Гаврило Антонић: Шта је нама Јужни Судан

Парламент у Јужном Судану суспендовао је најмање 75 владиних службеника оптужених за масовну корупцију, а предсједник их је замолио да врате бар четири милијареде долара.

Око 60 милиона долара је већ враћено након што су прошлог мјесеца послана писма – молбе дотичној господи „лаке руке“, јавили су свјетски медији. Предсједник Салва Кир упутио је писма садашњим и бившим службеницима Владе, са молбом да врате макар нешто украденог новца, пријеко потребног гладним, сиромашним и болесним.

Јужни Судан је млада афричка држава која је прогласила независност у мају прошле године и у којој је корупција један од највећих проблема. То је једна од најмање развијених афричких земаља, са неколико асфалтираних путева и врло лошим здравственим и образовним системом. Новој држави очајнички је потребан новац, након што се, током размирица са Суданом, угасила производње нафте која је иначе чинила 98 одсто прихода.

Посланици су одлучили да се 75 особа, које су примиле писмо предсједника, одмах суспендује са дужности док не буду осуђени или ослобођени. Предсједник Кир, забринут због утицаја и размјера корупције у својој сиромашној земљи суоченој са бројним изазовима, у свом писму поручио је господи која је „омастила брке“ на народној несрећи, „да су они који су узели новац издали идеале за које су се борили“! Додуше, није речено каква судбина је намијењена оним који, упркос предсједниковој учитовој молби, не врате покрадено.

Куд журите, немојте одмах правити поређења! Прво, ми немамо нафте и никад до сада је нисмо имали. Да ли ћемо је имати, то ће се тек видјети, као што ће се видјети и да ли ћемо се потући око „црног злата“, ако га евентуално буде!?

Добро, млатили смо се и без нафте и то овдје такорећи у срцу Европе, али они у Судану, доле негдје у Африци, радили су то дуже и систематичније. Кад су једном, напокон, престали са међусобним убијањем, почели су да ствари постављају тамо гдје им је мјесто. Кренули су редом са намјером да, за почетак, лопове смјесте иза решетака. Оно што су одмах урадили, најурили су их државне службе.

Зар је до тог дошло да треба да учимо од Судана, уз дужно поштовање те младе државе и народа који тамо живи? Шта да радимо ми са нашим лоповима? Да их замолимо? Колико то уопште има сврхе једнако је питању колико молбе пале код ових наших!?

Ако је ишта поучно у причи из Судана онда је то начин на који у овој, нама далекој држави, дефинишу разлику и праве границу између голог лоповлука и „идела за које су се борили“. Не због лопова, јер и без судске осуде знамо ко су, шта су и колико вриједе, већ због очувања вјере у идеале за које је већина поднијела велике жртве. То би тек била издаја!