Милослав Самарџић: О Дражи се слободније прича у Пољској и Чешкој, него у Србији

Пројекција филма о генералу Михаиловићу у Бањој Луци била је до сада највећа од 15 одржаних до сада. Од премијере у аустралијском Аделејду до данас, најпосјећеније приказивање било је у Ужицу, 250 гледалаца у два приказивања. У Банском двору, кажу да је било скоро 500 људи, а на галерији су искориштене све столице које су се налазиле у ходнику.

недеља, октобар 20, 2019 / 12:57

Аутор филма, Милослав Самарџић из крагујевачке издавачке и продукцијске куће Погледи, љубазно је дао интервју екипи Фронтала, која је Самарџићево дјеловање хтјела ставити у данашње друштвене и политичке прилике. Без питања "шта се десило тад или тад", што су најчешћа питања која му постављају кад се појављује у медијима. Добар пријем бањолучке публике није хтио гледати у контексту политичких прилика, већ у организацији.

— Не бих говорио о политичким приликама, већ о организацији. Најбоља организација била је у Бањој Луци, јер је Србско сабрање "Баштионик", организатор пројекције, веома јако удружење. После пројекције су ми рекли да су се многи вратили, јер није било мјеста. Исправа се није могао тачно утврдити број, јер се из првог реда, где смо ми седели, није видела маса људи која је гледала филм из хола.

Да ли је документарна серија о Југославији у Другом свјетском рату приказана и на једној српској телевизији?

— Јесте једна српска, БНТВ. Сем ње, серију је приказала државна Телевизија Пољске, и то више пута, а откупиле су је још три телевизије из Чешке и Словачке. Дефинитивно, у тим државама су много више раскрстили с комунизмом него ми.

Имамо ТВ станице које дословно "србују", али и даље емитују партизанске филмове. Ви сте једном коментарисали да би те филмове требало означити натписом "радња филмова нема везе са историјским догађајима"?

— Да. А они раде супротно. По правилу, у најавама програма можемо видети да је реч о опису догађаја који су се заиста одиграли. У најмању руку, да је неки филм заснован на истинитим догађајима, а да су само ликови измишљени. Обрни-окрени, историјски филмови јесу уџбеници историје. И то неупоредиво утицајнији од оних правих. Док, од око 600 партизанских филмова, ни један није истинит. А начелно говорећи, они су промоција зла, јер је комунистичка идеологија тоталитарна. У 20. веку, комунисти су убили 100, а нацисти 20 милиона људи. А колики је тек број људи којима је та идеологија нанела патњу. И обично лагање је неморално, а камоли промоција зла. Уметност, по дефиницији, подразумева хуманизам, тако да се уметничка дела која промовишу зло и не могу сматрати уметничким делима. Просто, РТС и други који пуштају те филмове, немају оправдања.

Након година истраживања, узимања изјава свједока, објављивања књига, чини се да сте акумулирали довољно информација да објавите доста филмова и серија. Шта од филмова припремате, шта нас прво очекује?

— Најближи завршетку су филмови "Војвода Ђујић" и "Никола Калабић – најоклеветанији Србин". Радићемо и ми филм о Мисији "Халијард", али и о савезничким бомбардовањима српских градова 1944. године. Одавно смо почели и филм "Војвода Јевђевић", али никако да га завршимо. То је још један од заборављених великана Другог светског рата.

Такође радимо и на ТВ серији "Приче из музеја", за коју нам је финансијски помогао Град Крагујевац. То је први случај да држава помаже неки наш пројект. Серија креће од предмета Народног музеја у Крагујевцу, и на основу њих описује неко доба, на пример средњи век, Први српски устанак, итд.

Истичете да је ваш циљ играни филм, имате ли у нацрту о чему би се то радило?

— Имам неколико. За један сам написао све сцене и дијалоге, али испоставило се да не може да се уради без 200.000 евра. Онда сам размишљао како да се спусти та цифра. Једна од идеја је избацивање ентеријера и коришћење бесплатног екстеријера – шуме. Филм би свакако био заснован на неком истинитом догађају и свакако би описивао борбе четника против Немаца.

Колико је јак комунистички наратив у популарној култури, рецимо у серијама попут "Сенке над Балканом"? Или чак у серији "Равна Гора", који се наметао као пројекат који "ће приказати истину"?

— Не да је јак, него доминира. Један цели интервју био би недовољан само за ово питање. На пример, објавио сам књигу "Фалсификати ТВ серије Равна Гора". Толико је тога било, да није могло стати ни у фељтон.

И "Сенке над Балканом" рађене су по комунистичкој матрици. Радња се дешава 1920-тих, када је у Србији било доста Руса, избеглица од бољшевика. Руси су у серији приказани као нарко-дилери, четници војводе Танкосића као други криминални клан, док је комуниста Мустафа Голубић приказан као Џејмс Бонд.

