Владе Симовић: Шок терапија неолибералне транзиције код нас

Бројни су феномени кроз историју били извор међуљудских сукоба, стања њихове нестабилности и осјећаја неизвјесности. Људска похлепа, саможивост, брутална конкуренција, манипулација, терор, хегемонија и други изуми људске несреће чинили су живот неподношљивим. Опстанку оваквог стања у скоро свим дијеловима свијета погодовала је пасивност великог броја људи који су пристајали на страховладу моћника и неправду коју ови чине.

Насупрот њима, постојали су истрајни борци за идеје које су славиле живот, тражиле одговарајуће слободе, друштвену и политичку једнакост и остваривање међуљудског братства. Ове вриједности су производ различитих религиозних, филозофских и идеолошких учења које су генерације људи мотивисале на акцију. Правећи онтолошки пресјек људске историје бројни истраживачи су закључили да је у свим цивилизацијама постојао стални сукоб идеја добра и зла. Ријеч је о трајном конфликту у којем поборници идеја добра теже људској умјерености, развоју пријатељства, толеранције, друштвене и политичке једнакости, дефинисању и остваривању заједничког добра за све. Насупрот њима, идеје зла представљају све оне концепције које оправдавају људску грамзивост, безобзирну конкуренцију, сирово гомилање моћи, друштвену и политичку неједнакост, правдајући их природним стањем у којем побјеђују и опстају најснажнији.

Посљедње наведена слика свијета дефинисала је бројне савремене феномене, а један од најбруталнијих је "доктринa шока". Ово је процес који више од пола вијека бројне земље свијета и њихове народе чини политички пораженим, друштвено изгубљеним и суштински несрећним. Наука појам "доктрина шока" дугује Наоми Клајн.

Ова ауторка је један од највећих бораца против грамзивости великих капиталистичких корпорација и уништавања социјалне државе. У књизи под називом "Доктрина шока – успон капитализма катастрофе" Наоми Клајн доказује како се путем пројектовања криза и катастрофа, то јесте политичких и друштвених "шокова" остварује колективна дезоријентисаност сувереног становништва које постаје неспособно за одбрану основних функција државе којој даје легитимитет. А једна од најважнијих је социјална.

"Шокови" и "неолибералне терапије" су примарно присутни у економски и политички недовољно развијеним и транзицијски ослабљеним земљама, али и у дијелу водећих земаља западног свијета. Књига је умногоме критика економске школе Милтона Фридмана. Ријеч је о економисти који је заговарао теорију слободног тржишта без икаквог утицаја државе сматрајући да је оно способно да се само регулише. У том контексту био је заговорник преноса заједничких државних и друштвених ресурса у приватни сектор. Вјеровао је да је за остваривање његових економских замисли потребно пројектовати стварне или исфабриковане кризе, јер само оне могу довести до озбиљних промјена. Оне су у фридмановским пројекцијама имале за циљ сузбијање државног интервенционизма, укидање социјалне државе и јачање великих корпорација. Ову политику суровог богаћења привилеговане мањине и радикалног сиромашења и обезвређивања непривилеговане већине прихватили су многи економски центри моћи, њихове друштвене и политичке елите.

У центру пажње Милтона Фридмана и његових присталица налази се остваривање политичке, друштвене и економске моћи најбогатијих људи и њихових корпорација над сувереним народима и њиховим државама. У таквој идејној логици животи и судбине људи нису питање од значаја за фридмановски обликоване центре моћи. У њима се не поставља морална дилема у процесу експлоатације радника. Њихов фокус је на остваривању корпоративно-елитистичких интереса. Због тога су у процесу урушавања бројних држава користили различите тактике дајући уџбенички примјер да "циљ оправдава средство".

"Шок терапија" у социјалистичкој Југославији, а посебно у Босни и Херцеговини, била је пројектована кроз јачање међунационалних и међувјерских антагонизама. Трауматична историја међунационалних односа, политика пројектовања "страха једних од других", национална искључивост и мајоризација, нарочито српског становништва на просторима гдје су чинили мањину, били су довољни за остваривање сукоба. У складу са логиком фридмановске доктрине "пројектованог шока" инострани актери су манипулацијом и цезаристичком политиком отворили и стимулисали снажне међунационалне сукобе. Ратови су били "шок", посљедица је била "колективна дезоријентација сувереног народа", а терапија "несметано спровођење приватизације, дерегулација тржишта и смањење социјалних давања". Све постјуголсовенске државе су у доба неолибералне транзиције постале политички и економски слабе и зависне од иностраних фактора. То је била цијена "шарене лаже" зване политичка и економска транзиција.

Како је све почело, како смо дошли у ово стање слабости и дезоријентације, стање апатије и безнађа?

Прије више од седамдесет пет година у селу Монт Пелерин у Швајцарској састали се поборници класичног либерализма, од којих су многи показивали изразит слободно-тржишни фундаментализам, желећи промјену доминантне политике државног интервенционизма у економији и глобални културно-политички заокрет свијета у правцу либералне демократије. Из овог "априлског конгреса" настало је Друштво (у вријеме његовог оснивања 10. априла 1947. године чинило га је 36 научника – примарно економиста, затим филозофа и историчара) које је узело назив по мјесту у којем су се састали.

Њих је окупио Фридрих Хајек, који је постао први предсједник Друштва Монт Пелерин (првобитна замисао Фридриха Хајека била је да друштво носи назив "Актон-Токвил"). Поред Фридриха Хајека, чланови Друштва Монт Пелерин, у вријеме његовог оснивања, били су теоретичари попут Лудвига Мизеса, Милтона Фридмана, Карл Попера, Џорџа Стиглера, Френка Наита и њима сличних. Касније је Друштво Монт Пелерин проширило број чланова, привукавши милионе присталица и добивши неке од најважнијих функција у бројним државама свијета у области економије, политике, образовања, науке и других. Његови чланови су неки од најпознтијих свјетских научника, од чега их је девет добитника нобелове награде, при чему је њих осам ово признање добило из области економије.

Монтпелериновци су заговарали апсолутну слободу, као једно од темељних природних права човјека, логику слободног тржишта као рационалног изума који погодује идеји човјекове слободе, редукцију државе, снажан индивидуализам, глобално отварање граница и умрежавање свијета. Не можемо да се отмемо утиску и питању па шта онда овдје не ваља? Све наведено звучи привлачно, рационално и проводиво. Зар није слобода идеал за који се људи боре вијековима, зар не желимо да смо слободни, одвојени од стега било чега што нам смета у одређеном тренутку, било да су то друштвене норме или неко од правила које прописује држава? Зар нису слободно тржиште и капитализам створили највећи материјални раст у историји човјечанства, подигавши стандрад људи какав нису могли да замисле само три вијека уназад? Зар није глобално отварање граница и умрежавање свијет учинило доступнијим, могућности већим, рјешавање глобалних проблема лакшим? Ако је тако, зашто хиљаде текстова, књига, аудио и видео записа су против тога, против идеја Друштва Монт Пелерин и неолиберализма који је дефинисан кроз радове њихових чланова, присталица, стипендиста и разних других "мисионара"? Да ли је то посљедица необразованости, индоктринације, или можда неке њихове фрустрације или подсвјесног мрака у борби против "неолибералног свијетла"? Наш је одговор садржан у колоквијалном "НЕ БАШ".

У ауторском тексту поводом 70. година од оснивања Друштва Монт Пелерин Драган Вукадиновић пише: "Њихов план је био сљедећи, да у року од 30 година промјене јавно мијење које се симпатише са социјалном државом и да се инсталира њихова мантра: приватизација, мање пореза за привреду и смањење социјалне државе. Можда вам ово звучи превише једноставно, да је на неком брду у Швицарској пар економа смислило план из којег данас резултира инсталирани неолиберализам, али ствари тако стоје. Наравно да нису могли да изађу у јавност са изјавом: богати да постану још богатији. Њихова филозофија је била: богати да постану богатији јер је то за добробит свих. Са оваквим ставом су се приближили елити западног друштва. Милијардери су финасирали невладине организације и институте по свијету, данас их имамо преко 500. Финансирани су факултети који економију предају по овом принципу. Куповане су комплетне катедре на универзитетима широм западног свијета".

Свакоме ко је научно анализирао домете класичног капиталитичког тржишта или се покушао практично остварити у тој замишљеној "слободи" која путем "невидљиве руке" доводи до "добробити за све", јасно је да је ријеч о суровој борби у којој успјева мањина, док већина актера бива поражена и на губитку. Па о каквој добити и добитницима онда можемо да разговарамо у "нерегулисаном тржишту", у дословице "дивљем капитализму" како су га многи аутори дефинисали?

