Марија Милић

Рођендан људских права и бонских овлаштења

Добар ти дан, међународна логико. И срећан Међународни дан људских права, ко слави.

понедељак, децембар 10, 2018 / 12:36

Људска права – поклопи се по ушима и ћути

На данашњи дан, прије тачно 70 година, усвојена је Општа декларација о људским правима на Генералној скупштини Уједињених нација у Паризу. И силне међународне организације у БиХ ће се данас, кроз флоскуле, присјећати „важности усвојеног документа“. И апеловати, како слушамо већ трећу деценију, да БиХ учини све како би… нешто.

Теоретски с правом, али практично – да се поклопе по ушима. Управо је међународна заједнице, кроз послијератно дјеловање у БиХ, прекршила све што се прекршити да. Укључујући и људска права, па и сносећи кривицу за смрт. Додуше, не ону дословну, биолошку, али и цивилна смрт, углавном српска, такође је немјерљив злочин.

Рођендани који се не честитају

Данас је и, гле апсурда, 21. годишњица бонских овлаштења високог представника у БиХ. Помоћу којих је (небитно је његово име, важно је да је све аминовала међународна заједница) високи представник направио силна зла у БиХ, већином Републици Српској. Ваљда из љубави према људским правима.

Протеклог викенда биле су и тачно 23 године откако нам је међународна заједница, ова што цијени људска права, направила први велики циркус. Који је годинама касније, посебно у Републици Српској, добијао обрисе хорора. Године 1995, између парафирања Дејтонског споразума 21. новембра у Охају и потписивања 14. децембра у Паризу, направљен је преседан у међународном праву. Којим је направљена изузетно стабилна основа за кршење апсолутно свих права у БиХ, а посебно људских, у наредним деценијама.

Али се ни о тој годишњици не прича.

Дејтон, Париз, Лондон, Бон…

На конференцији у Лондону, 8. и 9. децембра 1995. године (дакле, између парафирања и потписивања уговора о миру у БиХ) земље учеснице конференције досјетиле су се да направе до тада невиђену спачку.

Дејтонским споразумом заустављен је рат. Анексом 10 Дејтонског споразума, у складу са одговарајућим резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација, БиХ је добила високог представника. Истина, модерни протекторат, али, ако ћемо по слову Дејтона, без неких посебних овлаштења.

Земље учеснице Лондонске конференције мудро су се досјетиле да направе један међународни експеримент. Да саме себе оснују у нешто, дају себи овлаштења да буду шефови, пошаљу писмо УН-у у којем пише: хеј, ми од данас постојимо! и да никада, никоме, ни за шта не одговарају. Као дјеца кад се скупе, направе своју државу и никоме не полажу рачуне. Осим ако у соби не измрве грицкалице.

То нешто су назвале Савјетом за спровођење мира (ПИК), прогласиле се шефовима високом представнику и никад се, мудро користећи временски међупростор, нису уписале у Дејтон. Тако су наредних година и деценија, а да за то не морају да одговарају ни једном међународном суду, шириле овлаштења високог представника.

Кулминација је услиједила управо 10. децембра 1997. године на конференцији тог њиховог измишљеног тијела, овог пута у Бону. Па је послије тога постало сасвим нормално да једног петка поподне, кад му падне на памет, високи представник смјењује 59 функционера, да људи, без могућности да траже правду на суду, остају без посла, да страни војници Сфора упадају у куће док тинејџери спавају, тражећи, наводно, ратно оружје…

Једино што данас нема Сфора

Све је то радила и ради и даље међународна заједница у БиХ. Једино што данас нема Сфора.

Ако никоме у БиХ то не смета, не смета онда ни мени. Али немој макар данас да читамо лицемјерне поруке поводом Дана људских права.

Кад смо код штете коју је направила, од међународне заједнице смо послије рата добили само осакаћен српски језик дословним преводима општих мјеста. Ја не видим да су учинили ишта друго.

