Ферман из Бање Луке

Зове ме данас другар. Новинарским рјечником казано – извор. Из кругова блиских владајућем режиму. Вели ми: "Поведи рачуна о чему и како пишеш. Нешта си грдно зас*’о.

Пише: Зоран Јанковић

Јутрос нам је, из Бање Луке (откад он говори из „Бање Луке“ а не из „Бањалуке!?) поручено: „Ућуткајте тог вашег кера, што лаје, како знате и умијете“! Није баш лично Миле поручио, али јесу људи из првог круга око Мила!“ рече ми мој извор и прекину везу. „Ту тууу“! У слушалици телефона и у глави ми: ту тууу!

Да сам дежурно, рогатичко кевтало, и да лајем, чињеница је. „Лајем“ не престајем. Ту нема ништа спорно. Ни ново. И уједао бих само ми зуби тупи, а у њих, режимлија и режимских слугана, Ахилова кожа. А њихова пета мени двије хиљаде миља под морем далеко, па не могу да је дохватим. Признајем, ипак, почех се преслушавати. Шта сам то писао у посљедње вријеме?! И да ли ми је вријеме посљедње или ми је задње вријеме!?

Оно што сам о Милу „лајао“ у писму било је прије Нове године, а о његовим медијима некад око смјене година; нове и старе. Није могуће да су тек сад прочитали све то! Имају они људе задужене да прате писање независних медија. Посљедње што сам објавио било је присјећање на неке сегменте мог спаљеног, ратног дневника; прича о човјеку који прије рата јесте био газда и кога су сви звали „Газда“, а који данас скупља стари папир. Писао сам и о лицима са посебним потребама окупљеним око удружења „Подршка“ са Сокоца. Ових дана спремам се да напишем причу о једном несрећнику коме је неопходна помоћ шире друштвене заједнице… не, није то. Дефинитивно није.

То њих не занима. С главе их не занимају те теме. Тиме нисам никако могао „грдно зас*ати“, како ми рекоше да јесам урадио. Заиста не знам шта је био непосредни повод (знате ону лекцију о разликовању узрока и повода за Први свјетски рат?) да ми Бања Лука припријети да „не лајем“ више.

„Опет су критиковали новинаре! И то нам је хвала за све оно што смо им прећутали!“ рекао би легендарни Душко Радовић. Само да је још жив (сретан је што није). Много тога је прећутано у нас. Зато сада само навире из зовине свирале и говори како су у Цара Тројана козије уши.

Кад сам проговорио оптужили су ме да сам „его-манијак“ да се неосновано „клинчим“ учешћем и рањавањем у рату, да „србујем“ без икаквог разлога и хвалим се како крсна свијећа у мојој кући није гашена вијековима, да „хвалисањем“ образовањем негирам то чиме су ме људи са највећим академским звањима учили осамнаест година, да сам пропали „марксиста“, пропали новинар, пропали бивши ратник, пропали бивши директор… а недавно је изузетно посјећен форум посвећен горњо-дринској регији угашен само зато што су на њему речене многе до тада неказане истине. Истина боли! А тамо их је изрекла моја маленкост!

Речено је, тамо, како је актуелни начелник општине Рогатица, Радомир Јовичић, првих, најкрвавијих шеснаест мјесеци рата, у функцији техничког директора једне пекарске фирме у Сарајеву, провео пекући хљеб за Армију БиХ, а данас покушава глумити српског патриоту; да се додвори бирачима. Казано је како му је основна, начелничка плата, (скоро) изједначена са градоначелничком платом Драгољуба Давидовића; у Давидовића буџет (скоро) 150 милиона КМ, а у Јовичића (скоро) 5 милиона КМ, а плате им (скоро) једнаке; (по)највише у Републици Српској. Пардон, прелази му (Јовичићу) буџет 5 милиона, износи 5,2 милиона КМ, ако се не варам; и плата му прелази 5 хиљада КМ! Ако се не вафрам! Што рече један мој другар из Загреба: „Па каква ти је то општина, гдје ти то живиш, јаране, овдје осредња фирмица има толику годишњу бруто-добит!?“

Требало је одавно рећи и да је, тај и такав начелник општине Рогатица, прије избора на ову функцију, веома успјешно поправљао свјетске телевизоре и тако за живот зарађивао. Себи и породици, кору хљеба. Недавно је, прича чаршија, од начелничке плате стан у Београду купио. И сина је запослио. У „лошу фирму“, у „Електродистрибуцију“ у Лукавици. Причао ми је то дечко који је завршио (државни) факултет, а који данас хљеб насушни зарађује конобаришући у кафићу. Он, примјеран дечко, жалио ми се да само што му сузе нису кренуле низ лице кад је чуо да је начелников син, проблематичан младић који је једва „салетио“ некакву вишу школицу негдје по Србији, одмах почео да ради, док високо образовани „конобар“ може само сањати о државном послу.

Горњо-дрински форум је затворило и због тога што сам о политичарима написао сљедеће: „Нема кварљивије робе од људи. Млијечни производи и месо су „мала маца“ за чо’ј’ка. И као што млијеко и месо укваре топла средина и баје, чо’ј’ка укваре власт и паре! Највише и најгоре. Био неки циганин, вели стара народна прича, па му, наднаравним чудом, дало да буде – цар. Прво што је урадио, када се дограбио власти, било је то да је убио свога оца; рођенога оца!

