prva u Hrvatskoj".

Словенско-српско трговачко острво

Бројни историјски извори упућују на закључак да се Дубровник развијао у српској етничкој средини и да се народносно обнављао српским досељеницима из ближе и даље околине. Крајем XIII вијека српски елеменат је надвладао над романским и осталима. Примјера ради, од 552 особе из балканских земаља које су током средњег вијека продате у Дубровник, само осам их је потицало из Хрватске, двије из Албаније и једна са Драве, док су све остале биле са подручја Босне, Србије и Зете. Сличан однос важи и за остале категорије усељеног становништва.

Дубровчани су себе, као и своје сусједе, звали Словенима (Словинима), а дубровачки писац Мавро Орбин написао је 1601. дјело Краљевство Словена (Il regno degli Sla-vi) у којем је Србима посветио близу 200 страница, а Хрватима само пар десетина редова, наводећи за Хрватску да је "врло далека земља". Дубровачки књижевник Медо Пуцић записао је 1867: "Као оток сред млетачкога земљишта постојаше од старине обртна и трговачка република српска Дубровник", а хрватски историчар Натко Нодило, дугогодишњи професор Свеушилишта у Загребу, закључио је да се у Дубровнику "ако и не од првога почетка, а то од памтивијека" говорило српским језиком. Дубровник је дио Хрватске постао тек 1939. године.

Католичка Босна са православним Власима

С обзиром на то да су се Хрвати зауставили "na obalama brze Drine", не треба посебно истицати да Макек Босну сматра хрватском земљом. Отуд и његова потпуно произвољна процјена да је "prije dolaska Turaka oko 85% stanovnika Bosne pripadalo katoličkoj vjeri. Manje od 10% bili su patareni, a oko 5% pravoslavni". Он тврди да "u Bosni i Hercegovini do druge polovice XVI. stoljeća nije bilo pripadnika Pravoslavne crkve (…) Pravoslavni se živalj pojavio u Bosni i Hercegovini doseljavanjem Vlaha iz planinskog područja oko gornje Drine i njezinih pritoka".

Занимљиво је да је аутор на историјској карти на 11. страници свог уџбеника као становнике управо тог подручја око горње Дрине означио Србе. Осим тога, бројне цркве и манастири саграђени до средине XVI вијека увјерљиво говоре о раном присуству православних Срба на територији данашње Босне и Херцеговине.

Стотине хиљада Хрвата у Турском ропству

Надирање Турака било је судбоносно "i za Balkan i za Europu, ali najsudbonosnije za Hrvate", јер је "više stotina tisuća Hrvata odvedeno iz različitih hrvatskih krajeva u tursko ropstvo. Tu su mukama bili prisiljavani da prihvate islam. Mnogi su radije podnijeli muku i smrt, nego da se odreknu katoličke vjere". Турци су поступали блаже према православцима и протестантима "a često puta su ih podupirali na štetu katolika".

Аутор вели да су Турци освајали хрватске крајеве уз помоћ одреда "Влаха", коje су Турци насељавали на опустошене хрватске земље. Макек каже да су "Vlasi" за сопствени рачун "jer od toga su živjeli, provaljivali preko granice i tamo pljačkali, palili i robili". Он закључује: "Naseljavanjem Vlaha – koji su u svim izvorima samo tako nazivaju – uz granicu, mijenjao se narodnosni sastav pučanstva u hrvatskim krajevima pod turskom vlašću".

Теорија о "Власима" који су под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе у XIX вијеку асимиловани у Србе, одавно је присутна у хрватској историографији. Овакво схватање хрватски историчари заснивају на историјским изворима који Србе означавају као "Влахе".

Влашки статус

Међутим, у науци је познато да су Срби, који су се досељавали на неке територије које данас припадају Републици Хрватској (као и на неке територије у данашњој Босни и Херцеговини), имали посебан влашки статус, који су Турци давали сточарском становништву у пограничним областима. Срби са статусом влаха представљали су распрострањен и мобилан друштвени слој, чували су границу и учествовали у ратним походима, а у накнаду за то имали су одређене пореске олакшице и право на унутрашњу самоуправу. Међутим, нарушавање повластица влаха довело је до њиховог масовног преласка из Османског Царства у сусједне земље.

Иако се често помињу као "Власи", уз овај назив много пута је придодато тумачење, па је тако један словеначки путописац 1530. године записао да на подручју од Уне до Врхбосне (Сарајева) живе и "Srbi (Surffen), koje oni zovu Vlasima (Wallachen), a mi ih zovemo Zigen (Ćići, Čiči) ili martolozima". Аустријски цар Фердинанд I писао је 1538. хрватском бану Петру Кеглевићу како му је јављено "да су капетани и војводе Рашана или Србијанаца, односно Влаха, који се обично Србима зову" са својим подређенима срећно прешли из Турске у Аустрију.

Међутим, између досељених Срба, који нису одступали од свог повлашћеног положаја, и Хрвата који су били феудалци или њихови кметови, стварала се нетрпељивост која је током времена добијала и нове састојке. Негативан став о Србима у савременој Хрватској "сведочи о сувишном коплексу једне средине која се, некад разбијена, позно почела конституисати у нацију. У јавну реч и општу образованост без изазивања већег отпора продрле су научне полуистине и, стално потхрањиване, старе неистине, оне које стоје насупрот рационалном поимању ствари".

Према томе, теорије о досељеним Србима као "Власима", недовољно истраженом етносу који нема ништа заједничко са Србима и осталим Словенима, а који су временом претворени у Србе, представљају "мисли без основе".