Вук, Вуковар и хрватски фашизам уз благослов либерала

По ко зна који пут у последња два вијека, дигао се народ "тисућљетне" културе да истријеби губу звану ћирилица из својих сјеменишта.

Пише: Борис Радаковић

Вуковар ових дана, прва је линија фронта на којој су се дигли чекић и мотка, против оруђа грчких „зулумћара“ Ћирила и Методија. Латинска Европа са постмодернистичким прагматизмом и крсташким наклоном, гледа на дешавања у Вуковару називајући то унутрашњим питањем Хрватске.

Европа Трећег рајха

Једна друга Европа, коју је градио њемачки Рајх, пре неких седамдесет година, такође је на прогон ћирилице и злочине над Србима гледала је као на унутрашње питање Хрватске. Данас је једина разлика, што се скупа са ћирилицом не тјерају и физички Срби из Вуковара и Хрватске.

Додуше, тај посао су обавили почетком деведесетих, удружени фашисти Фрање Туђмана под паролом: “Геноцид према свакој мањини која је на путу већини“ и антифашисти Стјепана Месића под паролом: “Нека Срби иду у Србију, али нека са собом понесу оно мало земље коју су донијели на опанцима када су долазили на ове просторе“.

На почетку друге деценије двадесет првог вијека ситуација није много другачија. Потомци клеро-фашистичких усташа нападају на један од последњих резервата Срба у Хрватској. Инциденти у Вуковару су све учесталији. Ако се овако настави питање је времена, када ће мјесто табли са ћириличним натписима, почети да пуцају главе преосталим Србима у Вуковару.

Мук антифашиста

Антифашисти, како Хрватске, тако и осталих бивших југословенских република – ћуте. Нема ни један глас протеста данашњих антифашиста, против примјењеног фашизма у Републици Хрватској.

Питам се зашто млади антифашисти из Загреба, чија је једна од крилатица “Против фашизма свим средствима“, не дођу у Вуковар и директно се суоче са фашистима? Ако се мало прегледају акције хрватских антифашиста, одговор се сам намеће.

Наиме, прије четри године удружење антифашиста Загорје, одало је почаст за све погинуле “бранитење домовинског рата“. Пошто акцију у Вуковару против ћирилице, воде бивши учесници рата у Хрватској, зато нема ни младих антифашиста да им се супроставе, јер их ону сматрају “истинским борцима и херојима новије хрватске повијести“.

Са друге стране, разне антифашистичке организације и покрети у Србији и Републици Српској, немају исти однос према погинулим српским војницима у ратним збивањима приликом разбијања СФРЈ. Очито је да хрватски антифашисти величају оне који су разбијали СФРЈ.

Српски антифашисти супротно од њих, стиде се људи који су устали у одбрану нејачи и огњишта називајући их четницим, фашистима, геноцидашима итд. Захваљујући тим истим “четницима“, није се поновио геноцид над Србима западно од Дрине, који је спомињао већ горе цитирани Фрањо Туђман.

Природно прохрватски „либерали“ + Ведрана РУНДАЉ

Поред тзв. антифашиста, и тзв. либерални кругови заједно са НВО сектором, остају имуни на изливе фашизма у Вуковару и широм Хрватске. Праве се глуви и ћорави па као ништа не контају, или на перфидан начин коментаришу и пишу о дешавањима у Вуковару.

Тако нпр. Ведрана Рудан, која важи за либералног и слободоумног писца, у свом тексту посвећеном Вуковару и ћирилици каже да нема ништа против ћирилице. Међутим, ни она није могла да не спомене те фамозне четнике.

“ Тамо још има људи који се сјећају да им је нетко уништио град до темеља“ – пише Ведрана. Госпођа Рудан овом реченицом понавља небулозан став хрватских фашиста, да је једно писмо криво за рат и да од њега пријети опасност по дјецу тисућљетне културе. Ни једном реченицом не каже да у Вуковару нису рушене само хрватске куће, него да су и српски домови претворени у згаришта у прљавом и тешком грађанском рату.