Зашто ли га је убио!? Зато што га је отац знао малог, упишаног, ус*аног, слинавог и, иначе, никаквог. Да га не би свакодневно подсјећао на оно што је некада био, убио га је. А убио га је и зато да не би могао другима причати како је он, тј. цар, био некад мали, упишан, ус*ан… никакав!“

Затворило је форум горњо-дринске регије и због тога што сам тамо написао сљедеће: „Поштовани „Понекад овдје“ (то му је ницк, оп. аут.): Иако се необично зовеш, дескриптивно, као да си, Боже ми помози неки индијанац (Вито Перо, Бик Који Сједи…) а ја пишем под крштеним и у књиге заведеним именом и презименом, ипак мислим да, што би рекао Бранко Ђурић-Ђуро „Унаточ свему можемо да полемизирамо“. Упркос томе што ми велиш, имплицитно-додуше, да нисам нормалан. Прихватам то. Не ваља бити нормалан у овим ненормалним временима, нити богат у доба општег сиромаштва.

„Лоше живим, али ко зна због чега је то добро“, рекао би један мој другар. Да данас пишу Јован Стерија Поповић, Данило Киш, Бранислав Нушић, Петар Кочић… и њима би власти рекле да нису нормални. И говорили су им то њихови савременици. Провладини клакери (клакер – човјек плаћен да у позоришту аплаудира на представи на договореним мјестима, оп. аут.) Немојте ми, молим вас, само инпутирати да себе сврставам у ред ових великана. Не чиним то, нисам ја њима ни до кољена. Једино по чему се примјеравам уз њих јесте поглед на слободу избора тема и начина писања, побуна против власти, изругивање разним „Министаркама“ и „министрима“, „Главатој господи-судијама“… по томе сам, дакле, једнако „луд“ као и они. У свему другом они су испред мене. Неколико лига.“ Писао сам у горњо-дринском форуму. Који су угасили због мог „лајања“! А сада ми власт из Бање Луке пријети да „угаси“ и мене и моје „лајање“!!!

Па да, крив сам ја, јер је одавно требало да кажем како нам је „она“ власт отела садашњост(тадашњост) а како нам „ова“ власт краде и будућност. Краде је и троши, у форми кредита. Будућност нам краду! И нама и нашој дјеци. Није то шала! Јер нада посљедња умире, а кад човјеку узмеш и наду, уновчиш је, њега као да си и убио. И њега и његову дјецу.

Одавно је требало рећи како и Милорад Додика и Бакир Изетбеговић лажу кад србују и бошњакују. Лажу да би награбили што више пара. Сваки себи! Јер први је шверцовао „Ронхил“ а други баби држао скуте у канцеларији кад се јесте рокало. Лако им је данас хајцати рају на рат, не знају они како је провести зиму на планини-Звијезди на минус двадесет и неколико. У било чијем рову.

Мразопуц, знају ли шта је то? То вам је, „господо драга“, кад дрво пуца од мраза; ноћу букве и оморе пуцају ко пушке, цијепају се, саме од себе; дрво се цијепа од хладноће, а човјек издржава; издржава јер мора. Највише је дрво пуцало ујутро. Пред зору мрзне. Стражар нас буди, памтим, свако сат времена. Тек толико да се помјеримо и окренемо. Јер постојала је реална шанса да се онај ко се не помјери тада никад више и не окрене. Али свака моја прича о томе за режим је „лајање“, а ја сам – кер. Јер режим онима који све те јаде јесу преживјели не да ништа, а јајарама (јајара – мушкарац са тестисима, али без хормона које они луче, и без мушких атрибута, оп. аут.) даје оно што испред наше дјеце отима.

Требало је, одавно, неко да вам каже како је ужасан укус седмодневног хљеба и снијега отопљеног умјесто воде, над ватром у војничкој порцији. Да ли вам је ико „господо драга“ рекао како су наши данашњи набрекли трбуси производ непрестане глади коју смо на линији/ама осјећали; јер ко једном огладни никада више у животу сит није. Као што сте ви, ви политичари, материјална сиротиња, остали гладни пара као дјеца, те данас не постоји цифра која би задовољила вашу глад за шими-ципелама, касетофоном са двије главе, телевизором у боји са даљинским управљачем, „стојадином“ или „тристаћем“, јакном-„вијетнамком“… тако како је вас немогуће данас нахранити парама, и нас, који јесмо били гладни хране у рату, немогуће је нахранити, јер једемо и кад смо најситији. Храну, ону биолошке. Ваша храна – паре, је душевна храна; и што се више храните то све мање душе имате.

Не могу а да не чујем, данас, реторику која ме подсјећа на деведесет и прву годину. И тада сам вас одговарао од рата, а ви сте тапшали пушке и говорили „*ебаћемо ми њима мајку овим“! Само ми нисте знали рећи, ни тада ни сада: ко су они, а ко смо ми!? А кад је рат почео мени сте пушку у руке гурнули, а ви сте се дохватили пиштоља; али оних на бензинским пумпама.

Зато ме данас хоћете да ућуткате; да не „лајем“ и не „се*ем“ на вас. Хоћете да ћутим и да трпим. Не бива тако. Овај лик не ћути. Лаје! И лаје и уједа! Јер ако нам ништа друго не оставите (а нисте нам оставили) ја и народ ћемо „ викати, викати, викати… !“ Ми ћемо да вичемо (шта нам друго преостаје!?), а наша вика до Бога ће се чути!