Венецуела – борба против империјализма – Снови о другачијем свијету

Пише Маринко Петровић

За друге је он симбол слободе, отпора према агресивном глобализму оличеном највише у виду америчког нео-империјализма, домаћих олигарха и реакционара, као и медија плаћених од стране истих.

Критичари га оптужују да сву власт у земљи жели само за себе, док његове присталице сматрају да настоји вратити власт и моћ народу и извршити потпуну револуцију социјалне политике у наредних десетак година. Имплементирао је многобројне социјалне програме, увео бесплатне образовне и здравствене услуге за све.

Популаран је и због своје контроверзне појаве у јавности, те "китњастог" говорног стила који често употребљава и у својој тв емисији "Ало пресиденте" која се емитује на државној телевизији сваке седмице уживо, гдје говори о политичким идејама, интервјуише госте, пјева и плеше.

Иако га сматра својеврсним идолом и узором, он се од Фидела по много чему разликује, како сам каже: "Фидел је комуниста, марксиста, лењиниста…Ја нисам, ја сам социјални демократа. Фидел је атеиста, ја нисам. Ја сам Хришћанин који вјерује у социјално јеванђеље Исуса Христа".

Хуго Чавез, официр падобранац по вокацији, завршио је априла 1992. у затвору након што је предводио неуспијели војни удар који је резултирао смрћу неколико стотина људи. Послије двије године помиловао га је тадашњи предсједник Рафаел Калдера, па је Чавез одмах након изласка основао политичку партију "Покрет за пету републику". На предсједничким изборима у децембру 1998. добио је 56,2% гласова (највише сиромашних слојева). Борба за социјалну правду и права сиромашних довела га је до својеврсне конфротације са средњом и вишом класом што је довело до политичке поларизације у земљи, а то је је резултирало војним ударом у априлу 2002. године.

Опозиција је тада на кратко преузела власт, али је Чавез због велике подршке коју је уживао међу војницима послије само два дана враћен на власт. У августу 2004. одржан је референдум за његов опозив, међутим 59% оних који су изашли гласало је против тога. У децембру 2006. са 63% гласова осваја трећи мандат на предсједничким изборима.

На референдуму одржаном у фебруару 2009. бирачи гласају да се укину ограничења на број мандата изабраних представника власти, што ће Чавезу омогућити да се поново кандидује и највјероватније остане на власти након истека садашњег 2012. године. То ће му свакако помоћи да убрза венецуелански "пут у социјализам", задржи својој земљи "титулу" "латиномеричког Пијемонта", а себи још више учврсти статус највећег борца против америчког економског и војног хегемонизма и империјализма у Латинској Америци. У том контексту, веома је значајна сарадња Русије и Венецуеле, додатно учвршћена и продубљена недавном посјетом Владимира Путина Каракасу, те потписом низа војних и економских споразума.

Руско – венецуелански пакт

Почетком овог мјесеца руски премијер Владимир Путин и предсједник Венецуеле Хуго Чавез потписали су у Каракасу 31 стратешки споразум из области енергетике, одбране и пољопривреде. Овим споразумима претходили су споразуми о сарадњи у области нафте и гаса, те нуклеарној сарадњи у цивилне сврхе постигнути у септембру и новембру 2008., након што је влада Венецуеле одобрила национализацију дистрибутера горива и бензинских пумпи. Русија ће помоћи Венецуели да изгради нуклеарно постројење за производњу атомске енергије, али и да развије сопствену космичку индустрију. Американци Чавеза оптужују да жели створити атомску бомбу на шта је он у Каракасу одговорио:

"Спремни смо да започнемо први заједнички пројекат на развоју нуклеарне енергије и генератора у мирнодопске сврхе. Јасно је да немамо намјеру правити атомску бомбу". Чавез је том приликом истакао да то апсолутно није усмјерено против САД-а, јер Венецуела на тај начин жели ријешити проблем који годинама има са недостатком електричне енергије, што је веома често доводило до масовних рестрикција. У сврху експлоатисања нафте из делте Оринока предвиђено је формирање заједничког предузећа између државне нафтне компаније Венецуеле и конзорцијума руских фирми.