Највећи добитници "слободног тржишта" су мале скупине власника капитала. Посебно они који на тржиште улазе са већим капиталом од других (при чему се увијек принципјелно поставља морално питање "првобитне акумулације капитала"), а тиме и могућностима да ангажују најбоље менаџере, откупе најбоље патенте, плате најбоље рекламе, диригују услове рада и јавне политике, те у коначном остваре највећу добит. Одређену добит остварују стручњаци, посебно менаџери који управљају корпорацијама и слично. Поборници "слободног тржишта" кажу да капитализам погодује и оним иновативним предузетницима који отварају "средња" и "мала" предузећа остварујући свој "капиталистички сан", високе приходе и квалитет живота. Радници, према њиховом тумачењу бенефит од оваквог система имају у великом избору послова који се нуде на тржишту, заради и могућностима остваривања одговарајућег стандарда сходно њиховим пословним спосособностима, знању, вјештинама и раду. Но то је "бајка о капитализму"!

Велике корпорације и њихови "трустови" су једини стварни добитници "слободног тржишта". Менаџери су добри и плаћени док "трају", док доносе "екстра профит", па ће на бази тога да остваре и "екстра бонусе" иначе им "слиједи отказ и улица". По правилу "екстра профит" настаје неком врстом "тржишног мешетарења" и скоро увијек "на штету радника, услова њиховог рада и плата". Тржште је математика, а она је проста и садржана у томе "да је улагање увијек мање од добити, при чему је тежња да се што је могуће мање уложи, а добије што је могуће више". Како је математика "сурово прецизна" наука јасно је да нема велике добити тамо гдје су расходи високи. Због тога је дужност менаџера да у сарадњи са "политичким намјештеницима" великих корпорација и њихових власника обезбједе мале трошкове, а велику добит. Да би се то остварило конкуренција мора да се угаси још у зачетку (тако неријетко страдају "средња" и "мала" предузећа када "велики" процјене за неке од њих да "не требају да постоје"), а радници сведу на ниво "полуробовског израбљивања". Због тога се проводе политике "нерегулисаног тржишта". То у пракси значи да се очекује да политичке елите доносе законе који погодују максималној добити "великих", одсуству помоћи и заштите "средњим и малим" предузећима и радницима.

Међутим, проблем по реализацију ових неолиберланих замисли "које требају да богате учине још богатијима, а сиромашне држе под контролом" лежи у народу, у већинском осјећању и потреби људи за једнакошћу, солидарношћу и праводом, у чињеници да се у свакој епохи и сваком друштву јављају слободномислећи људи и континуиране "културе отпора". Због тога је "крсташки поход неолиберала" како су га прозвали поједини аутори, кренуо као ошта културна, образовна, научна, економска и на крају политичка кампања рушења ранијих културних и идеолошких вриједности широм свијета, те каснијег "демагошког" усвајања "неолибералне догме" и њихове примјене. Гдје то није било могуће "мирним" путем, увођено је "шоковима", за које су прописиване "неолиберлане терапије". Посебно је било битно уништити економију као науку, свести је на "неолиберално једноумље" које ће "ратници" неолиберализма бранити са њима својственом "јањичарском" и "асасинском" посвећеношћу.

Џон Мајнард Кејнс је својевремено написао за економију да је то "суштински морална, а не природна наука". Еконмија као морална наука??? Упитници су овдје потребни јер аутор овог текста припада генерацији која је предмет Политичка економија, али и касније слушане економске предмете, учила искључиво као математику економске добити гдје не постоји морал. Јасно је да нас таква позадина знања о економској науци тјера да истражимо да ли је одувијек било тако, или је "економија као суштински морална наука" само неопрезно изречена тврдња Џона Мајнарда Кејнса. Кратким увидом у историју појма економија запажамо да је он дефинисан од стране Ксенофонта означавајући "управљање домаћинством". Касније је Аристотел увео "јасну подјелу између економије и хрематистике".

У том контексту Јован Душанић пише: "Економија представља дјелатност која је повезана са стварањем – производњом богатства (робе и услуга) усмјерена на задовољавање животно неопходних људских потреба – и оријентисана на општедруштвено корисна решења у интересу већине грађана. С друге стране, хрематисика је повезана с прерасподјелом богатства с циљем корпоративно-личног богаћења уже групе грађана и она се у древно време називала лихварство, то јесте зеленаштво. Аристотел је истицао да за људе који су пошли путем хреметистике згртање богатства постаје бесконачно и ту не постоје никакве границе. Он је у склоности неких људи ка згртању богатства видео реалну опсаност за друштво и упозоравао да хрематистика може довести до мутације цијелог друштва".

Осврнимо се на Аристотелову перцепцију "економије као механизма за стварање животно неопходних људских потреба" и "хрематистике као механизма згртања богатства које доводи до мутације цијелог друштва". Јасно је да је ова Аристотелова теза производ античког схватања политике као моралне категорије. Оно што није било морално, за античке Грке, није било ни политичко поручују нам бројни теоретичари. Политика је пише Ненад Кецмановић, за античке Грке била "реализација темељних етичких вриједности слободе, једнакости, добра и правде, нека врста примјењене или акционе етике. Моралне вриједности нису само циљ него и компас према коме се равна политика која би без тога била слијепа, бесциљна и дезоријентисана". Старогрчки идеал је био у хармоничном полису, а хармоније нема тамо гдје постоји дисбаланс. Дисбаланс праве они који су неумјерени, било да је ријеч о њиховом економском богатству или политичкој моћи.

Послије "макијавелистичке револуције" настаје наука о политици која је јасно "раскрстила са моралом", јер "политику третирамо каква јесте, а не каква треба да буде". Тако се исто десило и са економијом, она треба да ствара добит, да буде у служби реалног успјеха на тржишту, а успјех је појединачно богаћење најбогатијих. Оваква логика савремене политике и економије нема морала и као таква је пошаст модерног доба.

Многи ће читаоци овог текста да поставе питање, гдје су нам докази за овакве тврдње?

Њих је заиста прегршт и сваком информатички писменом читаоцу неће бити потребно више од сат времена да их пронађе или колоквијално "изгугла". Узећемо за примјер истраживање Међународне организације за хуманитарну помоћ "Oxfam" према којој је прије шест година шездесет двоје најбогатијих људи свијета контролисало половину свјетског богатства, при чему је у истом тренутку "једна од девет особа у свијету ишла у кревет гладна". Иста организација је недавно објавила да је десет најбогатијих људи свијета у периоду трајања пандемије вируса "COVID–19" (2020-2022) удвостручило своје богатство са 700 милијарди на 1,5 билиона долара.

У античко вријеме грчки мислиоци би ово несумљиво назвали неморалним и хрематистиком, а никако економијом. Вјероватно би тражили за њих неки облик "остракизма" како не би нарушили хармонију полиса. Међутим, ово није доба античких филозофа и професора, ово је доба смитовско-фридмановских катедри које су уронуле у хрематистичко-неолибералску доктрину.

Када су неолиберали "покорили и себи прилагодили" највећи дио научника из области економије и катедри на којима су се они школовали или на којима предају, кренули су у "обрачун" са другим наукама попут филозофије, али и школства уопште. Дошло је до комодификације образовања гдје се знање своди на "робу на тржишту" и гдје је главна парадигма исправност "могућност увезивање образовања и тржишта рада". У пракси то је значило "вриједоносно" рангирање катедри на оне које су "тржишно пожељне" и оне које то нису. Рангирање "тржишне пожељности студијских усмјерења" везано је за "лако" запослење и ниво зарада појединих струка. Овај процес пратило је потписивање разних декларација и "заједничких правила" (глобалних, неолиберализованих) науке и образовања. Најбоље рангирани универзитети и научни часописи су они који долазе из Западног свијета (овдје овај појам користимо за неолиберализовани Запад и његове вриједности), а које опет оцјењују према "запаним параметрима", они који су "западно оријентисани". Тужно је да су на ово пристале бројне земље и простори свијета прихватајући улогу "подређених". Умногоме су на то утицале њихове политичке елите, често "намјештеници неолибералних центара моћи".