Следећа њена реченица је још занимљивија:“ Сви грађани Вуковара знају да су то учинили четници уз Туђманов благослов, али им та информација не може вратити ни град ни мртве очеве, мајке, жене, дјецу, домове.“

Ето, испаде да су Туђманове усташе у сарадњи са четницима заједничким снагама рушили Вуковар. Ова теза о сарадњи усташа и четника није нова, и корјене своје има у комунистичкој пропаганди према којој су четници сарађивали са усташама, те су они два имена за исто зло. Фотографија доле разоткрива те фалсификате:

Госпођа Рудан чак поистовјећује ћирилицу са конопцом за вјешање:“Једноставно, прерано је. У кући објешеног не говори се о конопцу.“ Ето, вандали са чекићем су дакле потомци објешених људи, којима је ћирилични конопац сломио врат.

Анте Старчевић и Борис Дежуловић

Да је стратегија, ако су Хрвати лоши Срби морају бити још лошији, постала главна тема либерално-НВОовских писаца, говори и текст Бориса Дежуловића. Наиме у свом тексту о питању „босанског“ језика, Дежуловић прави поређење између Анте Старчевића и Вука Стефановића Караџића.

Тако се Старчевић, један од расистичко настројених хрватских политичара из деветнаестог вијека, који је био заговорник да Србе треба „ставити ван закона“ и да су Срби “без ума и поштења, проти слободи и проти сваком добру“, изједначава са Караџићем, нејвећим српским културним препородитељем и једним од највећих умова на Балкану у последња два вијека.

За Дежуловића Вук Караџић је “отац српског хегемонизма“, а Анте Старчевић је “отац хрватске домовине“. Тако расиста и један од највећих србофоба који је тврдио да “Од Триглава до Солуна живи само један народ – народ хрватски“, постаје добар момак, за разлику од Вука који је спроводио тобоже српски хегемонизам.

Наравно, наши (тзв.) антифашисти, либерали, хуманисти и многе друге безличне живуљке, без трунке самосвјести климају главом у знак одобравања оваквих фалсификата и ортодоксних лажи.

Анте Старчевић је развио идеологију и политику праваштва, која је у Србима и православљу видјела главне непријатеље по Хрвате. На темељу те идеологије развио се усташки покрет, а како видимо, праваштво је широко распрострањено и данас.

Са друге стране, Вука су подржавали и са њим се слагали једни од највећих филолошких научника свих времена, као што су Јозеф Добровски (“отац славистике“), Словенац Јернеј Копитар, Хрват Ватрослав Јагић, и многи други филолози и историчари.

Вуковар, Ћирило, Методије

Вратимо се на Вуковар и ћирилицу. Погледамо ли у прошлост, видићемо да се у Вуковару као и у скоро цијелој Славонији говорио српски језик и писала ћирилица. О томе је писао и лист “Дом“, којег је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог вијека, Стјепана Радића.

„Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси следећи чланак, у којем се јасно каже да се у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ говорило српским језиком:

Такође, римокатолик из Славоније Антун Матија Рељковић (1732-1798), у свом дјелу “Сатир или ти дивљи човик“ објављеном 1762. дакле пола вијека прије Вука пише:
“О Славонче ти се врло вараш
Којигод ми тако одговараш
Ваши стари јесу књигу знали
Српски штили и српски писали!“

Видимо да се у прошлости језик Славонаца називао српским као и писмо. Према томе, ћирилица је у Вуковару и Славонији своја на своме. Проблем је што многи конвертити у кризи идентитета посежу за агресивним методама.

Али, психологија је то већ објаснила и утврдила, да конвертити настоје да униште своје корјене и старе обичаје, како би доказали да су они оно што по поријеклу нису. Мислим да је то главни проблем наших римокатолика у Вуковару, па и шире.

Дакле, Вуковар ће увијек бити Вуковар.