Русија ће платити више милиона долара за права да тражи нафту у појасу ријеке Ориноко на истоку земље. Подухват ће са 60% бити подржан од стране венецуеланске нафтне компаније и са 40% од стране руског конзорцијума. Руски медији су објавили да ће руске компаније платити милијарду долара као улазницу у пројекат налазишта Хунин 6. Такође раније је саопштено да ће конзорцијум који је створило пет водећих нафтних компанија Руске федерације ове године уложити 60 до 80 милиона долара у геолошко-истраживачке и организационе радове на поменутом налазишту. Како се процјењује, укупне инвестиције у овај пројекат могле би на крају достићи цифру и од 20 милијарди долара.

Очекује се да ће се након завршетка потребних радова и инвестиција из поменутих налазишта црпити до 450000 барела нафте дневно. То ће омогућити двијема странама да се значајно стабилизују и утичу на свјетско тржиште енергената. У склопу цјелокупног аранжмана Москва ће Каракасу помоћи да изгради сопствену свемирску индустрију укључујући објекат за лансирање сателита. Посебно се то односи на лансирање телекомуникационих сателита.

Иначе, први венецуелански сателит за телекомуникације лансиран је из Кине у октобру 2008. Венецуела је у периоду од 2005. до данас купила руско оружје у вриједности од 4 милијарде долара укључујући хеликоптере (Ми 17, Ми 26, Ми 35), борбене авионе (СУ-30), тенкове Т 80 и Т 90, ПВО системе С-300, калашњикове и аутоматске пушке АК 103. Венецуела је тренутно највећи купац руског оружја у Јужној Америци, а процјењује се да Каракас тренутно под оружјем има око 115 хиљада људи. Приликом посјете Каракасу Путин је изјавио да ће његова земља Венецуели дати кредит у износу од 2,2 милијарде долара које ће бити употребљене за нове уговоре о куповини оружја, као што је Чавез најавио прошле године.

" Сарадња између Русије и Венецуеле посебно је значајна у том контексту што је руска страна од почетка Латинску Америку подржавала у борби за независност", рекао је том приликом премијер Путин. Појас Оринока је подручје са огромним нафтним резервама, једним од највећих на свијету. За Венецуелу је проблем што је то сирова и необрађена нафта, а Русија апсолутно посједује технологију и знање за експлоатисање ових налазишта. Такође, најављен је споразум о испорукама више хиљада руских аутомобила "Лада", као и о организацији летова између Москве и Каракаса преко Хаване и Мадрида. Након оваквог великог, стратешког пакта између двије државе, потпуно минорно па чак и комично звучи жеља Москве да из Венецуеле увози кафу, какао и чоколаду.

Разлози и позадина договора

За скоро 12 година владавине Чавез је у области економије, унутрашње и спољне политике направио низ потеза који се нимало нису свидјели америчким администрацијама, рачунајући и сталне тензије са Колумбијом као најзначајнијим америчким савезником у региону. На унутрашњем плану, 2005. потписао је декрет о земљишној реформи који има за циљ да елиминише велике посједе у Венецуели, сматрајући да ће прерасподјела земље донијети правду руралном сиромашном становништву.

С друге стране ранчери и велепосједници били су огорчени тврдећи да је такав потез напад на приватну својину. У јуну исте године Венецуела и тринаест карипских држава оснивају регионалну нафтну компанију на самиту у Каракасу. Венецуела, као највећи произвођач, сложила се да остале земље снабдијева јефтиним горивом. САД и остали критичари оптужили су тада предједника Чавеза да нафту користи у сврху повећања дипломатског утицаја. У јануару 2007. Чавез најављује национализацију кључних енергетских и телекомуникационих компанија. Након тога, шеснаест великих фарми одузето је прерасподјелом у оквиру плана реформе земљишта. У мају влада преузима нафтне пројекте у делти Оринока као дио политике национализације.