Међутим, филозофија је наука која има ту способност да ствара слободномислеће људе, да се опире "спољашњим захтјевима тржишта и профита за модернизацијом и адаптацијом њеног критичког и слободног бића", да буде једна од "ријетких друштвених и хуманистичких наука која није изгубила себе", како то наводи Мишо Кулић. Износећи наведене тезе и анализирајући однос филозофије и неолиберализма, а у контексту савременог образовања, овај познати филозоф наводи: "Неолиберална тржишна идеја је застрашујућа идеја, јер почива на увјерењу да тржиште има сопствени ум и да тај ум може да избалансира економске противрјечности тако што ће предузетничку слободну иницијативу у тржишном односу изразити као саму општу друштвену слободу. Ова неолиберална теологизација тржишта и укупних економских односа даје за право оним схватањима која тврде да је тржиште прогутало друштво, те да заправо друштво више и не постоји, јер више не постоји ниједна сфера која не би била ствар тржишта. Тако је логиком апсолутизације тржишта хумболтовски универзитет трансформисан у сервис капитала, па је нови болоњски универзитет, слиједећи логику профита као своју једину логику успио да и саму научну истину интерпретира као тржишну истину. По први пут у историји тржиште постаје епистемолошка чињеница, неупитна истина, јер је аргументација садржана у томе да никоме и не може да треба нека истина која не би доносила материјалну корист. То је и разлог зашто болоњски универзитет не одстиче критичко као креативно мишљење, већ креативност види само као техничку иновативност".

Како смо дошли до овог стања? Да ли су државе, елите и друштва широм свијета била толико слаба и интелектуално инфериорна према неолибералној мисли?

Детаљнија истраживања, а то ћемо видјети да је у великој мјери случај и са Босном и Херцеговином, показују да је ријеч о неколико разлога таквих исхода. Први је чињеница да су носиоци неолибералне мисли, факултети и институти који су хтјели да је подрже, помогнути новцем неких од најбогатијих људи и корпорација свијета. Овај "финансијски стимуланс" вишеструко се исплатио "меценама неолиберализма" што показују разорни ефекти ове идеологије која је продубила економску неједнакост људи у свијету, чинећи богатије још богатијима. Без обзира на почетне успјехе подизања економске активности и стандарда у многим дијеловима свијета, неолиберална доктрина је у коначном направила велике економске кризе и "фрустрирајућу" неједнакост доводећи човјечанство у фазу скоро па "орвеловског свијета". Други разлог је у томе што је неолиберална доктрина тражила савезнике у националним круговима склоним хрематистици. Они су били "пета колона" сваког друштва у којем је покушана или у великој мјери остварена његова неолиберализација. Ту су и бројни стипендисти, ученици неолибералне доктрине из различитих наука, од економије, преко политикологије, до филозофије. Многи од њих су, у скоро па теолошкој индоктинацији, прихватили неолибералну мисао и касније је фанатично проносили у својим окружењима. Ово је дало простор неолибералним центрима моћи да се активно укључе у политичке процесе, најчешће као савјетници, усмјеравајући њима подобне, од њих финансиране, политичаре. То су пратиле бројне психичке "методе", од манипулације, сензорне депривације, тортуре, до "шок терапија" које све наведено обједињују у "доктрини шока" са циљем стварња "неолибералног поретка". А она је јако битна за наш рад. Због тога се с правом враћамо на причу о "шок терапијама" с којом смо отворили овај рад.

"Шок терапије" су метод који су неолиберали користили, и данас користе, као ефикасан начин остваривања контроле над неким пртостором у којем су жељели да примјене своју доктрину. Био је то пут остваривања, од стране неолиберала, раније пројектованих криза које су они, најчешће, лијечили "терапијом" садржаном у, касније јединственом, документу (догматизованом манифесту неолибералне "терапије") под називом "Вашингтонски консензус".

Прва држава у којој је примјењена ова "доктрина" била је Чиле. У њему је на демократским изборима побиједио социјалистички оријентисан предсједник Салвадор Аљенде. Неолибералима који су на Јужну Америку, слично ранијим америчким доктринама, гледали као на "посјед" Сједињених Америчких Држава, није се свидјела идеја о Чилеу који иде демократским путем ка социјализму. Из бојазни да не успије идеја социјализма на јужноамеричком тлу, неолиберални кругови који су већ тада имали савезнике и "пулене" у америчкој администрацији, помогли су долазак на власт војне хунте предвођене генералом Августом Пиночеом. О овим догађајима Дејвид Харви пише: "Удар су подржале америчке корпорације, ЦИА и амерички државни секретар Хенри Кисинџер. Он је насилно угушио све друштвене покрете и политичке организације љевице, демонтирајући све форме народног организовања (попут јавних центара здравствене заштите у сиромашниим државама у сусједству). Тржиште радне снаге је било "ослобођено" регулаторних или институционалних ограничења на примјер од моћи синдиката). Али на који начин је требало оживети умртвљену економију? Политика увозне супституције (јачање националних индустрија субвенцијама или царинским заштитама), која је доминирала у настојањима земаља Латинске Америке да остваре економски развој, изашла је на лош глас, нарочито у Чилеу, где она никад није функционисала нарочито добро. Имајући у виду да је читав свијет у економској рецесији, трагало се за новим приступом".

"Нови приступ" дали су "терапеути" са Католичког универзитета у Сантијагу. Они су били студенти Милтона Фридмана у Чикагу, па су због тога добили назив "Чикашки момци". Као и њихов професор "гадили" су се на идеје социјализма, социјалну државу и њен интервенционизам. Догматизовани идејом "свемогућег тржишта" себи су дали задатак да "економски", а очигледно и "духовно", "излијече" чилеанско друштво од идеја социјализма, а по свему судећи и демократије. Јер демокатија је за неолиберале добра само када побјеђују њихови "кандидати", а народну вољу поштују само онда када то одговара њиховим интересима.

У пракси њихово дјеловање је, појашњава Наоми Клајн, подразумијевало сљедеће: "Фридман је научио како користити шокове или кризе великих размјера још средином седамдесетих година, када је радио као савјетник чилеанског диктатора, генерала Аугуста Пиночеа. Не само што су Чилеанци тада остали шокирани Пиночеовим силовитим ударом, него је и цијела држава боловала од тешке хиперинфлације. Фридман је савјетовао Пиночеу да наметне брзу и рафалну трансформацију економије – резање порезних стопа, слободну трговину, приватизобање услуге, резање јавне потрошње и дерегулацију тржишта. Чилеанци су доживјели да њихове државне школе замијене приватне које су плаћали ваучерима. Била је то најардикалнија капиталистичка трансформација у историји, касније позната као револуција "Чикашке школе", јер је велики број Пиночеових економиста студирао код Фридмана на Чикашком универзитету".

Овој "мучној тактици" Милтон Фридман је дао име економска "шок терапија". У сљедећим деценијама, наставља Наоми Клајн, кад год би владе наметале насилне програме развоја слободног тржишта, одлучивале су се, све редом, за свеобухватно лијечење шоком, за "шок терапију". Пиноче је, како наводи Клајн, такође стварао властите шокове у безбројним режимским собама за мучење гдје су се у мукама трзала многа тијела оних које се сматрало највјеројатнијим препрекама на путу капиталистичке трансформације. Многи су у Латинској Америци увидјели директну везу између економских шокова који су осиромашили милионе људи и епидемија тортуре којима су кажњаване стотине хиљада људи због вјеровања у другачији облик друштва. Тачно тридесет година након што се "шок терапија" обрушила на Чиле, пише Наоми Клајн, формула је поново изронула на површину, овај пут још силовитије, у Ираку.

Пошто је нелегитимно нападнута и разорена суверена држава, у Ирак је стигла радикална економска шок-терапија коју је наметнуо главни амерички мисионар за ову државу Пол Бремен. Ирак се нашао у масовној приватизацији, гротлу слободне трговине, неодговарајућој пореској политици и катастрофалној реформи државне управе. Привремени министар трговине Ирака, Али Абдул-Амир Алави, је у то вријеме изјавио да су његови Ирачани "уморени и измождени" од експеримената који се врше над њима. Када су се Ирачани покушали да одупру овој тортури, свједочи Наоми Клајн, "опколили су их и одвели у затворе гдје су им тијела и свијести подвргнули новим шоковима – који су, том приликом, били неизмјерно мање метафоричне природе".

Чиле и Ирак су само дио низа мањих или већих "шок-терапија" провођених широм свијета. Поред латиноамеричких и блискоисточних држава, "шок-терапије" су провођене и на Западу, у Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији што је за посљедицу имало укидање раније стечених социјалних бенефита, моћи синдиката и на крају стварање највећег јаза између богатих и сиромашних у историји ових држава. Међутим, посебно су страдалничке биле државе бившег социјалистичког блока, њихове економије и народи. Могућности остваривања и домети "шок терапије" унутар неке државе зависили су од њеног друштвеног, економског и политичког стања. Тамо гдје су постојале снажне вертикалне и хоризонталне друштвене подјеле, гдје је технолошка модернизација закаснила, економија била слаба, образовање ниже, политичка култура и институције нестабилне, нефункционалне или без базичног легитимитета, остваривање "пројектованих криза" је било извјесније. Босна и Херцеговина је простор у којем је све наведено било одговарајући "инпут" за неолибералне кругове који су жељели да јој пројектују "шок" и касније пропишу "терапију". Она сама по себи није геополитички или ресурсима била толико битна територија неолибералним центрима моћи, али јесте у контексту Југославије и свега оног што је она представљала. И не само у контексту Југославије, већ и у контексту "крваве границе" глобалног сукоба цивилизација како то наводи Самујел Хантингтон.

