Ми, Невесињци и непогоде

Небојша Вукановић је устао у пола ноћи да напише причу о сметовима који су замели Невесиње. Ријечи су морале да избију.

На муци се познају јунаци! Лако се хвалисати и лупати у прсa (што ми Срби често радимо), али храброст, људскост, пожртвованост, чојство и јунаштво треба показати када је неко у невољи. Чини ми се да неки Херцеговци, а посебно моји Требињци, нису показали велику саборност и пожртвованост током сњежног невремена које је погодило већи дио Херцеговине и осталих дијелова Српске.

Док су се Берковићи, Гацко и Невесиње данима борили са незапамћеним сњежним наметима и неврeменом, осим у рубним дијеловима на сјеверу општине, у Требињу није било снијега. Као највећи, најбогатији и најразвијенији град и центар регије, у коме живи готово пола становника мале Херцеговине, очекивао сам од локалне власти да ће, у складу са својим могућностима, пружити какву-такву помоћ комшијама.

Нажалост, осим групе храбрих планинара из „Вучјег зуба“ и неколико ентузијаста, сви остали су у топлим домовима поред телевизора посматрали како се Невесињци боре и опстају без струје у поларним условима. Можда нисмо могли учинити много, али смо требали покушати и браћи и комшијама прискочити када су у невољи.

Хвалимо се великим буџетима од 18 до 23 милиона и да је власт из резерви издвојила десетак хиљада марака и послала неколико багера и тешких машина приватних предузећа у Невесиње не би се пуно осјетило. Невесињци су се данима, сами без ичије помоћи и подршке, борили са огромним наносима снијега. Неколико багера и одморни људи и посаде пуно би им значили.

Могли смо скупити групу младих и вриједних незапослених младића, платити им дневнице и са искусним планинарима послати их у завејани град. Да помогну бар старачкимк домаћинствима, да прокопају траншеје у снијегу и стоку доведу до извора.

Ако нисмо ни то, могао је начелник са сарадницима и Цивилном заштитом сјести у теренска возила и отићи до Невесиња, однијети бар симболичне пакете воде, хране, одјеће, обуће, ћебади, пружити моралну подршку и дати до знања браћи да нису сама у невољи. Ипак, ми нажалост и на нашу велику срамоту, не урадисмо ништа.

Какав смо то ми центар регије, када се на нас ни у невољи нико не може наслонити? Зашто смо саможиви, и зашто гледамо само свој лични интерес, и запитамо ли се некада хоћемо ли и ми бити у сличној ситуацији, и ко ће нама прискочити у помоћ? Зашто постоји Савез општина источне Херцеговине, зашто се састајемо и разговарамо, каква је улога овог тијела, ако једни другима у невољи нећемо притећи у помоћ?

Ако су ме челници моје општине разочарали, онда су ми Невесињци показали да још има наде за спасење и избављење. Фасциниран сам и одушевљен сточким држањем и понашањем становника овог малог и сиромашног мјеста, које је увијек кроз историју крвавило на граници отаџбине. Такву солидарност, саборност и пожртвованост данас је ријетко видјети. Данима без струје и воде на температурама и до – 20 целзијуса, једни другима откопавали су врата, пролазе, правили пртине доносили воду, дрва, појили стоку…

На улици сам срео више особа које су стрпљиво на извору сатима чекале ред да напуне бидоне воде себи и својим комшијама, километрима кроз висок снијег пјешачили до кућа, али нико није показао никакву врсту незадовољства. Нико се није жалио, кукао, тражио неку помоћ, оптуживао и нападао путаре, електричаре…

Сви су реално схватили да је природна непогода проузорковала тешку ситуацију, и смогли су снаге и храбрости да се боре са снијегом и проблемима, једни другима помажу знајући да ће живот врло брзо да се нормализује. Требам ли нагласити да три ноћи у Невесињу није било струје, и да није забиљежена ниједна крађа или најмањи прекршај или инцидент?

У Требиње сам се вратио са јаким утисцима и емоцијама, поносан и срећан што сам схватио и видио да још има Херцеговаца који су очували традиционалне моралне вриједности, чојство, поштење, саборност, пожртвованост… Ипак, брзо сам се забринуо када сам помислио шта би се догодило у мом родном Требињу да га, не дај Боже, задесе сличне природне непогоде. Да ли бисмо једни другима притекли у помоћ, подијелили комад хљеба и сланине, добро и зло…

Да ли би се укућани током ноћи смјењивали дежурајући на крововима кућа, како нам комшија не би „познао“ месо у сушници… Да ли би сви били исти и заједно ишли на Студенац да подијелимо бидон воде, или би се цистерне догониле заслужним грађанима из „прве класе“ да могу да се купају, док би ови из нижих класа трећи дан добили по боцу воде за пиће….

Дуго сам о свему размишљао, покушавајући да одгонетнем зашто је овакво стање? Да ли је можда ствар у васпитању, горштачком менталитету, издржљивости или у томе што је мерцедес стар 25 година једино службено возило у општини? Нису свугдје сви равноправни и исти, али да ли је можда ствар у чињеници да у Невесињу нема великих јавних предузећа и раслојавања становништва…

Да ли би Невесињци били пожртвовани и солидарни да имају ХЕТ, Електропривреду и друга јавна предузећа, и да се створила мала каста привилегованих са више послова, плата и баснословним примањима, а да понижена сиротиња не може ни хљеб да заради?

Много тога не знам, не познајем и нисам научио да бих себи одговорио на ова тешка питања. Сигуран сам да и много паметнији, искуснији и образованији од мене не би лако дали одговоре на многа питања, које једни другима свакодневно постављамо. Ипак, сигуран сам да ни у Требињу не би било оволико криминала, разбојништава, крађи и нарушених међуљудских односа, да оно што имамо праведније и поштеније дијелимо.

Када би умјесто подобности, боје партијске књижице и послушности, цијенили образовање, радне навике, способности… када би умјесто давања пет плата трочланим породицама покушали праведније подијелити ово мало радних мјеста што имамо и дали хљеб и посао прво онима којима је то најпотребније; а тек на крају супругама, рођацима и пријатељима директора, министара и начелника сигуран сам да би се за пар година број преступника са оне стране закона смањио више него у свим досадашњим полицијским акцијама.

Надам се у Бога да ће нам помоћи да имамо памети и да се избавимо. Сигуран сам да Невесиња и Невесињаца има још много у нашем народу, само им требамо дати шансу и прилику да дођу до изражаја и да се на њих угледамо. Надам се да ће се по старим, традиционалним моралним вриједностима познавати сваки домаћин у Херцеговини.

Надам се да ће нам ово мало искушење бити велика школа и да ћемо у недаћама које су пред нама, несебично помоћи браћи у невољи, и показати далеко више међусобне солидарности, пожртвованања, саборности и одговорности. На крају сви, а посебно наше вође, требамо се присјетити ријечи великог Србина исламске вјероисповјести, Меше Селимовића, који је између осталог написао:

Народ је пуст број, расута снага. Нема једног циља, ништа му није заједничко осим непосредне користи и страха. Село селу помоћи неће ако наиђе опасност, свако се нада да ће њега мимоићи…“