Истовремено долази до затварања РЦТВ канала (Радио Царацас Телевисиòн) који се критички односио према предсједнику Чавезу. У јуну исте године двије водеће америчке нафтне компаније "Еxxон Мобил" и "Цоноцо Пхилипс" одбијају да предају контролу над већином својих операција влади Венецуеле. У августу 2008. Чавез покреће питање национализације једне од највећих приватних банака у земљи "Венецуеланске банке" (у шпанском власништву). У исто вријеме мексички гигант за производњу цемента тражи арбитражу код Свјетске банке због национализације локалних филијала ове компаније у Венецуели.

На спољном плану, односе са САД додатно оптерећује стандардно тешка и компликована политичка и безбједносна ситуација у сусједној Колумбији, главном америчком "играчу" јужно од панамског канала. Проблеми и трзавице са Колумбијом присутне су свакодневно у назад неколико година. Чавез сматра да САД под плаштом рата против нарко картела и љевичарског побуњеничког покрета ФАРК (Револуционарне оружане снаге Колумбије), у ствари кују завјеру против њега и Венецуеле.

С друге стране, Стејт департмент и "званичне" власти Колумбије предвођене предсједником Алваром Урибеом оптужују Каракас да пружа логистичку и сваку другу врсту помоћи лијевим герилским фракцијама у Колумбији (прије свега ФАРК-у). Односи између два сусједа постају посебно затегнути након заробљавања једног од команданата ФАРК-а на територији Венецуеле. Почетком 2008. односи постају нешто бољи након што побуњеници пуштају на слободу шест талаца, међутим врло брзо се опет погоршавају након што предсједник Урибе одбацује позив Хуга Чавеза који од Колумбије тражи да се побуњеници ФАРК-а почну третирати као реална снага, зараћена страна, а не као терористичка група како су означени од стране ЕУ-а и Стејт департмента.

Дипломатска криза кулминира након што су колумбијске оружане снаге извршиле прекогранични упад на територију Еквадора (савезник Венецуеле) и тамо убиле једног од вођа ФАРК-а Раула Рејеса. Чавез тада распоређује трупе дуж границе са Колумбијом.У јулу 2008. односи се поправљају након ослобађања већине ФАРК-ових талаца високог профила, као што је колумбијско-француска политичарка Ингрид Бетанкур. Убрзо Урибе долази у посјету Венецуели на разговоре са Чавезом. Тензије између двије државе још више се повећавају након што Богота понавља оптужбе да Венецуела снабдијева оружјем припаднике ФАРК-а.

Чавез узвраћа оптужбама да колумбијске трупе прелазе заједничку границу на територију Венецуеле. Криза у односима ескалира 30. октобра прошле године када Колумбија потписује споразум којим је америчким трупама дозволила приступ у седам својих база. Све то у оквиру аранжмана по којем САД помажу Колумбији у борби против лијеве ("нарко") гериле и трговаца дрогом. Чавез је тада тврдио да је споразум "отворена агресија" чији је циљ његово свргавање са власти, те потврдио да би сваки напад од стране Колумбије и САД-а покренуо "100-годишњи рат". "Овим уговором, Колумбија је предала свој суверенитет САД-у", рекао је тада. Предсједник Чавез одговара тако што шаље 15 хиљада војника према колубијској граници, позивајући се на повећано насиље од стране колумбијских паравојних десничарских група.

Такозвани амерички "План за Колумбију" имплементирао је милијарде долара у сврху борбе против ФАРК-а и трговине дрогом. Права истина је да америчка администрација преко предсједника Алвара Урибеа жели да "сачува" Колумбију као последњи бастион у борби против "новог таласа социјалистичких револуција" у Латинској Америци и тако задржи политички и економски утицај на континент. Због свега наведеног Чавез жели низом различитих аранжмана и споразума са Русијом да ојача војни, енергетски и економски потенцијал земље. Чавез је увјерен да га Вашингтон жели оборити са власти, па се у ту сврху убрзано наоружава. САД су се више пута мијешале у унутрашња питања Венецуеле, а наводно су и подржале војни удар против њега 2002. године. Огромне венецуеланске нафтне резерве, највеће у Америци, дале су јој огроман стратешки значај. Куповина је, према Чавезу, била нужна како би се заштитили прородни ресурси земље од могуће инвазије САД-а.