Национално-религијско сегментирање је најснажнија подјела у Босни и Херцеговини. Управо ју је она учинила рањивом и подложном "пројекцији шокова и криза". Три су "шока" остварена у Босни и Херцеговини. Први "шок" био је радикални умјесто еволутивног модела измјене политичког система, при чему је дошло до конституционалног сукоба између елита подијељеног друштва. Други "шок" био је рат, демографска и економска девастација Босне и Херцеговине, а трећи "шок" војно-политички интервенционизам "великих сила". Наведени "шокови" захтјевају научно аргументвано појашњење. Ако је ријеч о "шоку", а касније ћемо писати и о "терапијама", очекује се да наведемо аргументовано који су то неолиберални кругови и на који начин "увозили кризу" у Босну и Херцеговину, да би је послије "терапуетски" лијечили и потчинили себи.

Обнова вишепартизма у Босни и Херцеговини (1990) и измјена политичког система (1995) били су дио ширег процеса "трећеталасне" демократизације свијета. Транзиција представља неопходан временски период потребан да се оставари промјена из једног у други политички и економски систем. У контексту политичких промјена демократизације Источног блока крајем осамдесетих и током деведесетих година, стари режими "реалног социјализма" у Европи, како су често називани, били су у економској кризи, али и у кризи политичке партиципације, легитимитета и интеграције, па су и самопреиспитивања о исправности таквих политичких и економских система постајала све гласнија, а сукоби између присталица "статуса кво" и снага које желе промјене све снажнији.

Међутим, међу онима који су жељели промјене, посебно међу ширим масама, најмање је било оних склоних дерегулисаном тржишту, укидању социјалне државе и увођењу "дивљег капитализма" који се без државне контроле, по правилу, претвара у "Дивљи запад" у којем доминира "закон јачег". Хтјења највећег дијела слобдномислећих људи била су демократизација њихових политичких система и њихово економско отварање, али у складу са кејнезијанским политикама, уз заоставштину низа, за раднике, повољних и раније остварених домета социјалистичког система. Своје захтјеве и очекивања људи широм држава "реалног социјализма" покушавају да остваре још од студентских протеста крајем шездесетих година, па све до рушења Берлинског зида 1989. године.

Пад Берлинског зида је у том тренутку давао наду. Милиони људи су широм Источне Европе, послије "soft" политике отварања Михаила Горбачова, повјеровали да је дошло вријеме слободе, економских могућности и већег економског благостања. Западне елите су се утркивале да нове лидере и елите похвале и "помогну", новцем, а примарно "савјетима". Све елите, државе и народи Источног блока су на крају остали преварени и трајно дезоријентисани.

Ни данас многи људи, политичари и теоретичари, не разумију да је то у највећој мјери био неолиберални "трик", још једна заблуда о "новом почетку", о "новом бољем", као да њихова прошлост није имала ништа добро. Како су падали један по један режим, тако су "неолиберални мисионари", слично ранијем искуству из Чилеа, Аргентине, Боливије и других земаља притицали помоћ "транзицијским државама". Резултати су били погубни. Десила се пљачка државне имовине и тајкунизација која је изњедрила "олигархе", политичке партије су постале ауторитарне скупине које су се бориле за моћ партократизујући друштво и сводећи "дезоријентисане" бираче у најбруталнији клијентизам, при чему је манипулација постала медијска свакодневница, демагогија "образац понашања", док су једнако некада тоталитарним режимима "релног социјализма", нове "демократске елите" "софистицираније" гушиле опозициони став, а посебно сваку критику према неолибералним идејама. Посљедица је била економска и демографска девастација држава бившег "реалног социјализма", њихова презадуженост и десуверенизација, те никада у потпуности развијена политичка и медијска писменост, неопходна за истинску демократију.

Послије искуства са Боливијом када је наводно Џефри Сакс (тада "неолиберална перјаница у успону") спојем "демократских реформи и економских промјена", "комбинујући политичку и економску либерализацију" "извукао" Боливију из "инфлацијске кризе" парадигма за успјех постала је "увоз демократије, то јесте политичка либерализација", све то како би за њом слиједила "економска трансформација" – по правилу у духу "Вашингтоснког консензуса". У "боливијском експерименту" се не спомиње да су реформе имале снажан отпор народа, посебно синдиката, који је окончан у тортури новог "демократског" режима (хапшења су била честа, као и мучења затвореника), да су плате Боливијаца изгубиле 40 посто своје "предреформске" вриједности, да је незапосленост увећана, да су радничка права ослабљена, а да је просјечан приход по становнику Боливије пао са 845 на 789 долара, о чему исцрпно пише Наоми Клајн. Једини добитници ове "реформе" били су најбогатији слојеви друштва и мултинационалне компаније. Овај експеримент је показао да се може и без "отвореног рата" увести "шок" и за њим сљедствена "терапија".

Пољска је била добар примјер тога. У овој држави је годинама "тињао" отпор тоталитарном режиму, слабој економији и посебно неправди и неједнакости створеној усљед снажења "црвене буржоазије" (то је била општа појава у државама "реалног социјализма"). Таква атмосфера изњедрила је покрет "Солидарност" чији је лидер био Лех Валеса. Овај је покрет тражио већа права за раднике, снажнији државни интервенционизам у привреди у корист заштите статуса радника и побољшања квалитета њиховог живота. У Гдањску је 1981. године "Солидарност", у свом програму истакла да жели "самоуправне и демократске реформе на свим нивоима управе, и нов социо-економси систем који у себи обједињује планирање, самоуправљање и тржиште". Побједивши на изборима, а уз велику подршку Католичке цркве, што је у Пољској значајно, "Солидарност" је дочекао низ изазова. Са једне стране су се борили за демократизацијсу друштва и рушење остатака бољшевичког система, а са друге стране са економском кризом. Ту се поново појављује Џефри Сакс. Уз помоћ Џорџа Сороша добија значајну улогу у обликовању политике "Солидарности", посебно што међу њеним виђенијим члановима проналази савезника у министру финансија Лешека Балцеровића. Овај је "неолиберални намјештеник" био највећи присталица приватизације државних рудника, бродоградилишта, фабрика и свих других неолибералних мјера које је предлагао Џефри Сакс. Биле су потребне године, да се Пољаци поврате кејнензијанским политикама и државном интервенционизму, па да се ова држава економски опорави.

На овај начин оствареног, транзицијског процеса у Пољској, као и другим државама "реалног социјализма" вјероватно не би ни било без великих геополитичких ратова, а прије свега постојања политике кооперативности Михаила Горбачова. Совјетски лидер је заговарао демократизацију СССР-а уз економске реформе које би овај простор учиниле социјалдемократском државом. Тада су најчешће наводили као узор скандинавске државе благостања уређене углавном према социјалдемократским стандардима. Михаил Горбачов је у овим процесима показао велику политичку наивност вјерујући да ће његово отварање Западу, подстаћи њихова улагања и партнерство, те заустави геополитичку трку у наоружању и снажењу НАТО савеза. За узврат неолиберални кругови на Западу (прије свих администрације САД, Велике Британије и Њемачке) су од њега тражили економске реформе по угледу на Чиле, Боливију и Пољску. Горбачев их је на крају одбио, али није Борис Јељцин. Он је омогућио распад Совјетског савеза, задржавши се као предсједник Русије, онемогућавајући развој истинске демократије у њој (извео је тенкове и 1993. године пуцао на руску Думу), вршећи при томе радикалне економске реформе према упутама бројних неолибералних "савјетника", од већ поменутог Џефрија Сакса, преко Џорџа Сороша, економисте Јегора Гајдара, Анатолија Чубајса, особе која је проводила процес приватизације, до Андреа Иларијанова, Јурија Афанасијева, Гаврила Попова и Анатолија Собчака. Они су касније сарађивали са будућим олигарсима попут Владимира Гусинског и Бориса Берзовског.

Владавина Бориса Јељцина је имала катастрофалне посљедице по Русију. У том периоду држава је умногоме тајкунизована, свакодневно је губила суверенитет и међународни кредибилитет, унутрашњи сукоби су кулминирали (ратови у Чеченији и друге кризе), економија је девастирана, демографски пад је постао незаустављив, а стопа криминала је постала једна од највећих у свијету.