И детаља је превише. Ево да узмемо лудаке. Када се радња спусти испод 1941, појави се српска униформа, или неко обележје Краљевине, често видимо неке луде Србе: Петар Кочић полудео и налази се у лудници, један српски наредник прича причу из луднице у ТВ серији "Чизмаши", српски принц Ђорђе у лудници у ТВ серији "Сенке над Балканом", српски капетан је полудео у филму "Свети Георгије убива аждају", итд. А комунисти, на пример у ТВ серији "Равна Гора", све фини, воле их девојке, посећују библиотеке, итд.

Када је комунизам доживио највећу рехабилитацију, да ли је то са повратком СПС-а у власт, или је ситуација и раније била слична?

— Да, са повратком Дачићевог СПС, али и ЈУЛ, под вођством Вулина, који се сада зове Покрет социјалиста. Они су најекстремнији комунисти. Дачић се чак залаже за повратак Титовог споменика у центру Ужица. СПС је огромна машинерија. Према незваничним подацима – јер то званично никада неће рећи – СПС има око 30.000 директора и других руководилаца у јавном сектору у Србији. То је можда више него што има Вучићев СНС. И држи несразмерно много културних установа.

На пример, филм "Генерал Дража Михаиловић" требало је да се прикаже у биоскопу у Аранђеловцу. Изнад Аранђеловца је Орашац, где је Карађорђе дигао устанак, и где је у Другом светском рату била четничка Орашачка бригада, у саставу Опленачког корпуса (Топола и Опленац су на 15 км), под командом капетана Николе Калабића. То је још један, што се каже, четнички крај, ту није постојала партизанска јединица. И упркос огромној жељи грађана да се види филм, то није могуће, јер се испоставило да културни центар, односно биоскоп, држи СПС. На власти је СНС и он је дао пристанак, али, нису хтели да се замерају са коалиционим партнерима.

Дачић и Вулин су милошевићевска фракција, али велики проблем је и комунистичка стамболићевска фракција. Они се представљају као грађанска опција, а заправо су сорошевци. Некада их је највише било у Демократској странци, Грађанском савезу, и сл, а типичан пример је Ненад Чанак.

Милошевићевска фракција користи национална осећања грађана у својим кампањама, док је стамболићевска отворено антинационална. Међутим, и једни и други су комунисти по менталитету. Они спречавају демократизацију друштва, спречавају развој бизниса, па тиме и подизање стандарда грађана. Њима је циљ да се докопају власти и да расподеле своје људе у јавни сектор, да додељују добре послове својим компањонима, итд. Своју власт оправдавају наводним заслугама својих предака у Другом светском рату и зато не дају да се шири другачија прича.

Званична Америка се потрудила да обиљежи годишњицу Мисије "Халијард" у Србији. Видите ли то као промјену парадигме, или као тренутну манифестацију из политичких разлога?

— Стицајем околности, упознат са овом причом од почетка, од 2007. године. Тада су пуковник Џон Капело, амерички војни аташе у Србији, и Бојан Драгићевић, из НВО "Евроатлантске интеграције" у Београду, дошли у Крагујевац, у редакцију "Погледа", ради информација о Мисији "Халијард". Нарочито су имали проблем у разликовању те мисије од Мисије "Ренџер", на челу са пуковником Робертом Мекдауелом. Наравно, тражили су и документа о спашавању америчких пилота, контакте са спасиоцима, итд.

Капело је сада председник Фондације "Халијард", а Драгићевић и даље ради са својом НВО, а иначе бави се и документарним филмовима. Управо он је на почетку приче, јер је отишао код Капела, који је тада баш дошао у Србију, да тражи помоћ за снимање документарца о Мисији "Халијард". Капело је, пошто се упознао са ситуацијом, обавестио надлежне. По мојој процени, они су схватили да је у питању нешто велико и предузели су мере да истицање ове мисије послужи као нека врста моста за поправљање односа између Америке и Србије, нарушених нарочито 1999. То се види по томе што је у Америци ускоро почела доста велика кампања посвећена "херојима Мисије Халијард", под којима су подразумевали спашене пилоте.

У Чикагу живи Александра Ребић, ћерка четника из Лике, Радета, која има сајт www.generalmihailovich.com. На том сајту редовно је преносила ивформације из америчких медија о појединим пилотима, како им је "Србија" била последња реч на самрти, како су волели генерала Дражу, итд. Наравно, то је све тачно. Ови пилоти су 1946. покушали да дођу у Београд да сведоче у Дражину корист, после су покушали да подигну споменик Дражи негде код Сената у Вашингтону, итд. Само указујем на време почетка кампање у Америци.

Међутим, проблем је настао у Србији, јер су власт у Србији 2007. комунисти чинили још више него данас. Дакле, Американци су уједно подржавали и комунисте (петооктобарске "револуционаре" из 2000. године, који су владали до 2012) и једно Дражино дело. Комунисти су се одупирали и још се одупиру. Они одлазе у Прањане због Американаца, али после у медијима видимо да не помињу Дражу и четнике, већ говоре да је пилоте спашавао народ.

