ЗБОГОМ ЛЕЊИНЕ (GOOD BYE LENIN)

Њемачки Горан Марковић, и емотивно пљување комунизма. Тип: Тито и ја. Што је увијек дубље од обичне идеолошке критике, и пуких документаристичких оптужби.

Мати главног јунака падне у кому, у сумрак Варшавског пакта. Преспава пад Берлинског зида и буди се кад Западњаци већ увелико вршљају по Истоку. Она је правовјерни социјалиста, којој је муж пребјегао капиталистима, оставивши је с двоје дјеце.

Сада та одрадсла дјеца, из страха да је шок усљед спознаје друштвенополитичких промјена не врне међу мртве, покушавају лажирати стварност. Посебно син Алекс. И ту је највећа мана, иначе, сценаристички врло добре идеје. Одржавање у свијету непостојеће ДДР је превише наговјештено и ултранаивно.

На дјелу имамо употребну вриједност два система, у оквиру једне нације; који се, уз подијељену Кореју, наводи као експериментална потврда неодрживости социјализма. Но, то је битније Нијемцима, него нама. Комичном фикцијом, национално-терапеутски се указује на бесмисленост уређења, урушеног одмах када и зид, те га може васкрснути само нерационална љубав према мајци.

Смијех источној сабраћи; који су се бавили државом, као да се играју у пијеску. Низ симбола популарне културе ДДР, обрађује се у носталгично-поспрдном маниру. Што кулиминира употребом имена, лика и дјела, Сигмунда Јана.

Карактеристично за подгузно орјентисане редитеље, јесте да феномен првог Нијемца у свемиру; не може остати неискориштен. Био је из ДДР, без обзира на НАТО-стандард њихових колега из преко зида. Први Нијемац у свемиру је течно говорио руски, а не енглески, језик из исте породице. То све Јану-космонауту није помогло, па га Алекс среће како вози лада-такси.

У измишљеном ТВ дневнику, који мајци пуштају са видеа; славни космонаут постаје предсједник ДДР, те држи намјештени говор у којем отвара границу, и прима избјеглице са капиталистичког Запада.

Ако у свадбеном букетићу који се пење и понире, препознате Одисеју 2001. без помоћи Алексовог друга режисера; припазите да се не сврстате у групу дисквалификаната. Који бескрајно дугу вожњу у Тарковсковом Соларису, изједначавају са јефтинијим окретањем орбиталне станице. Но, сви би се сложили да је сцена Лењина који лети уз помоћ Ми-8; најбоља у овом филму. И нешто што нема на Западу.

Патетично-идеолошки споменар, у који се увијек може завирити кад се тема подјеле дотакне.

(Редитељ: Волфганг Бекер; Улоге: Даниел Брухл, Катрин Сас)