Може ли се кинеска књижевност читати на другом језику?

Амерички преводилац савремене кинеске књижевности Хауард Голдблат, пореди дела кинеског нобеловца са Дикенсовим стваралаштвом

Кинески романописац, писац кратких прича и добитник Нобелове награде за књижевност за 2012. годину Мо Јан инспирацију за писање прича добија из кинеске народне културе, јер је, како сам каже, одрастао у окружењу преплављеном њоме, пише „Чајна дејли”.

Јанова дела су и мешавина фантазије и реалности, историјске и друштвене перспективе уз помоћ којих је створио свет који, по својој сложености, подсећа на онај из дела америчког књижевника Вилијама Фокнера (1897–1962) и колумбијског књижевника Габријела Гарсије Маркеса (рођен 1927. године).

Може се слободно рећи да су дела овог нобеловца епски историјски романи у којима доминира халуциногени реализам уз доста елемената црног хумора. Главна тема је константност људске похлепе и корупције.

Користећи често сложене и насилне слике, Мо радњу својих прича поставља у свој родни град Гаоми, у источној кинеској провинцији Шандунг, а ликови су инспирисани житељима тог места. Он се подсмева социјалном реализму „стављајући”, раднике и бирократе у апсурдне ситуације.

Мо Јан, чије је право име Гуан Моје, први је кинески добитник Нобелове награде за књижевност. Признаје да награда није нешто што је очекивао, али му је пружила прилику да спозна себе и уочи своје мане и недостатке.

Јан је, како преноси кинески дневник, створио особен стил писања и галерију врло живописних ликова, што се, према светски реномираном америчком преводиоцу бројних савремених кинеских књижевних дела Хауарду Голдблату, може поредити са Дикенсовим делима богатих великом имагинарношћу и снажним моралним кодом.

Уредник кинеског часописа „Санлијан лајф викли” Зу Веи, сматра да се Мо Јанов допринос књижевности може упоредити са Дикенсовим.

„Али иако је све тако, Јан али и други кинески писци нису у потпуности схваћени, јер се велики део књижевне грађе ’изгуби’ у преводу. Другим речима, у кинеском постоји много речи које се једноставно не могу превести на енглески. Стога је потребно научити кинески како би се књижевност ове земље заиста разумела и истински ценила”, додаје он.

Амерички преводилац савремене кинеске књижевности Ерик Абрахамсен каже да Јан „лебди” између књижевног и аналитичког. „Кинеска књижевност може често да иде из једног екстрема у други. Или је реч о пишчевом ставу и размишљању о одређеном друштвеном проблему, што је на уштрб књижевног, или се аутор повлачи из стварности и игра својом маштом. Мислим да је Мо Јан успео да направи равнотежу између та два”, објашњава он.

Абрахамсен додаје да је Јан заслужено добио Нобелову награду, јер је „одличан писац који је у току своје књижевне каријере много допринео језику и стилу савремене кинеске књижевности, али се и позабавио значајним историјским и друштвеним темама”. „Чињеница да је један Кинез добитник Нобелове награде пробудиће међународно интересовање, истраживање и разумевање књижевности те земље”, закључује он.

С друге стране, има оних који сматрају да Мо није заслужио награду. Неки писци и критичари су га напали због причања прича из личног угла, што потеже питање објективног када је реч о разматрању озбиљних друштвених проблема.

Хауард Голдблат има одговор на то: „Пример је Моов роман ’Република вина’, пун суреализма и метафоре. Главни лик је владин званичник који одлази у измишљену Републику вина како би истражио тачност гласина о канибализму. Али и пре него што ће почети своју истрагу, локални званичници га напијају и он завршава удављен у јами измета. Роман је прави пример сатире против корупције и кинеских навика опијања.”