О феномену неолиберализације Русије и владавине Бориса Јељцина, Јован Душанић изводи сљедеће закључке: "Борис Јељцин је са својим младим реформаторима све до финансијског краха у августу 1998. године, упорно спроводећи програм радикалних економских реформи, земљу довео у катастрофално економско стање. Бруто друштвени производ је у 1998. години износио 52% истог из 1989. годи­не. Тако стрмоглав пад бруто друштвеног производа земље није забиљежен ни у вријеме Првог свјетског рата (1914‒1917, смањење од 25%), Грађанског рата који је после тога услиједио (1918‒1922, пад од 23%), а нити за вријеме Другог светског рата (1941‒1945, смањење од 21%) када је велики део земље био физички окупиран од стране фашиста. Нарочито драстичан пад биљежи индустријска производња, а у оквиру ње машиноградња и лака индустрија. Због тога је дошло до значајних промена у структури индустријске про­изводње (удио машиноградње и лаке индустрије са 41,1% у 1991. години смањен је на само 21,5% у 1998. години) и Русија све виши личи на земље трећег свијета које врше распродају својих сировина у замјену за увоз потрошних добара. Инвестиције у привреду Русије смањују се из године у годину и у 1998. години чиниле су само 20% оних из 1991. године. У исто вријеме дошло је до брзог пада животног стандарда становништва и његовог огромног раслојавања гдје на једној страни постоји новостворена невјероватно богата класа и са друге стране огромна већина становништва која живи на ивици сиромаштва. Уз то, процјењује се да 3/4 примања најбогатијих потиче из сиве економије. Економске тешкоће прати и демографска катастрофа. У Русији долази до веома забрињавајућег процеса депопулације (проценат смртности становништва расте и већи је од процен­та рођених који се смањује) што је у XX веку у Русији било забиљежено једино у ратним временима. Смртност у Русији је већа него у било којој земљи Европе, Америке, Аустралије и Азије (са изузетком Авганистана и Камбоџе), те већине земаља Африке. Просјечни животни вијек је знатно скраћен и данас трећина умрлих не доживи пензиони узраст. Код мушкараца просјечни животни вијек износи само 57 година и за више од 7 година је краћи него прије једне деценије. Смртност јачег пола у уз­расту од 16-59 година већа је него што је била крајем XIX века. Стручна истраживања показују да преко 70% одраслих живи у стању дуготрајног психоемоционалног и социјалног стреса које изазива забрињавајући раст депресије, психозе, алкохолизма и наркоманије. Очајање, изазвано економском ситуацијом у земљи, узрок је раста самоубистава и насиља у друштву".

Русија је бачена пред кољена неолиберала. Ако се узме у обзир да су неолибералии у Кини остварили побједу и ову државу, моћну и велику државу, у једном тренуку учинили "највећом свјетском радионицом" производа за велике мултинационалне компаније и потрошачко друштво Запада, онда не чуди славодобитна теза западних теоретичара о "крају историје".

У таквом униполарном свијету бившој Југославији је предвиђена иста "терапија". Због тога не чуди што се већ помињани Џефри Сакс јавља као "савјетник" посљедњег југословенског предједника Савезне владе Анте Марковића. Реформе Анте Марковића дале су позитивне резултате за кратко вријеме, посебно у контексту смањења инфлације, повећања плата и отварања предузећа. Међутим он није имао подршку републичких лидера који су имали фактичку моћ да до краја проведе своје замисли. Са својом партијом (Савез реформскх снага Југославије) доживио је пораз на изборима у свим бившим југословенским републикама у којима се кандидовала ова странка. Анте Марковић који је заговарао очување Југославије није успио да анимира јавно мњење у своју корист. Анте Марковић је као припадник НОБ-а, поријеклом из изразито плуралне Босне и Херцеговине, био итекако свјестан ризика распада Југославије и потенцијалног "шока" у виду грађанског рата. Стога је као либерално оријентисан економиста посегао за неолибералном "терапијом" без "проведеног шока". Наравно, умјереније од Боловије, Русије и сличних држава. Тиме је окупио низ непријатеља како међу поборницима социјализма, тако и међу неолибралима који су очекивали радикалнију економску трансформацију. Међутим, највеће непријатеље је добио међу владајућим елитама у југословенским републикама. Оне су биле мијешавина старих структура жељних моћи и власти спремних да проведу неолибералне реформе на само њима својствен начин и са очекиваним одржавањем своје моћи у виду регулативних механизама којих се нису одрицали. Све то пратио је пораст шовинизма уз политичко-партијску пројекцију "страха једних од других". Социјалистичка Југославија, иако плурална и са траумом ратних сукоба, те изразито децентрализована Уставом из 1974. године, није била "лак" случај за "мирно" усвајање неолибералне доктрине. Због тога је за њену десуверенизацију и потпуно прилагођавање неолибералном дискурсу било потребно отворити сукобе и пројектовати кризе које у Југославији имају културно-историјско тло погодно таквом сценарију. То је на крају и урађено.

Послије Четрнаестог ванредног конгреса Савеза комуниста Југославије (20-22.01.1990) и сукоба центрипеталиста (примарно СК Србије) и центрифугалиста (примарно СК Словеније, подржане од стране СК Хрватске) јединствена организација која је управљала социјалистичком Југославијом је престала да постоји. Словенија и Хрватска актвно дјелују на остваривању свог суверенитета за шта добијају подршку, прије свега Њемачке. Посебно је занимљив био избор Стјепана Месића за предсједника Предсједништва СФРЈ, који је активно радио на независности Хрватске и разбијању Југославије. О овим догађајима Смиља Аврамов пише сљедеће: "Под притиском Европске заједнице и САД, Месић је ипак преузео кормило земље 1. јула 1991. Положио је заклетву на вјерност Југославији само неколико дана након сецесије Хрватске, и заклетве дате "Независној Хрватској". Тај чин деградирао је земљу, али и саму личност Месића. Нешто слично урадио је 1941. Влатко Мачек, вођа најмасовније хрватске странке, ХСС. У року од двије недјеље, дао је три различите изјаве на вјерност: најприје влади Краљевине Југославије, која је потписала Протокол о приступању Тројном пакту 25. марта 1941, потом пучистичкој влади генерала Симовића, а два дана након тога јавно је дао пуну подршку усташама и Независној Држави Хрватској, уз позив свим члановима ХСС "да искрено сарађују са новом влдаом". Ништа мање не заслужује диломатија САД и Европске заједнице, која је ултимативно захтјевала избор Месића, иако су имале богату документацију о субверзивној дјелатности Месића против Југославије. Само два дана након преузимања функције, Месић је тражио од министра Геншера признавање Словеније и Хрватске као независних држава. Док је у Бону наишао на пуно разумијевање, у Паризу је наишао на негативан одговор".

"Цезаризам" неолибералних кругова који су умногоме кројили политике најважнијих држава Запада, а тиме и тадашње Европке заједнице, као "модела" за будућу "глобалну државу", доживио је врхунац у Југославији. Помагали су једне на штету других више дијелећи него спајајући елите и народе у овој држави. У том контексту Жарко Гудец и Мирослав Ђорђевић пишу да је "мијешање Европске заједнице у југословенску кризу било све веће, а нарочито после одлуке о ембаргу која је донијета у Риму, 9. новембра који се односио само на Србију и Црну Гору. Сем тога, Евроспка заједница је 18. новембра у Бриселу на инсистирање Њемачке донијла одлуку да призна суверенитет свим оним југословенским републикама које на њеним шалтерима поднесу захтјев до 23. децембра 1991. године. Србија и Црна Гора, које су свој суверенитет добиле још далеке 1878. године на Берлинском конгресу, игнорисале ту одлуку ЕЗ, па је на њих примјењен ембарго. Пристрасност и неуспјешни покушаји ЕЗ да ријеши југословенску кризу, натјерало је крње Предсједништво СФРЈ да се обрати ОУН 10. новембра са молбом да интервенише у југословенској кризи слањем мировних снага у Хрватску где су се борбе распрамсале. Њемачка, 24. децембра самовољно признаје суверенитет Словеније и Хрватске, чиме је јасно исказала своју улогу у разбијању Југославије".

Рушење Југославије је стара историјска потреба германских кругова дефинисана у њиховој политици "продора на Исток". Неолиберални центри моћи поникли у германском простору настваили су ову политику из нешто редефинисанијих интереса и са далеко софистициранијим методама. Југословенска држава је од настанка имала снажне непријатеље. Са једне стране то су били њемачко-аустријски кругови који видјели пријетњу у обједињавању Јужних Словена у јединствену државу. Такође су и ватикански кругови гледали на ову већински православну државу, као на простор сузбијња католичког утицаја и будућег ширења. Италија је показивала територијалне претензије ка источним обалама Јадрана. Радикални муслимански кругови су Југославију видјели као простор секуларизације муслимана и супротност њиховим интересима. Такође су Коминтерна и Стаљинов Совјетски савез жељели њено уништење што се одразило на дефинисање, касније ће се показати центрифугалних, политика Комунистичке партије Југославије. Југославија је на крају постала највећа историјска грешка српске елите која ју је окупљена око нарцисоидног Александра Карађорђевића створила. Срби су највише страдали за Југославију и у Југославији. Посебно у вријеме владавине титоистичког режима. Срби и Србија се никада нису опоравили од деценија "југословенске погрешке" са којом су изгубили своју националну државу.

У процесу рушења Југославије Босна и Херцговина је била највећи страдалнк. Њена историја је трагична прича о терору окупатора и братоубилачком рату. Плуралност Босне и Херцеговине била је погодно тло за пројекцију "шока", а послије и за давање "терапија". С тим што је она по много чему "највећи политички експеримент" савремене Европе, прије свега у домену остваривања софистицираног облика неоколонијализма. Овдје се поставља логично питање, како је све почело?

Нема сумње да су сукоби у Босни и Херцеговини нераскидиво везани за распад Југославије. У том процесу Њемачка, касније подржана од стране Сједињених Америчких Држава, активно је радила на рушењу југословенске државе. Био је то неолиберални концепт пројекције "шока" како би се уситњен постјугословенски простор политички и економски ослабио, презадужио и геополитички лако контролисао. Да би се то постигло морао је да пропадне симбол југословенског заједништва. То је била Босна и Херцеговина или како су је често називали "Југославија у малом".

Почетке сукоба и будућих "шокова", парадоксално је, можемо да видимо у почецима демократске транзиције. Обнова вишепартизма у Босни и Херцеговини отворила је питање односа између националног и грађанског. Историјска вертикала и санажење национално-сепаратистичког расположења у Словенији, Хрватској и на крају Македонији, те чести политичко-стратешки промашаји Слободана Милошевића довели су до преваге бирача у корист националних опција. На првим изборима доминантну побједу остварују национално-демократски обликоване партије: Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница. Прије избора, а посбено послије њих, актуелизовано је питање државности и политичког уређења Босне и Херцеговине. То је отворило радикалне сукобе између српске стране, која је заговарала останак у Југославији и муслиманско-хрватског блока (којем се у гласању неријетко прикључују лијево и грађански оријентисане партије), заговорнике бх независности. Сложености је допринијела чињеница да је око политичког система српска и хрватска страна имала сличан став тражећи стварање федерално уређене републике са бројним консоцијацијским механизмима. Муслиманска страна и највећи дио лијевих и грађанских партија заступао је цетралистичке ставове. Оваква политичка атмосфера покренула је процес конституционалног сукобљавања у Скупштини Босне и Херцеговине који је у коначном довео до рата.

Супротстављени, а поједини од њих неријетко "подржавани" из иностранства (муслиманске "вође" од стране највећег дијела исламских држава, САД, Аустрије и сл., а хрватске примарно од стране Ватикана и Њемачке), национални лидери нису имали способност да артикулишу минимум консензуса већ су у својим политикама ишли ка максимализацији зацртаних интереса. У томе је предњачио Алија Изетбеговић. Као писац Исламске декларације водио је суштински панисламистичку политику. Пут ка њеном остварењу ишао је ка његовом "макијавелистичком", у Босни и Херцеговини названом "притворно-мимикријском" залагању за грађанску Босну и Херцеговину. Коначни циљ је било да, у датом тренутку, демографски потентнијал муслиманска популација оствари апсолутну већину и државу учини дијелом панисламског пројекта стварања "Земље ислама".

"Рат конституционалним актима" траје од 1991. до 1992. године. Све је почело са доншењем амандмана LX на Устав Босне и Херцеговине (овај је амандман изгласан вољом Савеза комуниста Босне и Херцеговине пред крај њихове једнопартијске владавине) којим је помјерен баланс са етничког ка грађанском. Послије овог документа усљедила је иницијатива за конституисањем Вијећа народа коју је покренула Српска демократска странка и који би као политичко-системска институција имао могућност остваривања националног вета чиме би се спријечила мајоризација било које од конститутивних нација. Ова консоцијацијски детерминисана иницијатива је одбијена послије чега је усљедила одлука о оснивању Српског националног вијећа, а затим одлуке о оснивању српских аутономних области и регије. По формирању прве демократски изабране скупштине 1990. године већина састављена од СДА, СДС и ХДЗ је била међусобно нетрпељива и склона конституционалном прегласавању партнера што се види у низу донешених аката. Међу првима је био подношење Меморандума – писма о намјерама Странке демократске акције, а затим и дефинисање Платформе о положају БиХ у југословенској државној заједници. Ове су одлуке настале као производ окупљања антијугословенске коалиције око Странке демократске акције и Хрватске демократске заједнице. Реакција њиховог коалиционог партнера Српске демократске странке била је у доношењу одлуке о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини (којој се прикључио посланик Српског покрета обнове те касније и десет посланика из тзв. "лијевог блока" партија). Ово је тијело донијело низ одлука међу којима су најважније: Одлука о остајању српског народа Босне и Херцеговине у заједничкој држави Југославији, Одлука о организацији и провођењу плебисцита српског народа у Босни и Херцеговини о остајању у Југославији, Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, Устав Српске Републике Босне и Херцеговине и Одлуку о повлачењу представника представника СР Босне и Херцеговине из савезних државних органа и организација. Ускоро је и Хрватска демократска заједница донијела Одлуку о успостављању хрватске заједнице Херцег-Босне. Пресудан догађај у савременој историји Босне и Херцеговине био је доношење Одлуке о референдуму за суверену и независну. За ову су одлуку углавном гласали муслимански и хрватски посланици, примарно окупљени у Странци демократске акције и Хрватској демократској заједници.

Конституционални сукоб отворио је простор за уплив иностраних актера и њихових мировних приједлога. Њихови рани неуспјеси ("Кутиљеров план") били су посљедица "минирања" Сједињених Америчких Држава. Оне су дале простор Европској заједници да ријеши кризу у Босни и Херцеговини, а при томе је "опстрисали" када је то постигла дјеловањем Жозеа Кутиљера, енергичног и прагматичног дипломате. Споразум је омогућавао мир и систем "кочнице и равнотеже" у виду консоцијацијских и етнофедерацијских механизама. Међутим, тако нису размишљали неолиберални "шок" мајстори. На приједлог америчког дипломате Ворена Цимермана Алија Изетбеговић повлачи потпис из Лисабона, али то није све. И раније је Алија Изетбеговић под Цимермановим утицајем одлагао постизање могућих договора и ријешавање кризе. То је несумљиво најконтроверзнији дио савремене историје Босне и Херцеговине и најважнија чињеница у тези да је у овој републици пројектован "шок" који ће касније имати додатне "шокове" и њима сљедствене "терапије". О улози Ворена Цимермана у обликовању политике Алије Изетбеговића писали су бројни теоретичари. Неки су минимализовали, а неки преувечавали ову релацију, посебно што су посљедице овакве политике биле грађански рат. Нека од тумачења ових догађаја и изнјете тезе су вриједне помена. Милорад Екмечић наводи да је у Босни и Херцеговини грађански рат почео притиском аустријског министра спољних послова Алојза Мока да се растерети српска надмоћ у Хрватској. Екмечић наводи и то да су "муслиманска и хрватска партија 29. фебруара 1992. противно свим правним прописима, без Срба организовале референдум о независности, а прије тога је амерички амбасадор Ворен Цимерман успио да онемогући покушаје Алије Изетбеговића да са Слободаном Милошевићем уговори опстанак федерације у крњем саставу".

Инсистирање на принципу класичне представничке демократије било је супротно логици консоцијализма у Босни и Херцеговини, који је имао институционализовану потврду у вријеме "куријалног бирачког права" и паритета из периода Аустроугарске монархије, док је у вријеме социјалистичке Југославије "логика консоцијализма" примјењивана без јасно дефинисаног институционалног оквира. Оног тренутка када је на "наговор" Ворена Цимермана и његових "неолибералних налогодаваца" Алија Изетбеговић кренуо путем рушења "логике консоцијализма" у Босни и Херцеговини "жртвовао је мир". Политици независности Босне и Херцеговине погодовало је и мишљење "Бадинтерове комисије". Низ догађаја у које су били укључени инострани актери учинило их одговорним за бруталан грађански рат који је услиједио.

