Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Почасни плотун у Доњецку, умјесто параде у Москви

Имао сам могућност пратити параду на Црвеном тргу, али сам одабрао да останем у Доњецку. Вођен истим мотивом, којим бих 9. јануара или 12. маја одабрао Бању Луку, умјесто Београда.

четвртак, 12 маја, 2022 / 07:43

У Републици Српској имамо низ светковина које у полушали називамо Свети Јануар. У ДНР би се могло говорити о светом, или боље Црвеном Мају. Нерадни дани и ђурђевданско буђење прољећа красним каранфилима почиње за Празник рада, тече преко Дана побједе и завршава се 11. маја, на Дан Републике.

Маршрутка број 77, редовном линијом ме одвози до насеља Текстилчик. Кировски Рејон Доњецка. Кроз прозор стари совјетски споменици и прије неколико дана залијепљени билборди са грегоријевском лентом. Обиљежавају 77 година побједе над фашизмом. Ту су и црно-плаво-црвени; који најављују сутрашњи Дан Републике.

Није велика гужва. Како се приближавам циљу, чешћи су војни камиони. Мада је то вјероватно само моје умишљање, јер ми је на памети гдје сам пошао. Више их примјећујем. Зелени камиони нијесу нипошто ријетки у ширем центру Доњецка, куда се најчешће мотам. Објашњено ми је гдје треба да сиђем, али није било потребе. Пролазим крај низа спаљених локала, који се мјестимично још пуше и са њих видно капа вода. Непогрешиво знам да је сљедећа станица моја.

Преко пута је натпис ЈП Републичка тржница 8/3 и други, једнако дуги низ продавница, чије излоге крпе најлоном. Продавци и власници несажганих радњи купе робу и товаре у аутомобиле. Није пријатно на мјесту пада пројектила од прије пар сати, чути рад артиљерије.

Једна пролазница ме пита да ли је жива власница мале кафеџинице гелером пробијеног излога, смјештене између продавница риболовне и опреме за кућне љубимце, које су чудом преживјеле ватру. Када увиди да нијесам мјесни, већ новинар, одмах ми говори: Нећу причати са вама. Људи погођени војним сукобом у ДНР, много лакше говоре у камеру, него кад је са њима све у реду. Тако и Игор, након што ми је показао зрна касетног пуњења која је извадио за сувенир из своје радње коју затвара, за крај изјаве у којој је рекао да су им из Украјине послали честитку за 9. мај, коју он не свата, јер ту нема војних објеката, закључује своје представљање: Презиме вам нећу рећи.

Враћам се, као да је неко то намјестио, истим аутобушчићем којим сам и дошао. Исти возач. Иста маршрутка. Вакуумом на вјетробран залијепљена застава ДНР. Бројанице, крстићи и иконице висе око видног поља. За папирних 50 рубљи, даје ми већ спреман стубац кованица као кусур. Сједам иза њега испод телевизијског екрана који врти рекламу за аутошколу. Отварам паметни телефон и спознајем да је, док сам ишао у супротном правцу, стигла вијест да је три и по километра неваздушном линијом од мјеста гдје ноћивам, украјинска војска ракетом Ураган убила троје и ранила четворо људи. На пијаци у Текстилчику није било мртвих. Нерадни дан.

То су биле моје припреме за прославу Дана Републике.

Припреме за прославу 9. маја, који сам код куће иначе обиљежавао алкохолним напицима од раног јутра и праћењем параде у Москви окружен блиским људима, у Доњецку су почели дан раније. Посјетом Владимиру Константиновићу Шелудку. Ветерану Црвене Армије, који је 1945. посјетио Беч у униформи и без пасошке контроле. У августу ће имати 97 година. Служио отаџбини као извиђач 692. артиљеријског пука, 240. дивизије, 18. армије, Другог украјинског фронта. Све то још увијек умије изговорити наизуст, без обзира што је слабо покретан и горњи дио униформе са одликовањима му је преко цивилне Т-мајице са пругама. Сједи на сећији у црним, вуненим дугим гаћама.

Данас, као и већина људи његове генерације, безрезервно подржава специјалну војну операцију Русије у Украјини. Овај, најважнији празник у Русији, у Доњецку има нововијековно значење. Много млађи од господина Шелудка, поистовјећују свој осмогодишњим рат против власти у Кијеву, са ратом против Хитлерове Њемачке. Зато у Доњецку или Маријупољу није било параде, каква се одржава по свим већим градовима у Русији. Некој баки, Владимировој исписници из времена Другог свјетског рата, приредили су војну параду испред куће. Са све стројевим кораком почасног вода, заставама, цвијећем, музиком и одликовањем из руку предсједника ДНР. И раде то Руси свугдје гдје има још живих, а непокретних свједока времена када су изгубили 27 милиона живота.

Доњецка Народна Република је проглашена 7. априла 2014. године, након масовних демонстрација против војног пуча у Кијеву. Не слави се тај дан, када је преузета зграда Обласне администрације и отказала се послушност силеџијама са трга Мајдан у Кијеву, већ дан када је одржан референдум о самосталности.

Дошао сам други пут овдје, очекујући да ћу свједочити великом руском наступању на Донбаском фронту. Умјесто тога, челичана Азовстаљ данас је више медијско или хуманитарно, него војно питање. Судбина опкољених је запечаћена. Руска страна наставља са ракетним, артиљеријским и авиоударима по остатку остатка Украјине. Све више стичем дојам да то раде намјерно. Као да им се уопште не жури због достављања оружја и кухања новог круга санкција Евросојуза, које ће ударити на извоз нафте, ако већ не гаса. Ратују принципом великих бројева, рачунајући да власт у Кијеву не може да се мјери са Московским дигитроном. Туку жељезничке чворове, складишта муниције, војну индустрију, управне зграде.

У бившој совјетској републици Украјини, Запад развија и финансира изразито крволочан и агресиван шовинизам. Не само да се у земљама НАТО он у медијима толерише, него се и промовише као изразито похвално стање духа. Достојно дивљења. На Евровизији и другим дигиталним пространствима Холивуда. Потпуно исто што смо гледали, а и сада гледамо из Сарајстана и Неовисне Републике Хрватске, чији је Пребег заробљен бјежећи из Маријупоља.

На ту крвожедност, одговор је свега што се након осам љета у Доњецку, мијењају табле са именима улица. Из украјинског, у руски правопис. И што сам 7. маја на локални број мобилног телефона добио поруку која ме обавјештава да имам код +7. Територија ДНР је присаједињена на руски позивни број из иностранства.

Добио сам и поруку преко друштвених мрежа, о кампањи да се украјинској војсци донира новац за метак који ће проћи кроз моју главу. За смртну казну ме квалификје само то што сам извјештач са руске стране фронта. Гдје се нижу празници које дочекујем. Рођендан, Васкрс и 9. мај сам прославио у Маријупољу и Доњецку. Дочекаћу овдје и мени јако важан јубилеј. Три декаде Војске Републике Српске. Планирао сам тај дан обиљежити у неуставној престоници Српске, промоцијом реиздања књиге Коридор 92. Но, мислим да би аутор, да је жив, прихватио овакво оправдање за одгоду тог догађаја за неки други, макар мање важан датум.

У Доњецку није било почасних плотуна као испод зидина Кремља у Москви. Овдје су плотуни били они прави. Примљени од непријатеља и послати према њему.