Рефлексије споразума

Венецуела је извор и извозник нестабилности у очима Вашингтона. САД су веома забринуте због куповине руског оружја. У Стејт департменту тврде да би то могло да покрене трку у наоружању у региону. Сматрају да оно што Каракас купује и жели да купи превазилази све остале земље у Јужној Америци.

Хуго Чавез је нека врста модерног Симона Боливара, државник коме је животна жеља ујединити и интегрисати Латинску Америку као јединствени економски, војни и политички простор те је ишчупати из чељусти моћног сјеверног сусједа и коначно спасити његовог смртоносног пољупца. Ако се добро сагледа и анализира актуелна политика Венецуеле и њеног предсједника, јасно се може закључити да њихова највећа жеља иде у правцу формирања одбрамбеног војног савеза на јужноамеричком континенту. Такав евентуални савез би представљао противтежу НАТО-у и САД-у и у њега би евентуално биле укључене друге јужноамеричке државе.

Међу њима су чланице организације "Меркосур" (Аргентина, Бразил, Уругвај и Парагвај). Ту су још Боливија, Чиле, Колумбија, Еквадор и Перу које имају статус придружених чланица у овој организацији. Бразил и Чиле су већ одбили ту идеју Каракаса, док је Боливија подржава. Аргентина је прво била расположена за тијесни сарадњу војну сарадњу да би сада мало релаксирала око тога. Иако још није дошло право вријеме за званично формирање једног таквог војног блока, чињеница је да ће поједине земље Јужне Америке покушати да искористе америчку заокупљеност Блиским Истоком, Ираком, Ираном, Авганистаном и Пакистаном, те додатно ојачају своје војно-економске капацитете.

Евентуално формирање једног таквог савеза у будућности остварило би снове лидера и народа Латинске Америке о неком новом другачијем свијету који би био мултиполаран и ослобођен "америчког терора". Гледајући са културолошког аспекта, Јужна Америка заиста заслужује "уједињење", јер је то прије свега јединствени културни и језички простор. У таквој констелацији снага, "уједињена" Латинска Америка би се коначно могла спасити од нехуманог економског колонијализма и интервенционизма САД присутног на том простору у задњих стотињак година, оличеног у виду рушења демократски изабраних влада, те потпомагања контрапобуњеничких група и десничарских одреда смрти под изговором борбе против дроге и комунизма.

С друге стране, Русија тражи нова тржишта, на глобалном плану жели да буде призната као неизоставан дио безбједносне архитектуре и због тога је спремна да сарађује са свима који јој пруже руку пријатељства и јаког узајамног интереса. То доказују заједничке војне вјежбе организоване 2008. када су први пут након Хладног рата руски авиони и подморнице стигли на територију Америке. Такав потез Москве и Каракаса био је Путинов одговор на ширење НАТО који је неформално означио почетак једног новог гео-стратешког пакта, који је у неку руку формализован најновијим споразумима у области економије, наоружања и енергетике.

Русија и Венецуела су два велика и веома озбиљна играча на тржишту свјетске енергије. Модел сарадње двије земље могао би такође бити модел будуће сарадње са другим земљама Латинске америке. Прије свега Русија би могла ући у озбиљније пројекте са Бразилом – новим свјетским економским гигантом, као и са Аргентином, Мексиком и Колумбијом гдје руске компаније успјешно раде већ неколико година, а ту су још: Еквадор, Уругвај, Парагвај, Чиле и Перу. У сваком случају, оно што је најпозитивније у свему је то што се овакав руско-венецуелански војно-енергетски пакт може позитивно рефлектовати на баланс снага у региону и ако ништа, на смањење америчке доминације. Чавез је дефинитивно посљедњим потезима желио послати јасну поруку да сада има веома моћне пријатеље са којима дијели заједничке интересе у енергетици и међународним односима.

Успио је у томе.