Рат у Босни и Херцеговини био је истински "шок" за њено становништво. Године мира и "братствојединствујућег" дискурса замијенила је "логика националног груписања" и "међунационалног неповјерења", логика која је касније довела до грађанског рата. Иако су раније кренуле борбе око Равног, пресудан догађај било је убиство Николе Гардовића испред Старе цркве на Башчаршији, Србина који је женио сина и који ничим није провоциорао било које друге нације. Том приликом рањен је свештеник Раденко Миковић. На српске сватове пред најстаријом српском црквом у Сарајеву, граду који су Срби одувије доживљавали својим, што је он већи дио историје био, покренуо је српске протесте. Они су барикадама одвојили већинска српска насеља и тиме формирали будућу линију раздвајања. Била је то увертира у рат. У Том контексту Чедомир Антић и Ненад Кецмановић пишу: "Само два дана послије убиства на Башчаршији започеле су борбе у разним крајевима Босне и Херцеговине. Крајем марта у Посавину су ушле регуларне јединице хрватске војске, ускоро су продрле до прилаза Добоју". Супротно, иностраној и бошњачкој историгорафији јединице Југословенске народне армије су држале неутралан став према овом сукобу. Са друге стране како наводе Антић и Кецмановић "специјалне јединице Драгана Викића, Зелене беретке и Патриотка лига почињу да врше терор над Србима у већински муслиминским и хрватским дијеловима града. Тако су муслиманске трупе Армије Р. БиХ 16. маја заузеле Пофалиће и масакрирале српске цивиле". Српски народ се самоорганизовао и успио је да одбрани неке од највећих градских четврти попут Грбавице, Илиџе, Враца, дијелова Добриње, те највећи дио приградских насеља. Слично је било и у другим дијеловима Босне и Херцеговине. Посебно је велики подвиг Војске Републике Српске било спајање Крајине и Семберије када су ослобођени велики дијелови Посавине. "Операција Коридор 92" је једна од највећих српских побједа у 20. вијеку.

Грађански рат у Босни и Херцеговини носио је са собом смрт, тортуру, избјеглиштва, дехуманизацију и убијање људског достојанства. Као и сваки други грађански рат. Не постоји дио Босне и Херцеговине у којем се нешто од овога није дешавало. Свака нација је доживјела неку изразито, за њу битну, хронотопску тачку свог страдања. Срби су нарочито страдали у градовима под муслиманском или хрватском контролом. Овдје се истичу злочини над Србима у Мостару, Зеници, Тузли, Бихаћу, Бугојну, а посебно у Сарајеву. Сарајево је под контролом Армије Босне и Херцеговине, у то вријеме, било највећи концентрацини логор у свијету. Десетине хиљада Срба биле су заробљене у већински муслиманским и хрватским дијеловима града гдје су проживљавали терор. Чедомир Антић и Ненад Кецмановић пишу да су више стотина српских цивила "убиле паравојне јединице сарајевских криминлаца Мушана Топаловића Цаце и Рамиза Делалића Ћеле. Њихове јединице су брутално убијале, пљачкале и силовле током првих ратних година. Жртве су бацале у јаму на Казанима, или спаљиване. Јука Празина, Мушан Топаловић, Рамиз Делалић, Исмет Бајрамовић и други паравојни команданти били су официри АБиХ, за њихобве злочине знао је бошњачки политички и војни врх, а постоје фотосвједочанства да их је Алија Изетбеговић примао као газије тј. хероје одбране Сарајева". Предаја највећег дијела Српског Сарајева у Дејтону 1995. године, чему су кумовали Ричард Холбрук, уз несхватљиво попуштање Слободана Милошевића, и тек понеко нуђење алтернативе, био је посљедњи "шок" не само Србима из Сарајева, већ и цијелој Републици Српској. У рату одбрањено Српско Сарајево предато је на мировној конференцији у Дејтону и то уз пристанак Слободана Милошевића. Његова биографија је још увијек недовољно истражена и његови мотиви нејасни, не само у овом већ и у многим другим догађајима. О контроверзама које су пратиле предају дијелова Српског Сарајева и посљедицама које је тај чин оставио историја ће још да пише. Болно и ненадокнадиво страдање Срба и изразит "шок" за српски народ било је велико страдање и егзодус Срба у Крајини. Пад тринаест западнокрајишких општина 1995. године, изразито српских и напаћених средина, оставио је трајне посљедице по српски народ које се осјете и данас.

Преговори за рјешавање кризе у Босни и Херцеговини вођени су примарно под арбитрирањем држава Европске уније и ње саме као организације. Међутим, успјех је постигнут тек интервенционизмом Сједињених Америчких Држава (које су претходно користећи се NATO савезом бомбардовале Републику Српску 1995. године и тиме угрозиле међународно право а обесмислиле га 1999. године агресијом на Савезну републику Југославију). Претпоставка је да је то намјерно чињено како би Сједињене Државе учврстиле своју монополистичку улогу у свијету који је постао униполаран.

"Шок" неочекивано брзе политичке транзиције, буђење национализама, рушење мултиетничког концепта једнопартијског режима Савеза комуниста, инострани интервенционизам, рат, "октроисани" политички систем, демографска и економска девастација били су довољни да се народ дезоријентише и завади у мјери у којој га је лако контролисати. Тако болесно друштво тражило је лијек. Њега је понудио неолиберални тренд, неолиберални ученици и савјетници, на који су пристали бројни бх политичари. "Терапија" је могла да почне.

"Терапија" у Босни и Херцеговини није била само садржана у сету економских реформи које су услиједиле у годинама њеног економског редефинисања. Она почиње још у Дејтону када су инострани актери, прије свега неолибералне елите Сједињених Америчких Држава, уз подршку посттачеровске Велике Британије, ослабљене Француске, уједињене Њемачке и Јељциновске Русије (о његовим везама са неолибералним савјетницима смо раније писали), креирали уставност и "правила понашања" наводно суверене Босне и Херцеговине и њеном ратом шокираном и трауматизованом народу. Због тога је прва "терапија" октроисани конституционализам. Споразумом из Дејтона створена је асиметрична федерација сложеног типа коју чине два ентитета – Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска. Оваква Босна и Херцеговина има уграђене бројне уставне механизме консоцијацијске демократије која чува конститутивне народе. Међутим, њена асиметричност, интитуција високог представника, војни аспекти Споразума и инострано мешетарење отворило је низ "конфликтних тачака и отворених питања" којима су креатори Споразума из Дејтона оставили себи могућност даље контроле овог простора. То је била прва "терапеутска" доза рјешења за Босну и Херцеговину.

Друга "терапија" била је војно потчињавање Босне и Херцеговине. Због тога и не чуди што су први анекси дејтонског мировног споразума 1А и 1Б везани за војна питања. Овим анексима НАТО трупе су кроз војну мисију ИФОР (Снаге за имплементацију) добиле мандат да уђу у Босну и Херцеговину са више десетина хиљада војника и практично је окупирају (1995-1996). Касније је дошла мисија СФОР (Стабилизацијске снаге) (1996-2004), такође са Сјеверноатлантским вођством, а послије њих и ЕУФОР (Снаге Европске уније). Босна и Херцеговина је овим практично постала натовска база и само је одлучност српске политичке елите успјела да одржи какав-такав курс војне неутралности и не уђе формално у NATO савез.

"Трећа терапија" је "европска перспектива Босне и Херцеговине". Годинама је стваран мит да ће улазак Босне и Херцеговине у Европску унију стабилзовати Босну и Херцеговину и отворити јој простор за развој. То је помало бесмислено. Логично би било да се један демократски простор самоартикулише, створи одговарајућу правну државу по мјери својих грађана, оствари у њој владавину права и донесе економске политике којима би се отворио развојни циклус, али и социјалне политике којима би се обезбиједио одговараући квалитет живота грађана. Мотивација за то не треба да буде Европска унија, већ бољи живот људи који живе на овом простору. Међутим, умјесто суверенистичким политикама посвећивања себи, дио политичке елите помогнуте "проноситељима" европских вриједности и другим "трговцима срећом", створиле су мантру о европским интеграцијама као ријешењу, а не као посљедици добро посложене државе. Са друге стране, Европска унија не жели Босну и Херцеговину у свом друштву. Она се са њом игра по систему – "шташа и шаргарепе". Чак је и држава попут Бугарске, која је по много чему у тренутку уласка у Европску унију била у домену одређених стандарда на нивоу Босне и Херцеговине или испод ње, постала њен члан. Очигледно је да је Босна и Херцеговина највећи евопски и неолиберални "експеримент" на Старом континенту. Евроинтеграције су биле чест предмет злоупотреба јер су путем њих национално-партијске елите покушавала де остваре свака своје националне интересе. Осим тога, искуства са Европском унијом су таква да је она неријетко "условљава" елите у Босни и Херцеговини евроинтеграцијама намећући им свој политичко-вриједносни оквир инегирајући сувереност и демократску вољу народа који живе у Босни и Херцеговини. Таква понижавајућа и по много чему "софистицирана неоколонијална" политика центара моћи у Европској унији, умногоме се остварује кроз политике Канцеларије високог представника за Босну и Херцеговину.