А ви који, из овог или оног разлога, призивате бонска овлаштења, немојте, молим вас, чак ни у шали. О којем год политичару да се ради. Не тражите да нас опет сатиру и затиру.

Хвала и живјели! Шта год у децембру да славите.



5 КОМЕНТАРА

  1. Када човјек прочита Маријин текст на крају текста просто му буде жао што ОХР није говна косио ко смрт.
    Није ми познато на који начин су одлучивали КОГА али су ударали прецизно ко НАТО бомба.
    Наравно да је било и колатералне штете али сам лично увјерен да би ти људи који су страдали грешком опростили из једног простог разлога.
    Наиме сви који су санкционисани због зла које чине прије свега сопственом народу сада су враћени на функције и дјелују осокољени што им ни ОХР није могао ништа а сви они који су случајно страдали и данас возе бицикло или шетају по парку.
    На жалост сваког појединца у БиХ оно златно доба када су нам људи жељели помоћи као Њемачкој 1945. никада се више неће вратити.

  2. Večna hvala Ljudima koji napisaše, overiše, i upoznaše civilizovani svet sa ovom poveljom koja garantuje osnovna prava svim ljudima ove planete. Problem nastaje što neki životni oblici, posebno ovde na jugu Balkana tek treba da evoluiraju u homo sapiensa sa potpuno razvijenom svešču. Jer, trenutno, urlaju na mesec, žrtvuju svoju decu na oltar na kojem je krv uvek sveža. Sve što je korisno, sve što je hvale vredno, sve što je napredno, sve čemu treba posvetiti iskreno poštovanje, na sve to pišaju i pljuju, a sami ne mogu, niti znaju ni da upravljaju svojim koracima. Poslednje primitivno pleme na ovim prostorima, ne postupaju razborito, i sva su im se stada razišla.

  3. Само пар држава свијета нема протектора,остале су под контролом, негдје је то амбасадор, негдје Инско, идемо даље, све док не добије свака земља амбасадора.

    Иначе, онај префикс „високи“ мене увијек асоцира на меког двометраша, зато ако буду мијењали „високог“, или ако само остане амамбасадор, препоручујем да буде двометраш, па горе, по могућности џудиста, или боксер.

    Можда не би морао користити овлашћења, само неког „инокосног органа“ позове на састанак, насамо,фаце то фаце.

  4. Indija je bila najveća, šta se desilo?
    Inače, Indija se na ovaj način vraća tamo gdje je već bila prije nekih 300 godina. Indija je u 18. vijeku bila najveća ekonomija svijeta i imala je najrazvijeniju industriju.

    U Indiji se obavljalo 25 posto svjetske industrijske proizvodnje do 1750. godine, a roba se prodavala širom svijeta. Na ovu državu se tada odnosila oko četvrtina svjetske ekonomije i globalnih prihoda.

    Kako je Indija pala s vrha na dno
    To se naglo mijenja u drugoj polovini 18. stoljeća kada Indija postaje britanska kolonija. Velika Britanija iz korijena mijenja indijsku ekonomiju i ovu državu koristi kao izvor sirovina i ujedno kao veliko tržište za prodaju svoje robe.

    Tako je, naprimjer, pamuk uvožen iz Indije u Britaniju, od njega se pravila odjeća koja je potom prodavana Indiji. Zbog toga industrijska proizvodnja u Indiji naglo propada, a umjesto gotovih proizvoda počinju se izvoziti samo sirovine.

    Udio Indije u globalnim prihodima pao je s 22,6 posto 1700. godine na 3,8 posto 1952.
    Udio Indije u svjetskoj ekonomiji pao je sa 24,4 posto 1700. na 4,2 posto 1950.
    Udio Indije u industrijskoj proizvodnji pao je sa 25 posto 1750. na samo 2 posto 1900.
    Na kraju britanske vladavine, Indija je ostala jedna od najsiromašnijih zemalja svijeta, industrija je bila razorena, infrastruktura nerazvijena, a stanovništvo gladno i uglavnom nepismeno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *