Чудеса божијих судбина

Аутор и редитељ овог скупа поетских извођења изворних пјесама (мотивом или само духом везаних за Косово), легенди и митова о Косову и Метохији, магијских бајалица и епских пјесама везаних историјским мотивима за Косовску битку а све праћене традиционалним звуцима фруле, кавала, гитаре, тапана и гусала, млада глумица Ђурђа Вукашиновић, такође и својим учешћем у извођењу, успјела је дочарати одсјај онога што Косово као феномен српства представља нашем народу.

Врло сведеном сценографијом, само постављеном шкрињом, симболички је њеном предметом садржином, мачем са балчком, крстом, круном, гуслама и вијенцем исплетеним крваво црвеним божурима, вјерно су одсликани сами симболи везани како за Косово посебно, његову трагичну историју, тако и за српство уопште.

Почевши нарацијом записа са мраморног стуба на Косову, записаних речи Стефана Лазаревића "О чудеса божијих судбина", те магијским народним бајалицама, а преко легенди о настанку и проклетству Косова, пресијецаних извођењем изворних пјесама попут Густа ми магла паднала, настављаних са Прелетеше тице ластавице и осталим рецитацијама обогаћенима глумачким даром ауторке као и глумице Маријане Живковић, али и извођењем осталих епских пјесама попут Смрти мајке Југовића, Косовке девојке, публика је имала прилику да на 60ак минута осјети дух старога Косова али и својеврстан жал због данашње судбине Косова и Метохије и његовог српског народа.

Присутни су били почаћени и изведбама Књигу пише турски царе, гдје је Ђурђа Вукашиновић, глумица, а у овом случају и редитељка, уз праћење Новака Демоњића на гуслама приказала својеврсно женско специфично вокално извођење уз тај инструмент, те се нисмо могли отети утиску, иако гуслала није, да смо присуствовали правом женском вокалном гуслању. Гуслање смо у извођењу раније споменутог Демоњића, чули у изведби, оне за многе народне заблуде заслужне, Кнежеве вечере.

Химном Косовских јунака, Еј, што се бели море горе Шар планина и многим осталима, а завршавајући страхотним звуцима Кнежеве клетве и Видовданом као својеврсном молитвом за вјековна страдања Косова и Метохије, публика је могла у цјелости да доживи све оно што феномен Косово за српски народ јесте али и све оно што се, не могавши објаснити или што прихватити нисмо знали, уз помоћ митова, легенди, пјесама, стварало.

Да ли данас више него икад може да важи, казивана те вечери, легенда о дјевојци Рашкији која не хтједе поћи за одређенога јој младожењу, те је као казну, одлуком оца и браће јој, била растргана коњима а поље на које је пала њена златна коса, родивши златним житом, добило назив Косово.

Или мит о проклетству косовске и метохијске земље, који говори о дјевојци, опет наметнуте одлуке о удаји за онога кога њено срце неће, и задатој ријечи да се неће удати ни за кога до за онога који исти белег као и она има, а усљед које је и страдала бивајући до грла закопана у земљу косовску, гдје су се црви у њој намножили изједајући је, када је и проклела земљу која не поштује тежину задане ријечи, па до смрти њеног оца који на мјесто гдје кости остави рече: „Ту се метох.“.

Позивајући се на митове, легенде, магију, пјесме, које проносе осјећања поноса нам овом земљом коју сматрамо колијевком српства, славећи Видовдан, можда ћемо њиховим освјешћивањем стећи значаја о одговорности и љубави које неиспуњене бивају управо због оних који сматрајући се позваним да бране вјеру која право слови газе оно прво и основно хришћанства нам, те ће можда тада ријеч добити на снази и постати прави оков онога што нас људима, човјеком чини.