Било је и комичних ситуација. Причао ми је Бојан Драгићевић како су једном, на амерички Дан државности, 4. јул, направили Дражину фигуру у природној величини и поставили је на улаз у америчку амбасаду. Онда су стали у неки прикрајак и умирали од смеха. На пример, долази Весна Пешић, са изразом лица да не кажем каквим, а онда види Дражу испред себе и замало не падне у несвест.

Можете ли замислити да амерички амбасадор у БиХ дође на Озрен и обиљежи спашавање америчких пилота?

— Да, могу да замислим да амерички амбасадор у БиХ дође у Бољанић. Заправо, верујем да ће доћи. Американци су прилагодили свој наступ београдским комунистима, чим су схватили да су то заправо комунисти, а не демократе, као што се представљају, али они имају свој план и не одустају. У питању је само тактика. Тако они свој наступ прилагођавају и сарајевским комунистима, или шта су већ. У Сарајеву је доминантна прича да су Хрвати били усташе, Срби четници – дакле, и једни и други исти, фашисти – а да су само муслимани били на правој страни, тј. у партизанима. То је политичка конструкција која мора пасти, као што и иначе падају поигравања са историјским чињеницама. Прецизније речено, већ пада. Видео сам некада незамисливе радове муслимана, тј. Бошњака, о четницима, попут описа немачко-усташке Операције "Озрен", изведене 1943. против четника на овој планини. Документована прича ће свакако победити и у Сарајеву, само је питање времена.

У интервјуима вас обично питају о томе шта се десило у неким историјским тренуцима, али ријетко имамо прилику чути како долазите до података. Можете ли рећи нешто о упечатљивим открићима, проналажењима докумената, долажењем до свједока?

— Кључна реч је време. Ово је практично немогуће радити на брзину. Кад сам почео да идем у Војни архив, један мајор ми је рекао да имају око милион страница оригиналних четничких докумената. Дакле, много више него што се може прочитати, а камоли проучити. Сузио сам избор на документа Врховне команде, али и њих има много, око 300.000 страница. Па сам после сузио избор на радио-везу, јер је она била основни вид комуникације у Дражиној војсци. Врховна команда је имала три радио станице, које су радиле нон-стоп, а широм земље било је до 100 радио станица. Дневно, Дража је слао и до 60 депеша и примао отприлике исто толико извештаја. Испоставило се да ми је било потребно пет година да нађем све сачуване депеше које је Врховна команда послала и примила, то је негде око 70.000 депеша.

А обим није једина невоља. Тако, после шест месеци, случајно сам приметио да преписи нису верни оригиналима. Јер, уз оригинал се по правилу налази и препис, који је прекуцан и није избледео. Дакле, лакше се чита и сви се испрва дохватимо преписа. Међутим, комунисити нису преписивали најважније детаље. Некад је то само једна реч. На пример, Дража наређује мајора Баћовићу да настави борбу против усташа и комуниста, а у препису пише: "Наставите борбу против комуниста".

Сведоке сам релативно лако налазио, јер су у ствари многи од њих налазили мене, кад су чули за часопис "Погледи". Ту ми је много помогло новинарско искуство, јер сведоци, иако су добронамерни, или, и кад су добронамерни, нису увек прецизни. Па је потребан систем интервјуисања, да не кажем – испитивања. Познавање ситуације на основу докумената, много ми је користило да им освежим памћење. Сем тога, скоро увек сам им давао интервјуе на ауторизацију, јер, опет, ђаво се крије у детаљима. Никад нисам пао у замку да романизујем њихове изјаве. На жалост, имамо ситуације да су изјаве сведока коришћене у романима, па онда у историографским делима. Ти романи могу бити и добри и лоши, али та историографија сигурно није добра.



2 КОМЕНТАРА

  1. Ако српска политика Србији,Републици Српској и ЦрнојГори жели да се Срби измире, да завлада српска слога, да двије трећине потомака Срба чији су преци били у ЈВуО не буду “издајници и сарадници окупатора“, да се утврди једна и једина истина из Другог свјетског рата на овим просторима, морају промијенити све уџбенике историје из наведеног периода и живјети и учити како једнина неспорна историјска истина налаже. Комнизам и комунисти оличени у ЦК КПЈ и Политбироу ЦККПЈ учинили су велико зло српском народу, а и сам народ је за своју трагедију крив. Најгорио рат је братуобилачки рат у коме је несрећа бити побједник. О српској трагичној судбини могло би се причати данима. Оно што је без икакве сумње јесте чињеница да је комуниста Јосип Броз зв.Тито учинио више зла и несреће српском народу у 20. вијеку него нациста Адолф Хитлер.Такође, истина је да су српски изроди својом поквареном политиком и својим политичким дјеловањем довели до братоубилачког рата, унаказили и довели до пропасти српки народ.И друга српска страна је углавном прихавила погубну комунистичку политику кад је међусобно убијање у питању. А обје стране су без сумње биле антинцистичке и антифашистичке. Добро смо икако опстали шта нас је све снашло само у 20. вијеку. Хоћемо ли се икад дозвати памети,те има ли паметан,храбар и честит Србин да нас измири, сачува, води и спаси од биолошког нестанка?

Оставите одговор