На сајту УГ Јадовно 1941 из Бање Луке, освануо је један заиста вриједан и занимљив текст, који може произвести само неко ко тематику прати и коме је стало. Самим тим је и значај овог удружења веома велики.
Носим од рођења јеврејско име и испред Јадовно 1941 сам још прије деценију позван и боравио у Јад Вашему. Овај трактат пишем, баш јер представљам најтврђи могући орах за неког новог аматерског пропагандисту, који би ме покушао прогласити за антисемиту.
Ових дана је излетила једна мала, уској групи људи позната ујудурмица, да је портал Удружења грађана Јадовно 1941. објавио студију проф. др Мирјане Стојисављевић, а на то реаговао министар иностраних послова Израела.
Овај позив није упућен вама који ударате по српству за новац сав вам вијек, већ нама који смо га сво то вријеме бесплатно бранили. Барем од оптужби за оно за шта није криво – за то што уопште постоји.
Удружење Јадовно 1941. сазнаје из неформалних извора, да је на иницијативу Министарства културе и Владе Републике Србије, у току процедура за смену Вељка Ђурића Мишине са места директора Музеја жртава геноцида у Београду.
Чини се да се "мит и увећавање броја жртава" које Немања Девић помиње у своме пост скриптум несрећно одабраном контексту и поређењу са измишљеним разлогом страдања малих Рома у Крагујевцу, односи на Јасеновац.
Настојање да се вишеструко умањи званични број жртава логора Јасеновац није више својствено само хрватским историчарима. Протеклих неколико година колегама из лепе њихове у тој работи прикључили су се и неки од српских историчара.
У изградњи и његовању културе сјећања и памћења, два угаона камена представљају образовни процес и споменичка баштина. Српски народ је много окаснио са меморијализацијом жртава Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране Независне Државе Хрватске.
Оно је оно. Не знам мушко или женско. Али како знам да је – српско? Зашто данас, кад се понеко сјети окупиране Републике Српске Крајине, бирам да пишем баш о њему?
У организацији УГ Јадовно 1941 из Бање Луке и Епархије горњокарловачке, 27.07.2019. године је одржан први парастос за невино страдале Србе, побијене од хрватских усташа и бачене у јаму Голубњачу код Пријебоја, котар Кореница. Називају је још и Пријебојска јама или Волашева јама.