Какав психолошки профил је ЦИА направила за Младића, а какав за Караџића

Амерички обавјештајци слали су извјештаје о српским лидерима , процјењујући какве су њихове личности, шта могу бити њихове слабости, како им приступити.

уторак, 19 октобра, 2021 / 16:02

Амерички закон о доступности информација важи већ пола вијека, али безбједносну агенцију ЦИА дуго није могао натјерати да јавности достави документе. Чак ни оне који су старији од 25 година и који по сили закона морају бити јавни – изузев оних за које пред судом морају доказати да је неопходно да остану тајна. Након потезања по судовима, ЦИА је морала објавити документа. Додуше, документи су у ПДФ формату и тешко их је претраживати јер нису објављени хронолошки, већ по датуму скидања тајности.

Неки од занимљивијих су они у којима се дају процјене личности водећих фигура у протеклом рату у БиХ. У извјештају из 5. септембра 1995. описујући Слободана Милошевића, Радована Караџића и Ратка Младића, каже се да су "српски националисти различитог степена", али да су спремни да се прилагоде када њихов положај дође у опасност. Па се за Младића каже да је промијенио тактику када се суочио са кредибилном војном пријетњом НАТО-а, док се за Милошевића као примјер узима увођење санкција, које су га омекшале.

Милошевића најмање процјењују, више наводећи детаље његовог успона и конкретне потезе који могу дати слику тренутне ситуације. У том извјештају се подсјећа на мишљење доушника из Београда, који каже да је Милошевић усвојио тактички приступ који који је посвећен одржавању базе његове моћи у Београду, без обзира на то колико ће то коштати остале Србе. У тој анализи се сматра да ће Милошевић у замјену за скидање санкција истрпити много штошта науштрб Срба ван Србије, за шта се наводи примјер Републике Српске Крајине, чији пад се назива "најзначајнијим српским поразом након што је њемачки Вермахт прегазио Југославију 1941."

Дио процјене везане за Караџића насловљен је ријечима: Улога његовог живота. Наводи се да би, као и Милошевић, Караџић реаговао на оно што би угрожавало његову позицију српског вође. Исто тако се каже да би војни неуспјеси отријезнили Караџића и његове процјене.

– Караџић је, као и већина Срба, задојен снажним осјећајем да су жртве. Упркос његовој идентификацији с тим осјећајем мучеништва, нема извјештаја који указују да је спреман да се жртвује за идеју. У почетку је вјероватно био мотивисан потребом заштите Срба у БиХ како се Југославија распадала. Како је његова моћ расла уз помоћ војске босанских Срба – али и уз извјештаје о ратном профитерству и корупцији, и његов осјећај властите важности и величине је готово исто тако растао. Нема сумње да Караџић ужива у свјетлости рефлектора као вођа Срба из БиХ и саговорник у међународним преговорима. Исто тако, он би нерадо видио територијално прикључење Србији јер би то умањило његову улогу – наводи се у узвјештају, уз затамњивање имена оног ко је дао главне процјене.

Командант ВРС Ратко Младић се квалификује као "најискренији вјерник од ове тројице”. Према медијским извјештајима, он на босански сукоб гледа као на завјеру Запада да искоријени Србе и он вјерује да је његова света дужност да брани свој народ – започиње се са увидом у Младићеву психу, уз примјер његове изјаве да су српске границе исцртане крвљу, те да је српски циљ уједињење српских територија у БиХ и Хрватској

Младићево присуство на ратишту, уз забиљежену храброст, начинило је од њега правог јунака за остале Србе, наводи се даље, уз напомену – иако не жели политичку улогу. Ипак се додаје да његови чести састанци са Милошевићем у Београду, као и са командиром УН снага Рупертом Смитом и ЕУ изаслаником (Карлом) Билтом, говоре да је Младић спреман да буде водећи саговорник испред српске стране. Каже се и да неки извјештаји сугеришу да Младић и Милошевић, као и његова жена, дијеле "идеолошку носталгију за комунистичком Југославијом”.

Следећи извјештај послат 6. септембра у потпуности се бави Младићем. Наводи се да је школован по доктринама Југословенске народне армије: Бранити се од сваког нападача, и кад је најдачан бројем и оружјем; прихватити онолико жртве колико је могуће; наставити пружати отпор и у планинама уколико је потребно, колико год је могуће.

Сматра да је оправдано све што је потребно да би заштитио свој народ (заштитио је стављено под наводнике) па и узимање талаца и прављење живог штита. Снажно је идентификован са тиме да су Срби историјске жртве прогона и неправде. Он настоји да буде положају из ког активно контролише ситуацију. Опире се било каквим напорима да га присиљава неко споља. Није изненађен НАТО нападима, види их као наставак западног неразумијевања и неправедног кажњавања Срба. Указује се на то да он не прихвата уступке, све док се не увјери да ће му НАТО напади нанијети већу штету него што може да поднесе. Затим се износи упутство како је могуће изманипулисати га.

– Да би се размотрило пристајање на ултиматум, извештаји о њему и његове изјаве сугеришу да ће Младић вјероватно обратити пажњу на приступ који њега препознаје као вођу босанских Срба, који је најсавјесније бринуо о трупама и најбоље знао оно што је у најбољем интересу ВРС. Истицати да је он тај који спасава српски народ и осигурава његову будућу безбједност. Представити његов пристанак као активну, позитивну иницијативу с његове стране, а не као пасивно подвргавање страним идејама или доминацији. Давати му уочљиву предност у односу на предсједника босанских Срба Радована Караџића и предсједника скупштине Момчила Крајишника – наводи се у закључку у коме је оба пута ријеч "предсједник” стављена под наводнике.

Извор Мондо