Љевчанске зађевице преко леђа Јасеновачких жртава

Пише: Милорад Ж. Јовановић

’Ајде да се више не лажемо. Српска Православна Црква је у озбиљном проблему. Данас је јасно као дан да је владика Јован недостојан места на којем се налази. То потврђује његово најновије појављивање у Јутарњем програму "Прве" ТВ.

Да кренемо редом.

Владика није први који је почео да истиче десетковани број убијених у Јасеновцу, али јесте први који је то радио с врха државних и црквених институција, користећи националне ресурсе за утицај на институције и ван Србије и Српске, стварајући озбиљну мрежу сарадника.

Тако је постепено стваран наратив апсолутне истине која долази искључиво са његове стране наспрам огромне већине Срба, који по њему живе у митовима, лажима и самообманама.

Владика има потребу да често истиче како још нико на српским универзитетима није докторирао на теми Јасеновца, а ми се питамо зашто он за све своје године проведене у Јад Вашему као упосленик, па потом сарадник и "врховни ауторитет у Срба", није на тој теми чак ни магистрирао?

Како то да на тој теми није докторирао ни најдужи по стажу заговорник десеткованих Српских жртава у Музеју жртава геноцида Србије, Драган Цветковић, а колико знамо ни остали следбеници владике који отворено подржавају наратив о 100 до 120.000 убијених у Систему логора Јасеновац?

Слушајући овом приликом владику помислио би човек да је ревидирао или одступио од свог става о броју убијених у Јасеновцу. Но, то је само привид. Колико смо упознати, Патријарх српски је лично тражио од владике да престане са истицањем броја убијених.

Вук длаку мења ал’ ћуд никако, па ни владика "своју" мисију да сведе број жртава на њему примерену меру. Уосталом, ништа од забележеног у његовој изјави из 2019. није ни порекао у разговору са "Првом" од пре неколико дана.

Њему нису довољне само српске, већ су неопходне и стране институције, у којима активно ради на позиционирању "својих" ставова у овој области.

Није он с тим десетковањем српских жртава започео 2019. већ много, много раније. Како је истрајавао на том задатку тако је све више и напредовао.

Отуда се и поставља питање за господина Додика, шта су он и његови сарадници, шта институције Српске, шта епархије на простору Српске, чекали толике године да искажу свој став у погледу оваквог односа једног српског владике, и у крајњем случају предузму одређене, врло јасне и једино могуће кораке?

Зна ли господин Додик колико је себи лојалних људи владика са својим ставом већ успео да удене у институције Српске и Србије?

Хоће ли и господин Додик да чека пензију па да нас онда решета накнадном памећу, попут бившег министра културе Србије, господина Владана Вукосављевића, или ће се задовољити констатацијом о "лијевчанским комшијским свађама"?

За толике године на челу Одбора за Јасеновац српске Православне Цркве, па потом и Управног одбора Музеја жртава геноцида Србије, питамо се, ко је требао у име Цркве, Србије и Српске да отклања недостатке које више година уназад, па и сада, наводи владика?

Није ли он постављен на чело Одбора СПЦ и Управног одбора Музеја жртава геноцида Србије да подстиче младе академце да се баве истраживачким радом у вези страдања Српског народа, да им ствара могућности да се баве истраживањем у значајним архивима по свету, да пригодним садржајима негује културу сећања, да преко Црквених општина подстиче локалне самоуправе да на пригодан начин обележавају Јасеновачке великомученике, дајући, поред осталог, имена трговима и улицама?

Наравно, за све су криви други, само је владика недодирљиви ауторитет. Докле?!

Од новинарке, која је, подразумева се, упућена у све и ништа, нисмо ни могли да очекујемо да поставља права питања, а од владике смо добили таман колико смо и очекивали – лукаву, препредену демагогију с мирисом узалудно потрошених година, у којима је могло пуно тога доброг да се учини.