Дјеловање високих представника за Босну и Херцеговину је уз активан дипломатски ангажман и сталне притиске на дио политичара у Босни и Херцеговини, прије свега српских, по реду четврта набројана, а по садржају најважнија "терапија" прописана од стране неолиберала за ову државу.

Институција високог представника за Босну и Херцеговину је дејтонска категорија. Анексом 10. Дејтонског мировног споразума високи представник за Босну и Херцеговину надгледа спровођење мировносг споразума, олакшава превазилажење проблема у имплементацији Споразума, координише односе између страна и подноси извјештаје о стању примјене Дејтонског мировног споразума (Дејтонски споразум за мир у Босни и Херцеговини, 2016). Захваљујући овлашћењима из Синатре (1997), а посебно овлашћењима из Бона (1997) потврђеним у Мадриду (1998) која је високом представнику дао Савјет за имплементацију мира, тијело спорног настанка и легитимитета (Прије потписивања Дејтонског мировног споразума у Паризу (14.12.1995), а послије парафирања споразума у Дејтону (21.11.1995), у Лондону је сазвана Конференција за имплементаију мира (8. и 9.12.1995) којом нису дата додатна овлашћења високом представнику, али је кроз формирање тијела под називом "Савјет за имплементацију мира" то омогућено у даљем периоду. Иницијатор и творац ове идеје је британска министарка Паоулина Невил Џоунс. Циљеви су се суштински сводили на појачавање контроле над Босном и Херцеговином и одређивање њеног политичког и економског курса, високи представници су добили могућност да смјењују легитимно изабране представнике и доносе законе умјесто легитимно изабраних посланика у законодавна тијела. Овим су обесмишљене демократија и демократске институције у Босни и Херцеговини.

Посебну штету демократији и стабилности партијског система и парламената нанио је "терапеут" Вофганг Петрич, за којег би био апсолутно оправдан надимак "Законодавац". Међу својом "заоставштином" најпроблематичнији је Изборни закон који је креирао и наметнуо 2001. године. Њиме је отворио је простор за велику партијску фрагментацију парламената, а тиме њихову нестабилност, затим низ изборних злоупотреба и начина којима се обесмишљава и исмијава демокатија.

Све наведно биле су политичке "терапије". Оне у малој, традиционално сиромашној и реурсима релативно богатој дражави биле су значајније од економских. Босна и Херцеговина је неолибералима битнија била као политички и друштвени експеримент, него као простор економског редефинисања. Нестабилност и геополитичка превирања у Босни и Херцеговини дали су јој јединствену економску позицију у Европи. Вјечити "позајмљивачи" и "репрограмери" кредита, са пупуњавањем финансијских рупа кроз "дознаке из иностранства" елите и становници Босне и Херцеговине су по много чему феномен. Елите и народи у овој држави показали су се "врсним мајсторима преживљавања и кризног менаџмента". Но, за тим не би ни постојала потреба да није у већој мјери, сходно трендовима деведесетих година двадесетог вијека, а и касније, у Босни и Херцеговини проведена "економска терапија".

"Економска терапија" у Босни и Херцеговини је подразумијевала дерегулацију тржишта и приватизацију некада велике јавне својине чије су посљедице биле катастрофалне по привреду и грађане Босне и Херцеговине. Приватизација у Босни и Херцеговини је рађена у великој мјери према препорукама Вашингтонског консензуса који је дискурсно доминирао тадашњим државама у политичкој и економској транзицији. Према радовима дијела економских теоретичара, наводи се да је тадашњи план државног врха СФРЈ, предвођен Антом Марковићем, предвидио да се приватизација одвија на начин да радници постану дионичари предузећа у којима су радили. Та врста приватизације је прекинута почетком ратова на простору бивше Југославије. Активнији процес економске трансформације, у чијем је основу била приватизација, Босна и Херцеговина доживљава по завршетку рата, 1995. године. У почетку су донесени закони на нивоу ентитета којима установљен правни оквир за процес приватизације. У Федерацији Босне и Херцеговине Закон о приватизацији усвојен је 1997. године, док је Република Српска свој Закон о приватизацији усвојила 1998. године. Нови Закон усвојен је осам година касније. Овим је законима одређен начин провођења приватизације. Законима је регулисана област везана за додјелу и промет ваучера. Овај модел приватизације је друштвену својину претварао, кроз ваучере, у приватно власништво за мале новчане износе.

Радови бројних теоретичара и истраживача указују на то да су у Босни и Херцеговини власници приватизованих предузећа најчешће препродавали купљења предузећа. Често су их демонтирали и продавали у дијеловима, извлачећи из њих највиталније и најскупље сегменте. Обично су продаване искориштиве машине, објекти и атрактивно земљиште. У тим процесима агенције за провођење приватизације су биле најчешће корумпиране и нису реаговале на овакву врсту транзицијских процеса. Према Амеру Загорчићу, начин наплате уложених ваучера огледао се и у подизању кредита код комерцијалних банака и стављању под хипотеку имовине предузећа. Највећи дио предузећа приватизован у Босни и Херцеговини је затворен или пренамјенован. Често су предузећа приватизована, а онда су њихово земљиште или њихови објекти кориштени у друге сврхе. Негдје су прављени станови, негдје тржни центри, забавни објекти и слично. Радници су углавном остајали без посла, чиме је постратни период за многе постао једнако трауматичан као и ратни. Према појединим истраживањима књиговодствена вриједност предузећа која су приватизована или су то требала бити износила је преко 8,2 милијарди КМ. Међутим, према тим истим истраживањима, приход од приватизације предузећа износио је 1,3 милијарде. То би значило да је Република Српска од приватизације добила свега 16% процјењене вриједности својих приватизованих предузећа. Изнесене тезе и анализе су настале као збир текстова различитих аутора, али и наших радова објављених на ову тему.

Најзначајнији филозофи античке Грчке имали су један идеал, данас би то назвали "сан". Била је то мисао о хармоничном полису у којем влада мир, у којем постоје добри закони саткани у конституционализму добре владавине која ради у корист свих. То је био идеал о простору гдје су људи поштовани и задовољни, гдје се привређује за опште добро од којег сви становници полиса имају корист. За оне који су својом похлепом, саможивошћу, несолидарношћу, манипулацијом и насиљем, правили дисхармонију, било је предвиђено протјеривање из полиса (остракизам). А то се у античко вријеме сматрало једном од највећих казни. Морал је имао најважнију улогу у политичком, економском и другим облицима дјеловања. Што није било морално за Грке није било политичко, није било ни економско. Само морално дјеловање у корист свих сматрано је политиком, а активност која доноси економско добро за све – економијом. Од тада су прошли вијекови, а свијет је назадовао. Морал је избачен из политике и економије. Политика се свела не технику освајања и одржавања моћи, а економија на математику добити. И као што у политици моћ иде у руке мањине, тако и у економији слободног тржишта добит иде у корист неколицине. Слој најбогатијих елита Запада, жељних још већег богаћења годинама је правила савезништва са политичарима жељним моћи. Но, требала им је идеологија која ће "рашчитити" њихове заблуде, која ће бити толико "рационална" и "слаткорјечива" да ће је прихватити највећи број људи, без обзира што је она била у њихову штету. Пронашли су је у радовима економиста Друштва Монт Пелерин. Њихове идеје су постале основа идеологије коју познајемо као неолиберализам. У томе су се истицали Фридрих Хајек и Милтон Фридман. Посебно је Фридман направио од себе звијезду еконмије, а као нобеловац уживао је велики ауторитет. Све државно је мање или више сматрао погрешним, а приватно власништво и тржиште дизао на ниво "теолошког". Кризе је сматрао пожељним како би иза њих дезоријентисаном народу слиједиле "терапије" према његовим моделима. А они су давали резултате. Државе су се поједине богатиле, али је те бенефите користила изразита мањина. Већина је била осиромашена и слуђена. Ово је била идеологија богатих и радила је да они постану још богатији. Да би се то постигло нису се бирала средства: пројектоване су кризе, војне хунте, ратови, "обојене револуције", рушне традиционалне културе, све под паролом увођења "слободе и демократије". Тако је страдало и становништво у Босни и Херцеговини. Она је постала друштвено-политички и економски "експеримет неолибералних моћника". "Шок" и касније "терапије" оставиле су трајне посљедице на овом простору. А све због сулуде идеје да "богати постану још богатији јер је то, како неолиберали кажу, добро за све нас"!

(Текст је прерађен из објављених научних истраживња и радова аутора Владе Симовића под називом "Народ, партије и демократија у Босни и Херцеговини" и "Босна и Херцеговина у ""шок терапији" неолибералне транзиције".)