Ложење бадњака у Блискоисточном Сарајеву

У престоници самопрокламованог мултикултурализма и Сиененовог мита о агресији, православни Божић има сасвим друге адете прослављања.

субота, јануар 6, 2018 / 20:15

Свега од посљедњег мандата актуелног члана предсједништва из Републике Српске, у институцијама државне заједнице, коју неки из Савјета за проведбу мира називају и БиХ, Бадњак се први пут ушетао у неку буџетску институцију у Сарајеву.

Суштински још од 1941. године.

Има свега, само слоге нема

Пријем је окупио и у истом кадру за вријеме говора Младена Иванића задржао Иванцова и Морин Кормак. Зближио је у оквир екрана и клекикално-племенске поглавице, Драгана Човића и Бакира Изетбеговића, међусобно бојкотоване у сличним пригодама раније.

Оно што није успио, јесте да се потврди да је неком (од Срба) жао грба Српске који је Влада жртвовала по наређењу тзв. Уставног суда.

Смисао дизајна логотипа са 4С је потпуно излишан, јер се нико из владајуће коалиције у Бањој Луци није појавио. Дакле, три страна држављанина запослена као судије за Устав и који прегласавају читава два народа у корист Изетбеговићевских декларација, са пуним правом су избацила српску слогу као могући спас.

Знају да се Власи неће досјетити.

У Сарајстану тога нема још од раскида коалиције националног спаса од стране СНСД, у години пред прошле опште изборе. О акцизној већини да не срчемо деривате нафте…

Ни наставак препуцавања око Српског пука ништа не помаже. Барем не у обезличавању и разградњи наметнуте будалаштине од такозване суверене земље и њеног мултиконфесионалног главног града, који је умислио власт на више од тридесетак и кусур одсто територије

Стара црква, Стари град и Стари злочинци

Три су С довољна за Србе у Ефбиху. Кад се већ без референдума одрекоше оних четири комада на грбу.

Мултикултурална Опћина Центар ове године преко улице Маршала Тита има извјешен банер који каже "Срећан Божић", али латиницом и без правовославних обиљежја. Одмах уз кино Империјал и зграду са шаховницом и хрватском удругом Напредак.

Осим тога, бар на два мјеста непосредно уз Стару и Саборну богомољу Српске православне цркве, и даље стоје спомен плоче на којима су доминантни "српски злочинци".

Ником то од српских представника у, да простите, заједничким органима, изледа не смета. Били власт или акцизна власт. Већ деценијама то не утиче на њихове излете из града који високи представници назваше Источњаком, а све по плату у "Кругу тројке".

Ваљда зато што је једна од те двије поменуте локације, пред Вијећницом и у граду који већински вријеме унутар куће рачуна по хиџри, стоји само окићена "међународна" јелка, али не и "усконационални и клерикални" бадњак. Макар окићен.

Зато је број окупљених унутар дворишних зидина Старе цркве на Башчаршији био заиста изненађујуће велики. Без обзира на велики број полицијских службеника и мали број оних који адресу становања имају у ефбиховском дијелу града.

Опет је догађај имао велики број новинарских екипа и био истински организиван изнад просјека СПЦ. Не само јер је прослава другачија, него на слободној територији. Доста ту има више одмјереног и укуснијег. Вјерски приљежнијег.

Мала и обесправљена српска заједница у овом Сарајеву, што је географским положајем блиско Источном, долази пред цркву на Бадње вече са кесама у рукама. У њу се купи слама прострта по поду цркве и храстове гране од уз зидове цркве издашно нареданих бадњака  освијетљених дијелова дворишта. Оно што се није однијело, изложила су одушевљена дјеца.

То донекле обесмишљава јутарњи унос бадњака у кућу, али импровизовано одржава традицију у описаним неусловима.

Нешто позитивно од туристичког духа инстант-оријенталног донираног плачипизма постолимпијског Сарај’ва се ипак примило и у СПЦ у овом граду. Од тога је свакако за похвалу овца са два јагњета, коју су у импровизованом тору украшеном храстовим лишћем довели на општу, а посебно дјечју радост окупљених.

Уз пар папирнатих лампиона кинеске производње, кувано вино у великом котлу, мноштво мобилних телефона са камером у мраку и староставно угодан пламен у објективу им; ужитак је био осјећати јару и смотрити огањ који сажиже свело храстово лишће и гони га ка небу. У мрак предбожићне ноћи.

То је нешто што би црквена асминистративна јединица са сједиштем у Бањој Луци и осталим слободним територијама Дејтонске Долине Плача требала усвојити.

Српством језде кићени бадњаци (и латиница)

Оно што се у Блискоисточном Сарајеву примило, јесте наставак традиције видљив и из Предсједништва тзв. БиХ, те широм Српске и српства, да се кити бадњак?

То се примило код нас таман колико и окићена јелка и Деда Мраз у самоуправном социјализму, па такав један бадњак има и унутар Саборне цркве на Тргу Алије Изетбеговића.

Оно што на предметном плацу упада у очи, осим полицијских снага које су присутне у дане око Божића по јулијанском календару, јесте српска застава у Сарајеву коју нико не пали и теретана на отвореном.

Као да споменик постројеним полицајцима са ратним заставама и име трга нијесу довољни за потирање српског негативног наелектрисања у простору, неко из градске администрације није имао боље мјесто да стави теретану на отвореном, већ баш уз ограду и капију Саборне цркве Србаља.

Кад би, уколико би им уопште пало на памет, у Бањој Луци или Бијељини, или било гдје, то урадили уз улаз у Ферхадију или Атик-џамију, начитали би се и нагледали свашта на каналима мултиконфесионалне и многонародне медијске гилде.

Овако, остаје чињеница да су на православном гробљу Св. Марко у Сарајевском насељу Кошево, већина Срба сахрањених ту у вријеме 1992-1995. почива у мермер уклесаних латиничних имена. Неки имају и љиљан уз крст.

Кад то знате, те кад не можете наћи ћирилични натпис на нишанима из тог периода у Бањој Луци или Бијељини, или било гдје другдје, а посебно са сложна 4С уз полумјесец, онда знате и шта је све спаљивао пламен са бадњаком ове године у Блискоисточном Сарајеву.



Оставите одговор