Театар фест: Извјештај селектора

Театар фест "Петар Кочић" има сада већ петнаестогодишњу традицију током које је од позоришне смотре постепено прерастао у фестивал такмичарског карактера. Пише Славко Милановић Током четрнаест година биле су обједињене функције организатора и селектора, па су позоришта на фестивал долазила по позиву, а не на основу поднетих пријава за учешће. Ове године је објављено „Обавјештење […]

среда, мај 16, 2012 / 06:56

Театар фест "Петар Кочић" има сада већ петнаестогодишњу традицију током које је од позоришне смотре постепено прерастао у фестивал такмичарског карактера.

Пише Славко Милановић

Током четрнаест година биле су обједињене функције организатора и селектора, па су позоришта на фестивал долазила по позиву, а не на основу поднетих пријава за учешће. Ове године је објављено „Обавјештење о одржавању Театар феста“ – позив позориштима да се пријаве за конкуренцију.

Прошле године, у време одржавања Театар феста, позвали су ме директор и уметнички директор Народног позоришта Републике Српске на разговор о даљем профилисању фестивала. Сложили смо се да треба задржати првобитни критериј да се селектују представе настале према драмским делима аутора из региона. Али пошто смо утврдили да је, од времена настанка Театар феста до данас, формиран значајан број позоришних фестивала са сличним опредељењем, предложио сам да се „додатно профилисање“ нашег фестивала изврши у смеру:

1) израженије оријентације на савремени драмски текст (уз могућност да, по потреби, буду селектоване и представе настале по класичним делима) и

2) проширивања појма драмског текста на друге облике писања за позориште (поред класичне, канонске драме, пажња се поклања и текстовима који настају на нетипичан начин, на пример, кроз рад редитеља и писца са глумцима и другим сарадницима).

Селекцији сам приступио руководећи се овим усаглашеним ставовима. Пријављено је мање представа од оних које сам као селектор погледао. Очекивали смо да ће тако бити, јер се позив објављује први пут, па смо већ у пропозицијама омогућили селектору дискреционо право да одабере и представе за које није поднета пријава (наравно, у договору са позориштима). Погледао сам 30 представа, а са још 8 упознао сам се преко видео снимака. О двије пријављене представе „Својта“ Небојше Ромчевића у извођењу Позоришта „Бошко Буха“ из Београда и „Аутопутем“ Ане Ђорђевић Позоришта „Бора Станковић“ из Врања, обавестио сам се читањем драмског текста,односно критичких приказа о представама.

С обзиром на наведено, у селекцију Театар феста „Петар Кочић“ уврштене су следеће представе (према азбучном реду прве речи у наслову драме):

  1. БУНАР Радмиле Смиљанић, у режији Егона Савина и извођењу Театра „Култ“, Установа културе „Вук Караџић“, Радионица интеграције и Фонд „Kруг“ из Београда
  2. ДРАМА О МИРЈАНИ И ОВИМА ОКО ЊЕ Ивора Мартинића,у режији Иве Милошевић и извођењу Југословенског драмског позоришта Београд
  3. КАД БИ ОВО БИО ФИЛМ Алмира Имширевића у режији Дине Мустафића и извођењу Народног позоришта из Сарајева
  4. ЛАСИЦЕ Бојане Мијовић, у режији Стевана Бодроже и извођењу Црногорског народног позоришта из Подгорице
  5. МРЗИМ ИСТИНУ Оливера Фрљића, у режији Оливера Фрљића и извођењу Театра &td из Загреба (2 представе исте вечери, због ограниченог броја гледалаца)
  6. ПОШТО ПАШТЕТА Тање Шљивар, у режији Снежане Тришић и извођењу Атељеа 212 из Београда

Првенствени критериј за избор представа је био процењени естетски квалитет у свим компонентама дела , али је (и поред тога што аутохтоним позоришним делом сматрам представу као целину) важно мерило за доношење коначне одлуке представљала пре свега вредност драмског текста. Показало се да у региону постоји значајна драмска продукција и да број и квалитет текстова оправдава постојање фестивала какав је Театар фест „Петар Кочић“ на коме се самеравaју појединачни домети драмских писаца.

Издвојени су аутори за које се са сигурношћу може рећи да заступају највиталнија кретања у области писања за позориште, не само у региону него и шире. Нажалост, неки занимљиви драмски писци неће бити представљени на фестивалу, пре свега зато што позвана позоришта нису могла да обезбеде учешће представа урађених по њиховим комадима на овогодишњем Театар фесту. У једном случају, проблем је била неизвесност везана за здравствено стање глумице која игра веома важну улогу (ХКД / ХНК „Иван пл.Зајц“ Ријека); у другом, позориште није било спремно да технички и организацијски ризикује са доласком у Бањалуку – само два дана пред премијеру у Немачкој (Загребачко казалиште младих); а неке представе су изостале из техничких разлога (не би могле да се уклопе на сцену НПРС) или су захтевале техничке услове које ова сцена не може да обезбеди.

Карактеристике

Оно што карактерише изабране драме је да њихови писци као приоритет својих етичких и естетских истраживања постављају суочавање са стварношћу. И то не само са стварношћу живота него и позоришта. Као да је цела једна генерација позоришних стваралаца одлучила да рашчисти са позоришним механизмом производње илузије; писци, од којих су неки веома млади, полазе од закључка до кога је теоретичер театра Леман стигао тек на крају свог постдрамског истраживања – да је институционално позориште „ већ само по себи један наратив“ у коме се може исказати само оно што је већ, оно што се не мисли, оно што је пре одобрено, прихватљиво и пожељно у систему корумпираних друштава; речју, они желе да нам без увијања саопште: позориште лаже и сва његова изражајна средства у функцији су обмањивања.

