Милан Благојевић
Милан Благојевић: Како смо јели сами себе
Сигуран сам да би се сваки разуман и поштен човјек, дакле и онај који није правник, запитао да ли је нормална особа која тврди да историја или неки историјски догађај може бити предмет оцјене уставности?
Није нормално судити историји нити забрањивати да се одређени дан из прошлости обиљежава, нарочито ако је ријеч о дану, и догађају у том дану, када је створено нешто што ће касније бити само потврђено и верификовано у међународном праву. Наиме, да деветог јануара 1992. године није створена Република Српска не би било ни Дејтонског мировног уговора који је, признањем Републике Српске, признао и девети јануар 1992. као датум њеног стварања.
Зато се неуставно понаша Уставни суд БиХ када одлучује да 9. јануар, Дан Републике Српске, наводно није у складу са Уставом БиХ. Немајући ниједну норму у Уставу БиХ која забрањује, ни посредно а камоли непосредно, да се 9. јануар 1992. године може прогласити даном Републике Српске, Уставни суд БиХ је у својим одлукама о овом питању увијек прибјегавао неуставном понашању које је злоупотреба судијске функције, јер је сваки пут тим поводом креирао своје норме, каквих нема у Уставу БиХ, па је онда пресуђивао по својим нормама, а не ономе што пише у Уставу БиХ.
Тако је у одлуци број У-3/13 од 26.11.2015. године Уставни суд БиХ у ставу 79. те одлуке противно Уставу БиХ створио своју норму, рекавши да сматра да обиљежавање празника Дан Републике треба имати "симболику колективног заједничког сјећања које може допринијети јачању колективног идентитета”. Овакве норме нема нигдје у Уставу БиХ, али то није сметало судијама наведеног суда да на основу тих њихових ријечи, које су сама срж, односно суштина тог предмета, одлуче да 9. јануар као Дан Републике Српске наводно није у складу са Уставом БиХ.
А онда исти тај суд, у одлуци број У-2/18 од 28. марта 2019. године, каже (став 83) да наводно: "Уставна природа одлука Уставног суда значи да нити један орган, законодавни, извршни или судски, нема надлежност да о питањима о којима је таквом одлуком одлучено доноси другачије акте”. Тиме Уставни суд хоће рећи да, ма шта они одлучили и ма како то било супротно Уставу БиХ, као што је супротно том уставу да се 9. јануар забрањује као Дан Републике Српске, воља тих судија се мора примјењивати.
Ово је толико изопачено поимање судијске функције да томе нема премца у свијету, јер нигдје у свијету, осим овдје у БиХ, судови нису судили историји. То је, дакле, суштина неуставне забране да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске.
На то се мора стално подсјећати, као што треба подсјећати и на још једну чињеницу. Наиме, недуго након потписивања Дејтонског мировног уговора овдје је створена осовина ОХР – Уставни суд БиХ која је функционисала (и функционише) тако што појединац (високи представник) противправно наметне своју вољу коју назове законом, а онда судије Уставног суда БиХ, газећи Устав сопствене државе, напишу у својим одлукама да је високи представник намећући своју вољу као закон наводно дјеловао као власт БиХ и да се таква воља мора сматрати законом. Вјеровали или не, тако је Уставни суд БиХ поступио најприје у својој одлуци број У-9/00 од 3. новембра 2000. године, што је након тога само понављао у више својих каснијих одлука.
Но, да би ова осовина ОХР – Уставни суд БиХ, која је успостављена овом почетном одлуком из новембра 2000. године, могла несметано функционисати и бити ефективна, осмишљен је један детаљ какав постоји само овдје у БиХ и нигдје више на свијету. Хоћу рећи да се ради о таквом лоповлуку какав никада и нигдје још није учињен у било којој другој држави. Наиме, у јануару 2003. године тадашњи високи представник Педи Ешдаун наметнуо је Кривични закон БиХ и у том закону је наметнуо члан 239. Њиме је као кривично дјело наметнуо неизвршавање одлука Уставног суда БиХ, тј. да ма шта неуставно да одлучи Уставни суд БиХ то се има извршити. У супротном, свака службена особа у институцијама БиХ и ентитета биће осуђена казном затвора од шест мјесеци до пет година ако одбије да изврши одлуку Уставног суда БиХ, па и кад је таква одлука супротна Уставу БиХ, или ако спречава или на други начин онемогућава њено извршење. Никада прије овога, а ни послије овога, није забиљежен овакав примјер у свијету, да се одлуке једног уставног суда желе наметнути упућивањем људи у затвор.
Такво насиље, које нема упориште не само у Уставу БиХ него ни у једном од осталих анекса Дејтонског мировног споразума, нити у осталим изворима међународног права, водило је, како је показало вријеме, у поданички тип (не)културе овдашњих људи. Они су беспоговорно прихватали то насиље, и то не само они којима је оно ишло наруку, већ и они против којих је ово неправо било примарно усмјерено. Нема бољег доказа за то од онога чиме завршавам овај текст. Ради се о томе да је овај Ешдаунов закон, а тиме и дјело из члана 239, беспоговорно усвојила Парламентарна скупштина БиХ у јуну 2003. године. На интернет страници тог парламента постоје докази у виду записника и стенограма са сједница Представничког дома и Дома народа Парламентарне скупштине БиХ на којима је усвојен Ешдаунов закон.
На Осмој сједници Дома народа одржаној 18. јуна 2003. године под тачком 9. дневног реда разматран је, како стоји у дневном реду, "Приједлог Кривичног закона БиХ”, што је учињено у хитном поступку. Из стенограма са те сједнице (стр. 15-16) је јасно да се ради о Ешдауновом кривичном закону, па је већ на основу тога било јасно да се ради о акту који је супротан Уставу БиХ, јер тај устав не дозвољава високом представнику да намеће било који закон нити овлашћује високог представника да може предлагати законе Парламентарној скупштини. Нажалост, упркос јасним одредбама Устава БиХ, овај Ешдаунов закон је без било какве расправе усвојен у Дому народа. Према стенограму (стр. 16) са те сједнице Дома народа (који има укупно 15 делегата), сједници је било присутно 14 делегата, од којих је један био уздржан, док је 13 делегата усвојило Ешдаунов закон, а то значи и делегати из Републике Српске.
Потом је овај закон усвојен и у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, на сједници тог дома одржаној 27. јуна 2003. године. У стенограму са те сједнице (стр. 38) предсједавајући Дома је констатовао да постоји и ентитетска већина за Ешдаунов закон.
Тако је, дакле, Ешдаунов закон, супротно Уставу БиХ, прихваћен у Парламентарној скупштини БиХ, чиме је, као нигдје другдје у свијету, на неуставан начин омогућено осовини ОХР – Уставни суд БиХ да пријети и кривичним прогоном сваког службеног лица које не примијени одлуку Уставног суда БиХ, ма како она била супротна Уставу БиХ, као што је одлука тог суда о наводној неуставности 9. јануара као Дана Републике Српске.