Венецуела признала Абхазију и Јужну Осетију!

Предсједник Венецуеле, Уго Чавез, изјавио је данас да је његова земља признала независност Абхазије и Јужне Осетије.

"Венецуела од данас признаје Јужну Осетију и Абхазију", рекао је Чавез током разговора са руским предсједником Дмитријем Медведевом у његовој резиденцији изван Москве.

Пише: Огњен Савић

Венецуела је под вођством Уга Чавеза постала прво велики наручилац војне опреме из Русије, а затим и значајан војнополитички партнер. Прекоатланским излетима својих бојних бродова, управо у Венецуелу, Русија је најавила свој повратак на спољнополитчку сцену. Боље рећи потврдила, јер је тадашњи предсједник Путин већ био потписао наређење да стратешки бомбардери обнове патролирање по границама Русије.

Тај повратак у статус суперсиле, Русија је коначно капитализовала након агресије Грузије на Јужну Осетију. Они склонији теоријама завјере исту чак повезују са америчком предсједничком кампањом, у којој би Мек Кејну одговарало да се грађанима прикаже као "стара гарда", која је у стању да се (за разлику од жутокљунца Обаме) избори са васкрслом хладноратовском Русијом. Дакле, да је Михаел Сакашвили жртвован у свху провјере руске моћи и одлучности, односно као услуга коју је одлазећа администрација Џорџа Буша учинила свом репуликанском партијском другу Мек Кејну.

Чавез користи сваку прилику да осуди спољну политику, и САД у цјелини. У ту сврху гајећи и врло блиске везе са Махмудом Ахмадинеџадом, бранећи ирански нуклеарни програм и отворено оптужујући Израел за геноцид над Палестинцима. Имајући ово у виду, чудило је нападно дипломатско држање Венецуеле по страни у питањима дешавања на Кавказу.

Русија је признала до тада одметнуте регионе у којима је имала своје миротворачке снаге, послије прошлогодишњег рата са Грузијом. Многе земље Запада су осудиле тај потез, јер те регионе сматрају дијеловима грузијске територије, користећи исту аргументацију као Русија и Кина у случају Косова и Метохије.

Русија је то урадила у сврху бетонирања својих јужних граница и позиција према НАТО, али као што је повратила славу и самопоуздање руског оружја, тако је показала и сви инфериорност руске дипломатије и утицаја у свијету. Барем у поређењу са САД. До данас је, поред Русије, још само Никарагва признала ове области као независне државе. Но, много је вјероватније да је Чавез осим одвагивања ситуације, ово признање оставио као "шлаг на торту", односно изазвао већу медијску пажњу и симпатије руских савезника."Хвала вам што сте донијели серију важних, озбиљних одлука. Руски став о овом питању је једоставан. Сматрамо да је суверно право држава да признају њихову независност", рекао је Медведев,

Венецуела је одавно преузела улогу Кубе када је однос Русије и Јужне Америке у питању, а ексцентрични Уго Чавез свакако покушава да се наметне као пуноправни насљедник Фидела Кастра. Непрестано наоружавање из правца Русије, објашњиво је сталном угроженошћу од стране САД, које планирају да прошире своје војно присуство у сусједној Колумбији.

Судбина предсједника Хондураса, Мануела Зелаје, који је свргнут државним ударом и још није враћен на власт, оправдава овакве бојазни. САД су, додуше, осудиле овај чин и увеле санкције према новим носиоцима власти у Хондурасу, али по млакости којом је то обављено, може се претпоставити да САД (барем прећутно) стоје иза тога.

Заједно са Нориегом у Никарагви, те Раулом Кастром на Куби, Венецуела прави фронт отпора израбљивачкој политици САД према Латинској Америци, те су све прилике да ће и неке друге земље, те региони, посезати за признањем Абхазије и Јужне Осетије, у сврху показивања опозиције спољној политици САД, коју Барак Обама није ни мало промијенио. Поготово не колико се очекивало.

Република Српска мора тражити своју шансу у тим додирима геополитичких тектонских плоча, коју је пропустила у фебруару и августу прошле године.