Зато пре свега саме себе обавезују на искреност, свесни су да појам искрености не садржи ниједан елемент естетског. Писци нове генерације настоје да између себе и гледаоца избришу све баријере, па и по цену да се одрекну стеченог уважења канонске драме као најсавршеније песничке форме. При том, када пишу и говоре о „суочавање са стварношћу“, они игноришу актуелну флоскулу из сфере политчке коректности и афирмишу став да је „суочавање“ могуће – само у властито име. Никакво поистовећивање са етаблираним културним, историјским, социјалним парадигмама за њих није прихватљиво. Зато неки од њих, попут Оливера Фрљића иду до краја и износе пред публику најинтимније исповести о властитој породици; други, као што то чини Тања Шљивар, свој осећај засићености свакодневицом друштвеног примитивизма изражава гротескним предимензионисањем радње и поступака ликова; а, супротно њеном гласном крику за нормалношћу, Ивор Мартинић, тежи да, заједно са својим ликовима, заћути, да избрише сваку сувишну реч која би могла да звучи као аутореференцијални коментар, било пишчев било драмског лика.

На сличан начин, Алмир Имширевић прави одважан искорак из парадигме о колективном страдању у ратном Сарајеву и посвећује се појединачним личностима, последицама које је рат оставио на најинтимније аспекте њихових живота. Писац жели да нас подсети да је нешто важно заборављено док смо се бавили формулисањем још једног великог наратива. Док је рат трајао, као историјско збивање, али и велика прича, неповратно је у људима исчилио смисао постојања. Сећање бележи трагове оног што је било интимно, пресудно важно за сваку индивидуалну егзистенцију, а што је нестало негде по страни од великих збивања. Време је победило, животи су прошли, као да жели да каже Имширевић. Или су победиле, као у драми „Бунар“, предрасуде и, кроз време окамењени обрасци понашања којима се колективи подређују и које појединци морају да прихвате као нужност, а у драми Радмиле Смиљанић – и као сурогат за класични појам судбине.

Ова списатељица опсесивно се бави питањем опстанка личног хтења у ригидном систему патријархалних односа. Парадоксално је у њеним драмама да опстанак тих односа одржавају жене, мајке – и саме жртве колективних правила које заступају. Као и у драми Бојане Мијовић где је, на нешто експлицитнији начин, чежња три генерације жена за другачијим животом у једном црногорском селу, испољена кроз – како каже критичар – „еруптивно буђење пробуђених страсти“, или, речено ван очекиваног стереотипа – кроз побуну драмских личности против наслеђене позиције жене у коју их списатељица свесно и провокативно доводи.

Нови тип друштвене освештености провоцира другачију театарску естетику. Можда се може говорити о томе да сада писци, као некада редитељи, померају границе театра и постављају нове стандарде. Али редитељи селектованих представа на сличан начин су посвећени преиспитивању постојећих позоришних механизма у потрази за адекватним театарским одговором на савремену културу обмане и лажи. Неки критичари говоре о „новој осећајности“ млађе генерације писаца и редитеља која храбро и аутентично сведочи у своје име и од позоришта захева исто: отвореност и истину. За то нису адекватна наслеђена позоришна средства, па ни она развијана у доба неоавангарде и постмодернизма. Задатак је да се уклоне све препреке између уметника и гледаоца у чину обостраног ангажмана. Зато су представе ових редитеља и писаца најчешће формално једноставне, сведене, „сиромашне (као у театру Гротовског) иако иза њих стоји дуготрајан лабораторисјки уметнички рад. Распон истраживачких приступа је огроман. На једном полу је Фрљићево супротстављање „стварних“ или „фикцијских“ ликова, са једне стране, и глумаца, који треба да заступају сами себе и слободно изражавају сумњу, па и отпор према догађајима и ликовима које играју; на другом, Мустафићево вишегодишње истраживање проблема „сценске реалности“ кроз праксе вербатим театра, у представи насталој по тексту Алмира Имширевића, показује да сваки траг реалности, па и фотографија као најпоузданији документ може да изгуби веродостојност и постане само лајтмотив непоузданог сећања.

На сличан начин, Ива Милошевић релативизује сценско присуство ликова Мартинићеве драме које главни лик његове „Драме о Мирјани“ актуелизује тако што их једноставно призове у сећање. Уверљивост коју је некада позоришту обезбеђивао психолошки реализам, за нове писце, редитеље и глумце је неприхватљиво средство обмањивања – и себе као уметника и гледаоца као равноправног учесника у чину самоосвешћивања. У представи „Пошто паштета“ редитељка Снежана Тришић и глумци не остављају гледаоцу ни најмању могућност да заборави да је и он сам колико жртва медијског естрадног терора, толико и саучесник у креирању стања у коме се нашла једна запуштена и трајно оштећена друштвена заједница. И најзад, режија “Бунара“ Егона Савина, посвећена проверавању истинитости сваког сценског детаља, концентрисана је на минуциозан рад са глумцима док је у свим другим елементима представа крајње сведена, скоро огољена. Простор за театарску илузију је изван сцене, или је одвојен у други план (као у „Ласицама“ Стевана Бодроже). Од гледаоца се очекује да одреди ново прихватање илузије, у зависности од његове спремности да са глумцима дели друштвени ангажман.



Оставите одговор