Извјештај УН: Нато отровао Дунав, Србију, регион…

НАТО напади на Србију 1999. године довели су до загађења најотровнијим супстанцама, међу којима се истичу полихлоробифенили (ПЦБ), који су висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести – наводи се у сакривеном и цензурисаном извјештају Сенегалца Бакарија Кантеа, шефа Мисије програма УН из 1999. године, који се бави стравичним посљедицама бомбардовања.

У овом ивјештају, који никада није објављен у УН, наглашава да је један литар полихлоробифенила довољан да се загади милијарда литара воде!?

ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у бројним нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО-а, стоји у овом сакривеном извјештају из 1999. године, уз напомену да је бомбардовање бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик живе). Ријеч је о металима који остају отровни чак ако се и разнесу на простору од више хиљада километара. Резултат је – затрованост Дунава.

"Према расположивим подацима, снаге НАТО-а употријебиле су муницију са осиромашеним уранијумом гађајући војне и цивилне циљеве. Употријебљена је муниција калибра 30 милиметара. Ова врста муниције је нуклеарни отпад и његова употреба је веома опасна по здравље. Употреба ове муниције има ужасне посљедице по становништво, јер, осим тјелесних повреда, узрокује радиолошку контаминацију. Та контаминација има токсичне и радијацијске посљедице које узрокују канцер", пише у Кантеовом који је током маја 1999. године упућеном генералном директору УНЕП-а Клаусу Топферу.

Канте наводи да "приликом употребе (експлозије) оружја са осиромашеним уранијумом настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон".

"Оксидне честице су ширине између 0,5 и 5 микрона и вјетар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. Пошто у региону Југославије најчешће дувају сјеверозападни вјетрови, то практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Њемачкој, Хрватској и БиХ или ка Албанији, Бившој Југословенској Републици Македонији и Грчкој" – упозорава Канте.

О овом шокантном, али сакривеном и прећутаном извјештају писао је амерички независни новинар Роберт Парсонс, извјештач из међународних институција у Женеви. Парсонс је успио да добије Кантеов извјештај од свог извора у УНЕП-у и 17. јуна 1999. објавио његове дијелове у женевском дневнику "Куријеу".

Сада је тај извјештај опет актуелизован, а Парсонс за "Вијести" свједочи о томе како су се у канцеларијама УН, у атмосфери унутрашњег раздора, цензурисали и "фризирали" извјештаји о здравственим посљедицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом на Балкану.

Бакари Канте 12 дана боравио је током бомбардовања у мају 1999. у Србији, у оквиру мисија других агенција из система УН и извјештавао УНЕП о еколошком ужасу: "Атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбрадовања индустријско-хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом".

Извјештај је категоричан у оцјени да ће наредне генерације које живе на бомбрадованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, као и да ће бити повећан број спонтаних побачаја код трудница и деформитета новорођенчади.
Клаус Топфер, генерални директор УНЕП-а, наредио је да се од јавности склоне сазнања о еколошкој катастрофи у Србији без преседана у европској историји – наводи Парсонс.

"Док је НАТО на све стране трубио о својој `хуманитарној интервенцији`, извјештај Кантеов говорио је о еколошкој катастрофи без преседана у европској историји – каже Парсонс и наводи да је Кантеов извјештај, чим је предат, класификован у УН и склоњен од јавности и да је вјероватно завршио у сједишту УНЕП-а у Најробију.
Он открива да му је један непосредно упућени дипломатски извор пренио да је у јулу 1999. једна група швајцарских научника дошла до још драматичнијих закључака о посљедицама бомбардовања. Њихово истраживање било је дио активности дипломатске групе ФОКУС коју су чинили Швајцарска, Аустрија, Русија и Грчка: "Пошто је Швајцарска била та која је покривала све трошкове, остали чланови групе су морали да ћуте" – тврди Парсонс.

И други извори потврђивали су ове извјештаје. Већ у фебруару 2000. године подаци холандске владе у главним цртама подударали су се подацима америчке невладине организације МТП (Милитари токсик пројект). МТП је наиме у јануару 2000. године тражила од владе САД да скине ознаку тајности са досијеа о употреби отровних супстанци на Косову. МТП је добила досије 30. јануара 2000. године и на основу њега израчунала да је на Косово бачено 9,45 тона нуклеарног отпада?!
Осниване су и друге групе са циљем да сачине извјештај о посљедицама бомбардовања. Кад је дошао на чело Балканске радне групе (БТФ), која је имала задатак да састави нови извјештај о загађености осиромашеним уранијумом током 1999. године, Пека Хависто је довео још два Финца – Хенрика Слотеа и Пасиа Ринеа – преноси "Нови стандард".

"Била је то заиста изванредна екипа која је схватила суштину ситуације у којој се нашла, а која може да се сведе на сљедеће: док су они жељели да објаве истину – НАТО је хтио да је сакрије. Кад год су покушали нешто да истраже, нашли су на мети НАТО-а. УНЕП је, дакле, био под војним притисцима. Хависто и његови сарадници размишљали су на сљедећи начин: `Уколико покушамо да урадимо посао како треба, бићемо смијењени и истраживање ће бити заустављено. Боље је онда да урадимо нешто, да откријемо бар дио истине`"- објашњава Парсонс.

Захваљујући таквом начину рада Хавистове екипе, управо је Балканска радна група у оквиру УНЕП-а била та која је 16. фебруара 2001. узбунила свјетску јавност објавивши да је на Косово бачен "прљави" уранијум. Тада је саопштено да је анализа 340 узорака тла, воде итд. показала присуство трансуранијумских елемената као У-236 и трагове плутонијума и фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су двије лабораторије – Шведски институт за радиолошку заштиту и Швајцарска лабораторија АЦ-Спеиз.